KK Crvena Zvezda MTS

[Brajkula]

Док Цигани теби певају, други само Север гледају....

[Ljuba90]

Vujosevic napao jednog od sudija i Nesu Ilica.

Da ne bude zabune - "samo" verbalno.
Ni to mu nije trebalo sto se mene tice.

[duka79]

evo jedno cina debelog od mnogih a samo 1 tehnicka
http://www.sportal.rs/news.php?news=102936

[.....]

Kako Radonjic na svaku sudijsku odluku skace ko nindza jbt, verujem da i on lepo casti sudije samo ga kamera ne uvelicava. A i kako da ne spomenete Lazica kad je dobio 5. licnu ispsovao je sve zivo i mrtvo sudiji.

[Nebojsa]

Bar mu jije pretio da nece ziv izaci iz hale.

[.....]

I jel izasao ziv iz hale? Jeste. Digla se frka ko da ga je ubio.

[Nebojsa]

Da li je moguce da ne vidis nista lose u otvorenoj pretnji smrcu tokom kosarkaske utakmice

[.....]

Dobro sad nisam to rekao, mene prvog nervira taj Duletov "razgovor" sa sudijama tokom cele utakmice, nego u ovom slucaju se generalizuje grobari su ovo ono ne znaju podneti poraz, dok su zvezdasi casni,fini,kulturni itd.

[Nebojsa]

Nije generalizacija, imas snimak na YT gde se lepo vidi sta je receno na otprilike 15 sekundi do kraja.

[Nebojsa]

Bila jednom dva košarkaška kluba. Jedan beše veliki i pošten a drugi mali i podao, lica zelenog od zavisti i patika prljavih od šljake, jedinog svedoka davno osvojenih titula. Fašistoidni vlastodršci zemlje u kojima se dva kluba takmičiše, metodam zastrašivanja, sprečavaše da bilo ko uloži novac u veliki klub, namešteše sva odreda takmičenja, pozivaše na maltretiranje sudija preko sredstava javnog informisanja i ogromne, nepojmljive količine novca, devizne rezerve i rezerve javnih preduzeća sipaše nemilice deceniju i po u mali podli klub, pokušavajući da ga učine šampionom države makar jedan jedini put. Ali, avaj, pošto se u zlu ne stiže daleko, ništavnom, zluradom klubu se sve izjalovilo. Veliki, pošteni klub, uprkos svemu, osvajao je titulu za titulom, u Evroligi je našao načina da učestvuje baš svake godine, sabirao je najbolje igrače iz redova pod fašističkim jarmom napaćenog naroda, a ovi bi, vaspitavani vrlom rukom i nadahnuti nezapamćenim herojstvom trenera, nepomirljivog borca protiv nepravde, onda odlučivali da igraju čak i bez stipendija, vođeni samo nadom da će od košarkaških proletera jednom postati poštena inteligencija. Kada bi ovo videli, i mnogi zavedeni igrači malog podlog kluba predomišljali bi se i prelazili na stranu dobra, za šta su, zbog nametnute teške situacije, mogli biti nagrađeni tek lepom rečju i kakvom dobrom knjigom da ih greju na njihovom trnovitom, ali sada barem svetlom košarkaškom putu. Usamljeni glas trenera-bibliotekara grmeo je nezastrašen sa konferencija za štampu sve glasnije kao jedini poklič otpora u pokorenoj košarkaškoj sredini.

To je, kako ja razumem, tumačenje lokalnih i delimično evropskih košarkaških aktuelnosti u skorijoj prošlosti od strane nezanemarljivog broja sledbenika KK Partizan. Mnogi od njih punoletni su ljudi, uživaoci aktivnog i pasivnog biračkog prava, što dosta govori o dometima modernih demokratskih uređenja.

Crvena zvezda je, dakle, državni projekat. U čemu se ogleda državnoprojektnost CZ? To jest, osim u svima poznatoj činjenici da je ovo i inače država koja vrca od projekata i u njima uporno i samopregorno istrajava po petnaest i više godina? U tome što država preko javnih preduzeća u KKCZ unosi kamare para, navodno ne bi li je nekako učinila košarkaški konkurentnom. Ista stvar se navodno odigrava i u fudbalu. Koji je rezultat ovakvih aktivnosti države? Dug KKCZ od 14 miliona evra i dug FKCZ od 48-53 miliona evra (za sada), osvojenih titula od kad je počelo protežiranje: nula. Sasvim logično i zdravorazumski. Ako za trenutak ostavimo po strani ironiju i sarkazam dolazimo do nepobitne činjenice da su KKCZ i FKCZ ne državni projekti, već samo sredstva za pranje novca, koje će se nemilice iskorišćavati sve dotle dok radi radnju, a onda škartirati pravo na đubrište, verovatno uz pouku koju su već dobili i ostali "gubitnici tranzicije": "Dosta je bilo vašeg samoupravljačkog terora. Nema besplatnog ručka". Da se izrazim još slikovitije, mislim da je prilično očigledno da su Zvezdi takozvani zaštitnici, pod maskom zabrinutosti za njenu sudbinu velikodušno namenili usud mazgi koje šverceri oružja ili droge po kiši i vetru teraju štapom preko nekih planinskih gudura, između nekih banana-republika i sličnih državnih provizorijuma, bacivši joj povremeno tek šaku promrzle trave, omanju šargarepu i svetla obećanja da je iza sedam gora čeka Kentucky Derby. Ipak, navijač Partizana ubeđen je da mazga o kojoj je ovde reč ima udeo u prodaji oružja ili droge, da je, štaviše, bos u toj trgovini, a to zato što je tako nešto čuo od Vujoševića, a njemu valja verovati, mudra je i načitana to glava.

Bilo bi, naravno, glupo negirati da Zvezda nije nikad bila miljenik tzv. establišmenta. Poslednji put kada bi se mogla označiti kao nešto nalik državnom projektu bila je, međutim, pre 15 godina, kada je, gle zanimljivosti, i bila šampion i plasirala se u EL. Tada je, i samo tada, dve godine zaredom uspevala da u prelaznim rokovima angažuje igrače za koje je bio zainteresovan Partizan. Predsednik Zvezde tada je bio čovek koji je rukovodio Službom društvenog knjigovodstva. Zašto joj se onda to ne spočitava? Zato što bi ljudima iz Partizana bilo teško da svoj klub predstave kao ljutu i obespravljenu sirotinju u trenutku kada ih vodi čovek od strane iste te države zadužen za jednako lukrativne, a svakako gadnije poslove od "društvenog knjigovodstva", i kada imaju tim koji je dovoljno dobar za plasman na fajnal for Evrolige, a u njemu je najbolji igrač onaj kog su probrali iz - Zvezde. Kasniji navodni napori države Srbije da podigne Zvezdu na domaći i evropski tron rezultirali su, i to u rekordnom roku, založenim grbom i sečenjem koševa bonsekom i odnošenjem istih u zalazak sunca. I kako to, konačno, da "državni projekat" ni jedne od ovih godina, sa tolikim milionima i kamionima, pa čak ni sa Pešićem na čelu, nije uspeo da sastavi tim koji bi makar na papiru bio jači od osiromašenog protivnika, pa u velikom broju slučajeva čak ni BILO KAKAV tim (ako se pod "timom" podrazumeva grupa od najmanje deset igrača koji ostaju zajedno tokom jedne sezone, ČITAVE sezone)? Zašto cela država sa čitavim budžetom (koji nije veliki govoreći u državnim relacijama, ali društveni bruto proizvod od deset milijardi evra mogao bi valjda, uz beskrupuloznost koja se, vidimo, ne dovodi u pitanje, obezbedi tu jednu domaću titulu) i ljudima koje navijači partizana optužuju za svakojaka a jednog i za najgore krivično delo ne bi jednostavno udarili na najjeftiniju kariku košarkaškog lanca – košarkaške arbitre? Naprotiv, na sudije KK Partizan za ovih deceniju i po nije bio u stanju, iako je par puta za svoje standarde stidljivo pokušavao, da stavi bilo kakvu konkretnu i suvislu primedbu. I najostrašćeniji partizanovac teško će se setiti utakmice za bilo koji trofej za koju bi mogao da kaže da je njegov tim oštećen u korist Crvene zvezde.

Ništa to sve ne smeta Vujoševiću da galami o nepravdi na konferencijama za štampu i zahteva da Partizan dobije "sve što Zvezda ima", ali u tom zahtevu on laže i sebe i druge. Država bi, slobodan sam da tvrdim, vrlo rado "pomogla" Partizanu kao što je pomogla Zvezdi, ali sigurno je da Vujošević ne bi želeo da Partizan, kao Zvezda, uz mitske transporte zlatnih poluga iz srpskog političko-finansijskog El Dorada dobije gratis i "ekipu za istovar" u sastavu Vesić, Žeželj, Kleut. I da onda za dve-tri godine osvane go ko pištolj sa razbucanim prvim timom, čiji najbolji igrači uveseljavaju publiku večitog rivala, a oni nešto gori mu štrajkuju u polupraznoj svlačionici, sa razjurenim mlađim kategorijama, te sa dugom od 14 miliona evra, unezvereno se pitajući da li se kočija pretvorila u bundevu pre ili posle ponoći. Zna, naravno, to vrlo dobro i Vujošević, ali pošto je ovde normalno stanje stvari da se u javnom životu svi prave ludi, o nepravdi galami onaj ko je od Zvezde za deceniju i po izgubio samo tri kupa, i traži da mu se da "sve što ona ima". Baš nepravda. Od onih kakve ispravlja jedino Superhik.

Partizan ne otima igrače-još jedna u nizu zanimljivih teorija, potkrepljena tvrdnjom da se ne otimaju igrači koji sami iz nekog kluba ( najčešće iz Zvezde) žele da odu, kao što su Vujanić, Ostojić, Bogdanović koji su listom, što niko ne spori, imali važeće ugovore sa KKCZ. Iz toga zaključujem da je jedina forma onoga što se kolokvijalno naziva "otimanje igrača" prema ovoj školi mišljenja zapravo pravo otimanje: situacija u kojoj bi predstavnici jednog kluba upali na trening drugog, odabrali igrače po svojoj želji i odveli ih u nepoznatom pravcu, a da bi ovi u narednom periodu, uz ne znam kakve pretnje bili prinuđeni da nastupaju za drugi klub (neki kažu da postoji i druga forma: kad je jedan klub štićenik vojske napravljene po modelu obaveznog vojnog roka a ne profesionalnog angažmana, onda ona prosto pošalje vojni poziv kome god misli da treba i tako pojača svoju sportsku sekciju na račun konkurencije-ali je teško verovati da se ovo ikada igde dešavalo). Međutim, ne. Do "otimanja igrača" govoreći u sportskim relacijama (a ne dakle u kategoriji krivičnih dela sa elementima kršenja ljudskih prava, bilo u sferi sporta ili van nje), as opposed to "kupovini" igrača, dolazi onda kada se koristi slabost pozicije jednog kluba da se raskine važeći ugovor koji on ima sa jednim ili više svojih igrača i isti igrač za džabe ili uz tek simbolično obeštećenje prevede u drugi klub a sa namerom da se ostvari samo direktna ili pak kombinovano direktna i indirektna (dodatnim slabljenjem protivnika koji nastupa u takmičenjima u kojima i vi sami) rezultatska a u perspektivi i finansijska korist. Ako i prihvatimo da je svako Partizanovo odvođenje igrača tzv. "večitom rivalu" bilo upravo u skladu sa propisima,ostaje činjenica da se ovakvo ponašanje u kategoriji sportskih relacija nikada ne smatra za fer ili džentlmensko, a na njega se naročito ne gleda blagonaklono kada se na suprotstavljenim stranama nađu klubovi čije odnose i inače opterećuje visok nivo u tradiciji ukorenjenog rivaliteta. Ako navijač Partizana, a već ga zamišljam kako mi poručuje šta mogu da uradim sa svojim apelom na fer ponašanje, želi da problematizuje ovu tvrdnju, mogao bi prvo sam da razmisli kako bi gledao na eventualni razvoj događaja u narednom prelaznom roku da KKCZ, sada i sama u Evroligi, ili konkretno toliko popularni Nebojša Čović, recimo ponudi Bogdanoviću, Vestermanu, Milutinovu, Bertansu i Lovernju ogroman novac (a može, jer je, je li, sada više nego ikada, Zvezda "državni projekat") da podnesu zahtev za raskid ugovora s Partizanom, za šta ovi imaju osnova zbog kašnjenja tzv. "stipendija" i pređu u njene redove. Ružno, zar ne? I to je, dakle, već dovoljno gadno i bez zakulisnih radnji. Ali kako kvalifikovati situaciju ako klubu koji gubi najbolje igrače preti borba za opstanak, a klub koji ih redom dovodi apsolutno svaki od tih transfera, dosoljuje rečima "nismo mi protiv Zvezde, znate, bez jake Zvezde nema ni jakog Partizana"? I kako okarakterisati situaciju u kojoj pola sezone pre nego što se prelazak Vujanića u protivnički tabor odigra, trener Karadžić za novine izjavi da mu je na trening došao jedan član uprave Zvezde koga ne želi da imenuje i rekao mu da bira ko će na kraju sezone da pređe u Partizan – Vujanić ili Radmanović, istakne da je odbio da odabere i niko iz kluba ovo nikada ne demantuje, a na kraju sezone jedan stvarno i ode u Partizan, i to najmlađi kapiten u istoriji, koji raskid ugovora dobija zbog duga od navodno svega šest hiljada nemačkih maraka? Nije mogla uprava Zvezde da nađe šest hiljada maraka da zadrži jednog od najboljih igrača koje je ikad imala, nije li to malčice neobično kad se posmatra u kontekstu informacije koju je neoprezno i naivno pružio Stevan Karadžić? I kako okarakterisati situaciju kad se, dok je Zvezda na pragu totalnog raspada, Đuro Ostojić nudi Partizanu u prelaznom roku, Partizan njegovom menadžeru poruči da ga ne želi, on dođe u Zvezdu, sa Zvezdinim novim timom totalnih anonimusa ode na turnir u Mađarsku, tamo turnir osvoje, on bude najbolji igrač i onda ga, pre početka sezone, Partizan ubedi da raskine ugovor i ipak dođe kod njih. A ovo guranje Zvezde niz basamake Partizanovih "najboljih želja", "jer bez jake Zvezde nema ni jakog Partizana", odigrava se pre lukavih malih satnika i budimpeštanskih kursista. I kako nazvati situaciju u kojoj Partizan poželi da dovede Stevana Nađfeija i Nemanju Matovića koji imaju važeće ugovore sa svojim klubom, koji, naglasiću, nije Zvezda, a sudeći po njegovoj kasnijoj sudbini ni državni projekat, nagovori ih da zatraže raskid, ovi to učine, Registraciona komisija KSS nađe da nema nikakvog temelja za raskid i odbije zahteve, a na to na televiziju izađe Predrag Danilović i o samom sebi u 3. licu izjavi "Nije se jedan Danilović vratio ovde da bi ga preglasavali na Registracionoj komisiji", posle čega se momentalno mimo važećih propisa (Registraciona komisija po pravilniku može da zaseda samo dva puta godišnje, leti i zimi) u roku od par dana zakazuje novo zasedanje komisije, i donose odluke po volji "jednog Danilovića"? Kako nazvati situaciju kada kasnije već uhodana Registraciona komisija nađe da su prema Luki Bogdanoviću, istina, ispunjene sve ugovorne obaveze, ali da se "ne može zanemariti želja igrača da igra za Partizan, pa se zato njegovoj molbi izlazi u susret i donosi odluka o raskidu ugovora, a Crvenoj zvezdi pripada minimalno propisano obeštećenje za reprezentativca mlađih kategorija" od, beše li, 150.000 evra. O čemu Luka Bogdanović još ima da izjavi da je prosto morao da ode jer nije više mogao da izdrži da igra na poziciji četiri umesto tri, i da je sabrao da je igrao svega, valjda, 23 minuta u proseku umesto obećanih mu 26, predstavivši se tako užasnutoj javnosti kao žrtva nepojmljivog košarkaškog mobinga. Posle je u Partizanu imao prilike da vidi da pozicija četiri nije uvek tako loša, te da se može igrati i manje od 23 minuta po utakmici, ali iz nepoznatih razloga nije više želeo da monopolizuje javni prostor svojim utiscima. Kako nazvati situaciju u kojoj se junior Zvezde Marinković na pola sezone nagovara da ne potpiše profesionalni ugovor sa svojim klubom u predstojećem prelaznom roku, već pređe u Partizan, a da do tad izbegne igranje za reprezentaciju da bi minimalno propisano obeštećenje koje Partizan mora za tuđeg juniora da plati bilo što manje? To sve zajedno, dakle, nije "otimanje igrača" jer su igrači "imali želju da odu"? Dodatan nivo odvratnosti, da pomenem i to, u slučaju Vujanić donosi i tvrdnja nakon godinu, godinu i po dana igranja dotičnog u Partizanu da je ovoga promovisao i od njega igrača napravio Vujošević, dokazani stručnjak za rad sa mladim talentima. Ovo je već vrhunski bezobrazluk, a dešava se, nije zgoreg pomenuti još jednom, mnogo pre pojave satnika, kursista i Nebojše Čovića u Zvezdi. Miloš Vujanić je na prvoj svojoj utakmici u seniorskom timu Zvezde ulazom i šutem pokazao o kakvom se igraču radi, demonstrirajući talenat kakav na prvoj seniorskoj utakmici u poslednjih 20 i više godina nije prikazao ni jedan mlad igrač, uključujući tu i odlične nastupe Stojakovića i Radmanovića. Za vrlo kratko vreme došao je do toga da postiže preko 30 poena po utakmici i postao najmlađi kapiten Zvezde u istoriji kluba, a kao najbolji primer može se navesti utakmica protiv belgijskog Telindusa (revanš u Belgiji poznat je po masovnoj tuči emitovanoj na svetskim sportskim, a i ne samo sportskim kanalima) u kojoj je 27 poena postigao za samo jedno poluvreme, kao i njegov poslednji nastup u dresu sa Zvezdinim grbom, koji je tada usrdno celivao, kada je ubacio 33 poena, pogodićete kome.. Kasnije je Partizan, uz terciranje „objektivnih novinara“, o njegovoj igri govorio kao da je Vujanića našao oskudno odevenog u lišće kako duvaljkom gađa žabe u blatu u nekom selu u prašumi Amazonije, do kog još nije stigla ni tehnologija neolita a kamoli košarka, i kitili sebe lovorikama za nesvakidašnju intuiciju.

Zvezda je uništitelj srpske košarke, faktor najskandaloznijih pojava u njoj – ove teze imali smo prilike da čujemo više puta prethodnih godina, jednom prilikom i uz zabrinuti apel D. Vujoševića "Šta uradiste to od VELIKE Zvezde?". Šta su konkretno najgore stvari koje se Zvezdi zameraju, izuzev onemogućavanja privatnika da sponzorišu partizan i protežiranja od strane države koje su, nedokučivim a nadasve intrigantnim mehanizmom dostojnim planova Pere kojota, rezultirale finansijskom propašću ne Partizana već Zvezde, te miniranja partizanove evroligaške A licence preko nadaleko čuvenog zvezdinog upliva u Ulebu, gde, poznato je to, ujutru ni ne provetravaju kancelarije a da za dozvolu ne pitaju Milana Opačića?

Odbijanje Avodžobija da napusti teren i pozivanje Dejana Milojevića na obračun van terena – zarad posmatranja samo za ovu raspravu relevantnih činjenica, prihvatimo da je recimo suđenje na toj utakmici bilo idealno a ponašanje Avodžobija ničim neizazvano. U tom slučaju imamo situaciju da igrač jednog tima, bivši bokser, iz čista mira odbija da izađe sa terena što dovodi do prekida utakmice na doslovce nekoliko minuta, a to rukovodstvo Partizana identifikuje kao ni manje ni više nego najveći skandal u srpskoj košarci ikada. Sve dosoljeno Avodžobijevim pozivanjem Milojevića na obračun napolju, koji miroljubivi Milojević, zgrožen kao i ceo Partizan, srećom nije prihvatio, a Avodžobi, mada očito lišen normi civilizovanog ponašanja kakve vladaju u Partizanu, srećom, na ispunjenju svog zahteva nije insistirao, već je posle tog "najvećeg skandala u istoriji" napustio Zvezdu i ostavio srpsku košarku da kršeći ruke razmišlja kako joj se tako nešto moglo dogoditi. Svi su bili zaprepašćeni divljaštvom stranca koji je došao ko zna odakle da se iskaljuje na srpskoj košarci i odavali priznanje momku za primer iz protivničkog tima. Kolale su priče o najvećem skandalu još neko vreme, čitavih nekoliko meseci, sve dok mirni momak iz predgrađa nije uzeo zapaženog učešća u najvećem fizičkom obračunu među igračima na našim terenima u poslednjih par decenija, u kome je, sudeći po televizijskom snimku, potpuno van sebe pokušavao da šutira u bokserskoj veštini bezbedno neverziranog suparnika iz Hemofarma, i to dok je ovaj ležao na zemlji i zbog tog posle odgovarao pred redovnim sudom, davno pošto je Avodžobi napustio naše krajeve. Incident je izbio zbog nekog besmislenog koškanja valjda Veličkovića i Konlija pred sam kraj rešene utakmice, što su situacije kakve se viđaju na 50% mečeva, i sasvim uporedive sa onim što danas povremeno izvode neke od mladih Partizanovih zvezda. Naravno, posle tuče, ljudi iz Partizana su u Konlijevom ponašanju prepoznale novi najveći skandal. Kasnije je podložnost Dejana Milojevića zakonima o sprečavanju nasilja na sportskim terenima interpretirana kao pritisak države na Partizan (što je već postao manir, država koja protežira Zvezdu koristi priliku da Partizanu naudi i preko Hemofarma, dok se prekidi utakmica između Zvezde i Hemofarma zbog kojih iz takmičenja zasluženo ispada državna miljenica Zvezda u takvim optužbama elegantno zaobilaze), pritisak tako očevidan i u slučaju Nikole Bulatovića. A da je najveći skandal to što neko uđe u teren i odbije da ga napusti nekoliko minuta, Vujošević bi u knjizi skandala imao čitava... U stvari, bolje da se ovde zaustavim.

Incidenti sa navijačima –Partizan se svojevremeno najviše fokusirao na posebno bizarno bacanje kesa sa urinom ka policiji i terenu,. Istina je, ipak, da, eto, do sada nije zabeleženo da su konkretno navijači Partizana na derbiju gađali teren i policiju kesama sa urinom. Naprotiv, jednom od njih, navijaču Goluboviću u prvoj Pešićevoj sezoni u Zvezdi pred petu odlučujuću utakmicu finala plej-ofa, nije bilo teško da, kao poznata ličnost, iako nije morao, uđe u svlačionicu Zvezde igračima ljutog rivala stegne ruku i sportski im poželi sreću "jer će im biti potrebna". Eto kako se ljudski odgovara na divljačko ponašanje druge strane. Pravi civilizacijski pomak.

Komentar o gepekovanju sudija i druge izjave Milana Gurovića – pomenuti Gurović, koji u Partizanovom fašističkom imaginarijumu, sudeći po količini animoziteta koju kod njegovih pristalica izaziva, danas, iako je nekad bio "СрбIN", mora da ima bar čin šturmbanfirera, dao je jednom prilikom izjavu da Crvena zvezda neće moći da osvoji titulu dok ne "gepekuje" sudije, sasvim neuvijeno aludirajući da takvim šikaniranjima svom klubu uspehe obezbeđuju zvaničnici Partizana. Galama koja se tada podigla i dan danas odjekuje komentarima, forumima i navijačkim prepucavanjima. To je taj krunski kontrateg koji su zaljubljenici u Partizan bacili na vagu da izjednače fizički napad na Predraga Jurasa (zbog koga je predsednik Partizana odslužio drakonsku kaznu "zabrane javnog predstavljanja kluba" u periodu od tri meseca koji su još nekako zgodno pali van košarkaške sezone), štipanje (!?) sudija za leđa, stomak ili već bilo koji deo tela naočigled cele hale, asortiman najodvratnijih gadosti iz srpske lingvističke ponude, te javna priznanja o noćnim pozivima sudijama uoči važnih utakmica, da se ograničimo samo na ono što se može dokazati video i audio zapisima.

Međutim, Partizanovi uspesi i Zvezdini neuspesi ne datiraju od juče, nego još od sredine sedamdesetih, pa se opet nekako guralo u koliko toliko tolerantnoj atmosferi barem u javnim nastupima do pred kraj 20. veka. Koliko razumem, Partizan i nema mnogo primedbi na period dok je Zvezda učtivo propadala, a Vujošević pretvarao znoj u zlato u Budućnosti, Radničkom i pažljivo odabranim inostranim angažmanima. Problem eskalira kada se sistem jednih proširuje kabadahijskim ponašanjem na utakmicama i konferencijama za štampu, rutinskim otimanjem igrača uz cinične komentare, disciplinovanjem kompletne košarkaške organizacije od Registracione komisije, preko komesara, do sudija, slanjem kriminalaca protivničkom timu i trojkom iz auta – a sve to uz gotovo svakodnevne optužbe spram druge strane čim ona pokaže bilo kakvu nameru da se plasira iznad sedmog mesta, u neverovatnom dijapazonu od mahinacija na evropskom nivou, preko planova za uništenje Partizana, do one najodvratnije – za fašizam. Ostavimo načas na stranu Vujoševićevu potrebu da se prikazuje kao nekakav Leonida koji se uz par odabranih sledbenika bori protiv stihije varvarskog imperijalizma, i ostavimo na stranu sve druge mahinacije, šta god da im je cilj – bilo neprepuštanje bilo koje titule protivniku iz čiste ambicije, bilo veštačko izazivanje tenzije u osiromašenoj košarkaškoj sredini da bi se monotonost sopstvene dominacije u ne tako atraktivnom takmičenju obogatila živopisnošću mitske borbe dobra i zla - makar bi poređenje sa fašizmom moralo biti sankcionisano. Ne zbog Zvezde, o kojoj takve izjave ne govore ama baš ništa, već zbog toga što je ova zemlja videla fašizam i poređenje sa tim bilo kog košarkaškog takmičenja i rivaliteta s početka 21. veka, pa sve i da je tačna svaka Vujoševićeva reč o Zvezdi, toliko je beskrupulozna i neukusna da daleko prevazilazi sve druge skandale, a ovih u ponudi i nije zanemarljiv broj.

Podugacak tekst sa drugog foruma, ali itekako vredi procitati.

[Nebojsa]

Spremite se za nastavak sapunice, Covic danas od 2 ima konferenciju za medije, donosi i projektor.

[stefan12]

Daj ako imas link od konferencije to se ne propsta.

[Nebojsa]

Naravno da nece biti u live, ali bice novinskih izvestaja. Ma meni glupo sto se valjamo u prasini trenutno, dolazi nam tako lepa sezona, Euroliga, Arena, novi sponzori, odlicni igraci. A mi se ovde glupiramo i stresiramo u najbeznacajnijoj seriji na 3 pobede ikada.

[stefan12]

Stvarno ovo Covic vs Vujosevic kao "Cirkus Kolorado".Ozbiljno sledeca sezona nikad bolja za klub i oni se zajebavaju.

[Ljuba90]

To je to. Vujosevic i Covic nece dozvoliti da se ovo finale zavrsi.