Reprezentacija Srbije u košarci

[kankkunen]

Šta god da su uradili rezultat bi bio isti, što se tiče komentara ... jednostavno je tako.
Dobar je ovo tim i treba verovati u njega, pa koliko dobace.

[LosmiSK]

Ovo EP je pusteno niz vodu of svih mislim tu na sve reprezentacije

[mmajstor]

Ovo EP je pusteno niz vodu of svih mislim tu na sve reprezentacije

Pau Gasol dislike this.

[MannyCalavera]

Pau Gasol dislike this.

Brat Gasol je ocigledno Lannister. Vise voli zlato nego leba da jede

[mmajstor]

Bas lep tekst na Blicu, vraca nadu nekako.....

Srbiju na prvenstvu Evrope možda neće predstavljati najjači tim koji bi naša država mogla da ima za jedno ovakvo košarkaško nadmetanje, ali će oni koji će tamo igrati za Srbiju - biti najmotivisanija ekipa na Evrobasketu.

Ova priča počinje pre tačno stotinu godina, u Garavanu, jednoj četvrti francuskog gradića Mentona, pograničnog mesta sa Italijom. U njemu su se, te 1917, lečili i oporavljali srpski đaci, vojnici i siročad, posle one strašne Albanske golgote. Logika baš i nije nagoveštavala da će doživeti nekakav uspeh u životu, ali... nisu baš ni svi digli ruke od njih. Narod je, i onaj naš, i onaj tamošnji, verovao u te mučenike. Čak i kada ih je tuberkuloza kosila, iako je srpska Vlada organizovala sistem sanatorijuma. Čak i kada su umirali, a u tom gradiću ih je 24 večno ostalo. Ostali su - izdržali. Neki od njih postali i doktori nauka. Da, preživeli, pobedili smrt iako su bili otpisani u tom Mentonu, gde se živelo od ljubavi - roda svog, i one upućene od prijatelja. A u četvrti Garavan... U četvrti Garavan su bili oni najteži slučajevi. Strašno bolesni i pritom - slepi.

Ne, ne umemo da vam opišemo kako izgleda život kroz koji koračate slepi, bilo od rođenja, ili od granate, bilo zbog vatre ili metka. To morate sa nekim komšijom, imate sigurno nekog takvog, oni od vaše ljubavi i žive. Ali, stvarno ne znamo kako je kada imate bolest za koju nema leka, a pritom nemate vid i u stranoj ste zemlji. Ne znamo ni kako su se oni koji su tu bili - oporavili, osim da ih je ljubav nosila tamo gde je to delovalo nemoguće. Zato ćemo na tren da skoknemo koju godinu docnije.

Branislav Nušić i Žanka Stokić
Branislav Nušić i Žanka Stokić
Branislav Nušić je, pored toga što je bio čuveni komediograf, pisao i tragedije. Stvarno. U jednoj od njih, koju je stvorio ovaj nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta, tragediji "Nahod", u prvom činu razni vitezovi, normanski, franački, sicilijanski i drugi, "pred bedemom prizrenskoga grada" u prilično dobrom raspoloženju razgovaraju sa carskim izaslanikom Nikiforom. Predstavio im je mladog, vrlo načitanog viteza sa srpskog dvora, Momira, a njih je zbunilo kako to da postoji nešto što tog momka više zanima nego "čarobne noći", "borbe viteške" i "vizantijske lepotice". Nikifor im pojasni da mudrost koju je mladi vitez odabrao ne znači da mu je srce mrtvo. Nušić je to ovako zapisao "Pa, ipak, grešite, gospodo! Ja mislim da mudrost nije tako ledena kora, pod kojom bi se srce moralo zamrznuti. I u mudraca gdekad srce zaigra, samo što on taj osećaj ne iskazuje jezikom i čuva ga duboko, vrlo duboko skriva ga. Zar ne, mladi viteže? (pogleda Momira) Zar nisi gdekad i sam osetio kako je mudrost nemoćna pred srcem?".

Kada bismo se držali samo logike, ona bi rekla da u onim sto godina starim vremenima, recimo baš u Mantonu - budućnost, zapravo, i nije postojala. Ili, kada bi se samo modernom, površnom mudrošću rukovodili, onda bi, da se vratimo sad u svet košarke, sasvim logično delovala rečenica koju su na prošlom Mundobasketu izgovorili francuski košarkaši u polufinalu. Nakon sedme od osam trojki Batuma u meču sa Srbijom, na kraju tajmauta su se pozdravili rečima: "Za šta igramo?", posle čega je zagrmelo "Za zlato!". Ali...

Pobediše ih naši. Od tog polufinala, evo, prođoše tri godine. A na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu neće biti nekih naših junaka koji su tada zablistali.


Neće biti Teodosića, koji je u čudesnom polufinalu bio naš najbolji strelac (25 poena). Neće biti našeg drugog najboljeg košgtetera na tom meču, Bjelice (18), ni četvrtog - Markovića (15), neće biti ni još jednog "dvocifrenog", Raduljice (11), a ni našeg najboljeg NBA igrača iz minule sezone, Jokića, koji je umeo i moćnim Amerikancima u Riju da ubaci 25 poena. Ma, dovoljno bi možda bilo navesti ono odsustvo kapitena, "čije lopte imaju oči" i shvatiti koliko je logično pomisliti - šanse za uspeh gotovo da i ne postoje.


Samo... To bi bilo tačno kada bi u životu jedina mudrost bila ona koju propoveda logika. To bi bilo kada ovi "orlovi" ne bi bili - iz zemlje košarke.

A u njoj se ekipa nikada ne bodri rečima "Za šta igramo?". U njoj postoji dugo čuvana tajna - odgovor na jedno drugo, slično a posve različito pitanje: "Za koga igramo?"

Jedni za druge. I rod svoj.

Ovde se košarka igra srcem. I igra se svuda. I nedaleko od Nušićevog spomenika, na samom Trgu ispred njegovog Narodnog pozorišta...

... igra se gde god može da se postavi nešto što liči na koš...

Ovde se sa setom uzdiše kada poplava potopi košarkaši teren...

... ovde ima tabli i u porti crkve, da se ne zaboravi na snagu vere koja uzdiže talenat u visine...


... ovde se basket igra i na železničkim stanicama, pokraj kojih vozovi, poput decenija, prolaze - ali se nijednog dana ne zaboravlja ko smo.


Ma, ovde se igra košarka i tik uz groblje. Jer, mi smo sa našim starima - jedno bili i ostali, duh njihove ljubavi za slobodom i dalje živi, kao što živi ta nit, koja spaja davna i buduća vremena verom da je nemoguće - moguće.

I, šta kažu ti, ostali? "Halo... nemate više 'lopte koje imaju oči'!"? Pa, mi smo i slepi pobeđivali sve prognoze! "Niste najjači"? Pa, na papiru nikada i nismo bili.

Na papiru se, kod onih koji prave procene, nije našlo ono što jesmo, ono što imamo a što se ne meri brojem, bilo statističkim ili na novčanici. Ono što površno mudri nisu uspeli vekovima da dokuče, što ih je zbunjivalo u skautingu, bilo 1917. ili 2017, kada su se pitali "Zar ne bi bilo logično da ovi ne pomišljaju na nemoguće?!".

Imali smo uvek srce. "A srce je tvrdoglavije od mudrosti, njemu se ne da nametnuti razlog", reče Nušić kroz Nikifora u "Nahodu".

Koji, bre, razlog tražiš, svete, za veru u nemoguće, a da je veći od ljubavi? Pa, ne igraju naši za sebe, ni za grad iz kog su (a rođeni su ovi momci u, po azbučnom redu, Beogradu, Vukovaru, Doboju, Zaječaru, Kraljevu, Kruševcu, Lazarevcu, Loznici, Nišu, Novoj Varoši, Priboju, Prištini i Subotici), nego igraju za sve one iz zemlje košarke, koji ovu igru nose u srcu. I za one što gađaju na koš na železničkoj stanici, i za one koji pikaju basket pored groblja, i za one što loptom tapkaju u porti crkve, i za one što čekaju da zemlja uzme vodu da bi opet istrčali na teren. Jer to su oni. To smo - mi.

Ovde se igra za ceo narod. I - jedni za druge.

Kad ovdašnji roditelji dižu decu na ramena, kako bi bila bliža obruču...

... zamisli, Evropo, kolika su ramena onih koji dižu ljubav celog naroda ka košu? Koliki tek motiv ima ta ekipa kojoj kažeš "Lepo što si došla, ali nemaš šanse"? Pa, da smo se samo šansama rukovodili, ne bi nas odavno ni bilo. Ne trebaju nama šanse, mi se ionako ne uzdamo u moguće, već verujemo u nemoguće. Nisu neophodne ni "lopte koje imaju oči", ovde se i bez gledanja dodaje. Nema veze ni što se igra daleko od rodnog kraja, ovde se duh predaka nosi u sebi. Nije, bre, to ekipa koja igra za nešto, nego ekipa koja igra za nekog.

I, daj, sudija... baci tu loptu u vis već jednom.

Stigli "otpisani".

Sad ćeš da vidiš šta je snaga ljubavi.

http://sport.blic.rs/eurobasket2017/...asketu/fqf9ck6

[madafaka73]

Tja, previše patetike za moj ukus, ali svakako zanatski dobro odrađen za ono što mu je bio cilj.
Naravno, puna podrška reprezentaciji u kakvom god sastavu da odemo.

[kankkunen]

Đorđević "seče" u utorak
Konačan sastav reprezentacije Srbije biće saopšten dan pre polaska za Istanbul, gde će "orlovi" igrati grupnu fazu Eurobasketa.

http://mondo.rs/a1036114/Sport/Kosar...-u-utorak.html

[Ica]

двоуми нам се селектор

[Storm]

двоуми нам се селектор

Pre bih rekao troumi.... Gudura, Laza, Milosavljević... Neko će od njih biti višak.

[mmajstor]

Pre bih rekao troumi.... Gudura, Laza, Milosavljević... Neko će od njih biti višak.

Nece nijedan ako otpadnu Kalina i Neda tviteras.

[Storm]

Nece nijedan ako otpadnu Kalina i Neda tviteras.

Nešto mi se javlja da će Nedović da bude u 12...

[MannyCalavera]

Tja, previše patetike za moj ukus, ali svakako zanatski dobro odrađen za ono što mu je bio cilj.
Naravno, puna podrška reprezentaciji u kakvom god sastavu da odemo.

Ja kad vidim tekst koji je potpisao Darko Nikolic ja to ne citam vise. Patetike je uvek previse, traze se nepostojece konekcije i uz sve to uvek je zacinjeno sa previse religije i vere (ko ne zna decko je bas fatantik u tom pravcu). Previse malo sporta u tim tekstovima...

[Clash]

Ovaj tekst je baš onako o ničemu.
Sviranje kurcu sa maksimumom patetike.

[kankkunen]

[MannyCalavera]

Slusao sam sinoc podcast Bill Simmonsa, Durant je bio gost. Kaze najbolji pass koji je ikada video je bio Teodosicev u Riju. Evo transcripta tog dela podcasta:

“I played against him. I can’t wait to see him. He made the greatest pass I’ve ever seen in my life last summer. We all was like, ‘Yo how the — how the hell do you see that?’ He was running toward the sideline and he flicked it around his head like through two people on the dime. He was at the 3-point line and flicked it to somebody over his head with his right hand, and hit him on a dime. And it kind of faked me out. I spun in a circle. I’m like, ‘That was the greatest pass I’ve ever seen in my life.’ From anybody. Best pass I’ve ever seen. So I’m excited to see how he plays.”