Poezija, knjige, poslovice itd...

[powerslave]

Ja sam zavrsio trecu prije par dana. Radim dosta u zadnje vrijeme pa povezem po 3-4 dana a da ne procitam ni stranu pa se razvukla. Pravim sad pauzu dok ne zavrsim tekuci projekat na poslu i onda se bacam na cetvrtu kad se oslobodi malo vise vremena.

Prva je bila konfuzna ali dobra, druga odlicna... treca najbolja od tri. Volim kako povezuje story arc likova za koje ti ne bi palo na pamet da ce se naci na istom mjestu. Prvi put posle duze vremena da mi se desava da procitam neki pasus i da me natjera na razmisljanje. Odlican pisac.

[Sandugp]

Moram onda i ja koliko veceras nastaviti da citam
Stigao sam do druge kada se ovih nekoliko junaka iz prve usunja na onaj drugi kontinent. Pa tamo krece neka prica....

[Mr. Wolf]

Je l' citao neko knjige Luke Micete o Nemanjicima ili o Karadjordju? Kakve su?

[VLADIMIR PERIC VALTER]

Je l' citao neko knjige Luke Micete o Nemanjicima ili o Karadjordju? Kakve su?

Onako, malo neutemeljene istorijski mada se dosta trudi ali ok svakako vredi procitati.

[VLADIMIR PERIC VALTER]

I..
Dogovoricemo se..
to zajednicko vreme
koje smo koristili svako za sebe,
tvoje vreme sa mnom
previsoka cena za proslost
svako ima svoju omiljenu zar ne?,govorila si
vukuci sa sobom neku tudju Moskvu,Pariz i Rim
kad skrenes iza Gunduliceve ulice
i kisa
zbog koje ne licis ni na sta
kako mozes da budes tako lepa
a da ne licis ni na sta?
kraj mog dana je svaki nas susret
sve drugo je teret
rutina stvarnosti,
i treba da prestanes da pusis
Doorsi na radiju u kolima,
smanji malo,kakva ti je to muzika!,
tvoje su ruke granica sveta
tvoje mi ruke veruju
zagrebu decembar,
reci,
trazeci svoje mesto u svakoj pesmi
to sto smo mi uvek je nekom sreca
negde,
vidim opet si se lagano obukla
nikad nikog ne slusas
razboleces se pa cu posle ja morati da ti stavim glavu
na grudi
da cujem kako kuca svemir
reci da si drugacija nepotrebno je
i samo bi te iznerviralo
ovaj grad se potpisuje tvojim koracima
lep rukopis
citljiv samo kad pijan pokusavam da ti napisem grafit
na zidu zgrade
znas vec ,
Zabarkidirao sam te u mislima,opkoljeni sa svih strana stvarnoscu
koja nas mami laznim obecanjima
ozbiljna talacka kriza,ne pristajem na pregovore
ostajes tu zauvek..

II..
Ugasicu svet,da na miru zaspis
postoje ti dani..razmisljas glasno,
postoje dani i ti
tvoje vreme me je uvek cekalo
sad u ovom vremenu nema ko da traje
da opomene muziku dok koraca,
dok se smeje
rokenrol te nece izneveriti lepa devojcice
stotine godina od sada prisluskivace nam misli
drzati na okupu sve sto od nas preostane
posle ljubavi
posle nas samih
dok na gitari pokusavam da uhvatim ton tvog cutanja
mozes da prespavas ovde veceras
moji su na selu
hajde da govorimo kao klinci!,
da gledamo iranske filmove bez prevoda
a ti da izmisljas sta govore,
zaboravio sam kako to izgleda
kako izgledamo mi
izabrali smo pogresan trenutak da pobegnemo od svega,
da te bacim svojim recenicama
sve ce proci
najbliza si pesma koja mi pada na pamet
nemam vremena za ovakve razgovore
vreme su samo brojevi na kalendaru
mozemo bolje zajedno
Ljubav je stara igra zmurke,sakrijete se u neke druge ljude
pa se trazite i trazite dok se ne prepoznate
u najvecem i najtacnijem zagrljaju iz kog nikad vise ne zelis
izaci
ti me tako grlis,zar ne?
obuci crnu haljinu i rascisti mi ove haose iz pogleda
u ovom gradu uvek biram mesto pored tebe
to je sve
“sve “si ti...

III..

Iznecu te iz glave,kroz sve moje proslosti
podmeces mi pokrete u svakoj praznini na koju naletim
da nikad ne bude isuvise jednostavno
da uvek znam kako izgleda svet sa druge strane
tvojih ledja
i neke rusevine su nas gradile
sastavile
sacuvale za kasnije zemljotrese
i sa tobom tako
vracam te na neke svoje prve recenice,
smeh na stepenistu Masinskog fakulteta,
pivo iz iste case
grad ispred tebe
koji stane u sve sto precutis
u svaki izgubljeni trenutak
u kom sam te pronasao...

[s_hyperion]

Da ne pisem u GoT temi jer ne planiram da vise ulazim tamo, samo za Wolfa i Sandua


http://georgerrmartin.com/notablog/2...s-new-zealand/

In short, I love New Zealand. You don’t need to convince me.

And as it happens, I already have plans to return. In the summer of 2020, Wellington is hosting the World Science Fiction Convention, the oldest and most important con in the SF/ fantasy calendar, and they’ve asked me to serve as Toastmaster for the Hugo Awards. Writers, fans, and artists from all over the world will be headed down to check out all of your wonders. I hope lots of you Kiwis will join us.

As for finishing my book… I fear that New Zealand would distract me entirely too much. Best leave me here in Westeros for the nonce. But I tell you this — if I don’t have THE WINDS OF WINTER in hand when I arrive in New Zealand for worldcon, you have here my formal written permission to imprison me in a small cabin on White Island, overlooking that lake of sulfuric acid, until I’m done. Just so long as the acrid fumes do not screw up my old DOS word processor, I’ll be fine.



Za godinu dana ce biti "Policija, dosli smo da vas vodimo"

[Mr. Wolf]

Koliko njega boli uvo

Verujem da ce zavrsiti do tada, cak mislim da je stvarno pri kraju The Winds of Winter i da ce krajem godine ili pocetkom sledece objaviti da je zavrsio.
E sad, da li cemo ikad ugledati A Dream of Spring? To verovatno ni sam Martin ne zna. Mozda za nekih 5 godina Veliko mozda.

[VLADIMIR PERIC VALTER]

Duško Trifunović – Lehet
Štefanija me na moru učila mađarski.
More je tenger,
voda je viz,
jo regelt – dobro jutro,
jo isokat – laku noć…
A između dobro jutro i laku noć mi na suncu. Mi stanujemo u istoj kući, vrata do vrata. Ja čujem kako Štefanija meni svako veče peva uspavanku. Ja ne ulazim u njenu sobu jer smo se tako dogovorili. Ona u moju ulazi jer se o tome nismo dogovorili. Štefanija ulazi u moju sobu, ali neće da spava kod mene jer želi da se još malo nanosi vitkosti: njene tetke čim su počele da spavaju sa muškarcima – odmah su se udebelile. To je nasledno, kaže.
Ja sam cenio njenu vitkost, zbog toga i jesam glavni na plaži što se družim s njom. Cenim njenu lepotu pa se zato suzdržavam. Suzdržavam se, ali ipak svako veče pitam: Mogu li večeras da dođem u tvoju sobu. Ona je odlazila i zaključavala se i otud mi pevala uspavanku…
Jeli smo krupne breskve – toliko se po nama cedio sok.
Pčele su nas obletale, a ja sam opet pitao mogu li večeras, pošto je poslednji dan na moru, da uđem u njenu sobu.
Rekla mi je da je to ponovo pitam, a ona će mi odgovoriti na mađarskom, pa ako budem znao šta je rekla, biće kako ja hoću…
Kleknuo sam pred nju onako sladak od bresaka i pčela i pitao: Mogu li večeras da uđem u tvoju sobu?
Lehet. Kaže Štefanija. Lehet…
Činilo mi se od svih mađarskih riječi da jedino nikad nisam čuo reč lehet…
Nisam znao, ali nisam priznao da ne znam, nego sam ponavljao lehet, lehet…skočio u more, sprao sa sebe svu slast i dok se Štefanija ozbiljna sunčala – iskrao sam se sa plaže, otišao u svoju sobu, uzeo stvari i otputovao bez pozdrava…
Pet godina posle toga dođe Lenđel u Sarajevo i prvo što mi padne na pamet – pitam ga: šta je to lehet? Pre se toga nisam setio da pitam, a imao sam priliku, ali nisam se setio, kao što se nerado sećam poraza…
Lehet je – može, kaže Lenđel.
Može!
Odmah sam odjurio u Taj grad. Odmah. Kao što sam i onda odmah pobegao bez pozdrava.
Rana jesen, jutro, aleja, lišće, retki prolaznici, radnici izlaze iz kapija i oživljavaju grad…
Ja stojim iza platana prekoputa adrese i čekam da se pojavi Štefanija, ako je još tu, da joj odgovorim za lehet od pre pet godina.
Pojavila se. Isto ono lice, ona kosa…
Prođe pored mene i ode u prekrasno radničko jutro, moja punačka Štefanija, čvrsta koraka koji odzvanja u aleji…nešto kao – lehet, lehet, lehet…
Isto tako oglašavao se voz kojim sam se vraćao iz jedne od svojih dragih, glupih nespretnosti u ljubavi…
Može li mi se to oprostiti?
Lehet!

[VLADIMIR PERIC VALTER]

Halucinacije jedne mladosti - Jovan Nikolić


Vremena za naše susrete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?

Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…

Bio bi to brak nevidjenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete

Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist sladje kafe i pušili bi „Kent“.

Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
"Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“

Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predvidjenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
izmedju narcise i psihopate savršeni sklad!

Kažem ti, to bi bio brak,
nevidjen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.

Samo, sutra, kad se udaš za: "dobro situiranog, karakternog, i bez mana"
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen dogadjajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice: “Slušaj, znaš kolika si budala?!“

Nećeš valjda da mu radjaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tudje gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene.

[VLADIMIR PERIC VALTER]

Dario Džamonja: Ako ti jave da sam pao
Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel – ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom...




...jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove…

To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene.

Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: “Dobro obavite svoj posao!”, a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači.

Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:
PREDAJ SE!
JOŠ NIKO NIJE NAŠAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA
BEZ RUKU!

Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu…

Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama…

Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše “Fruškogorskog bisera”, litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa “Mandarmetom”, nekim likerom od mandarina…

Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo.

Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da počnem plakati… Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: “Vidi pedera!!!”
Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene…

Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima… To ti je živa istina

[VLADIMIR PERIC VALTER]

Bio je nekako sav nakrivo,
tako i hodao, tako i skolu ucio,
i bas se nekako mucio da dokaze,
da ima i vaznijih stvari na Svijetu,
na primjer, u pubertetu,
kada smo svi rakiju u Vinkovcima pili,
Kasim je gledao Belmondove filmove,
i u Slavonija Hotelu,
u nekom starom ocevom odjelu,
narucivao casu bijelog, hladnog, mlijeka.

Vucibatina neka, htjela me tuci,
znas ono, da ti kazem,
ej, ja sam oduvjek bio neki nezni poeta,
a Kasim bi, onako iz zaleta,
pomeo dvojicu, trojicu,
a zatim, poravnao kravatu i
rekao najmirnijim glasom na svijetu:
Sta je, sta si se usro od straha,
pet je do osam,
uh, odoh ja da gledam, "Do poslednjeg daha"!

Prolece u nasem gradu je bilo,
kako se kaze, puno sperme.
Znali smo kolektivno drkati,
onako majusni, brkati,
zavaljeni u sanac ispred protine kuce.
Oko nas zbunje i neko trulo pruce,
a Kasim, oca mu mangupskog,
odjednom odnekud izroni iz mraka,
i u par koraka, znas ono, stvori se nad nama,
on, i s njim, prava dama.

Znali smo je iz komsiluka;
Ajde, kaze, da vidim ko ce dalje,
dajem samo za pare,
a njemu, onako, zbog neceg u zraku,
moze taj svaku, ako bi htio.

A Kasim bi se, znas ono,
samo nasmijao i rekao:
Ajde ne diraj mi kurvestino drugare,
moze te povaliti baraba svaka...
uh, pet je do osam,
odoh ja da gledam
"Do poslednjeg daha"!

Ljeto u Slavoniji u mozak zapece,
ne vidi se nista od prasine...

Kasime, kaze, tako smo se, znas,
zvali nas dva,
po nekom detektivu iz X-romana,
pa neces valjda i ti, k'o ovi vodozemci,
da ladis muda u barutanu,
'ajde sa mnom u staru pilanu,
da vadimo gliste iz piljevine.

Sjedi tako na starom biciklu
i otpuhuje kolutove dima,
al' zaistinski, ne k'o ova druga raja,
on ga povuce,
Boga mi, iz jaja.

I sjednem tako na stangu, ispred njega,
bos, u kratkim hlacicama,
a on sav obucen u crno,
i cipele crne na bosu nogu.
Vozio je polako,
nek vidi, kaze, svako, da smo drugari,
jos samo nam Belmondo fali,
da skupa vadimo gliste na pilani.

Bila je, znas, u nasem gradu
i jedna mala s pjegama,
mi smo, kao, bili u nekoj semi
ma, 'ajde vraga semi,
znas ono, bili smo do grla,
jedno u drugo, zaljubljeni.

Ime joj ne smem odati, 'ajde,
znas kako je sad...
Ona je tamo negdje, tamo, u Beogradu,
eh, i znas ono, ma dobro,
znas sta ti hocu reci, je l' da?
Al' znas sta je, svake zime Kasim joj
nove rukavice donese,
i kaze joj ovako, seretski se nasmije,
znas ono, kako on, jebi ga, i kaze:
Mala... hajde, cuvaj se...
i ne izlazi suvise na zimu...
mozda ces jednom igrati na filmu!

Od tad je, eto, mnogo minulo ljeta,
i ja sam danas kao, neki esteta.
Znas ono,
filmom se bavim i ponekad pjesme pisem, al'
majku mu,
nikako da zaboravim te moje Vinkovce,
i te moje blage ravnice,
gdje smo Kasim i ja,
od jutra do mraka,
zivjeli zivot do poslednjeg daha.

A neki dan, eto, stiglo mi pismo.
Kazu... Kasima nema vise...
poginuo je negdje u blizini Mirkovaca.
Na kojoj je strani bio, pitam ja?
Ma nije...kazu...taj puske nosio...
nekog je klinca na biciklu vozio...
nekog bosonogog decaka....
kad ga je metak pogodio...
sunce ti kalajisano... kazu...
k'o kaskader na filmu
je kroz zrak proletio
i na onu prasnjavu Mirkovacku cestu pao...
zatim se, nekako, zadnjim snagama..
pridigao... i
onom decaku,
na francuskom nesto govorio.

Onda se. jos
nekako narocito poravnao...
a onda... lagano...
palcem desne ruke...
preko donje usne presao...
Do poslednjeg daha, mon amee,
do poslednjeg daha.


Rade Serbedzija.

[DžonDon]

Uzeo Kabinet Smrti od Stivena Kinga.

[VLADIMIR PERIC VALTER]

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet... izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac.

[DžonDon]

Uzeo Kabinet Smrti od Stivena Kinga.

Spoiler

Spoiler

Eto ako neko bude nameravao da kupi da kažem da nije loša knjiga. Ja sam na petoj priči i dopadaju mi se.
1. Sala za autopsiju broj 1
2. Čovek u crnom odelu (Meni dosta jeziva)
3. Sve što volite biće vam oduzeto.
4. Smrt Džeka Hamiltona
5. Kabinet smrti.
6. Sestrice iz Elurije
7. Sve je konačno
8. El Tijeva teorija o kućnim ljubimcima
9. Drumski virus hita na sever
10. Ručak u Gotam kafeu
11. Osećaj koji se može iskazati samo na Francuskom
12. 1408
13. Vožnja na metku
14. Srećni novčić od četvrt dolara

Video sam pre par dana i da je na akciji bila pa ako neko voli od mene preporuka, mada nisam još sve priče pročitao ali sam siguran da ide sve bolje i bolje.

[Indigo]

Preporucujem od Kundere "Oprostajni valcer" to mu je mozda I najbolja knjiga.

Od Umberta Eka, "Nulti broj", knjiga realno opisuje stanje "nezavisnog" novinarstva u Srbiji, gde se u principu pisanje prilagodjava potrebama politicara. Lakse je citljiva od recimo Fukoovog klatna koji iziskuje dosta umnog napora.

Od Kafke sam nedavno procitao "Ameriku", posle tri godine otkako sam procitao Zamak i sada sa sigurnoscu mogu da kazem da je ovo trebala da bude najbolja Kafkina knjiga.

Od Vonegata "Oko sokolovo" i "Klanica 5" gde ce svako ko je gledao Arrival shvatiti odakle im ideja za vanzemaljce jer su isti kao u Vonegatovoj knjizi.

Ako volite kratke price, procitajte Reja Bredberija i njegov Mracni Karneval, navodno horor mada je u danasnje doba to vise neka limunadica