F.C. Internazionale Milano

[bracala]

Interesuje me, ima li moguceg raspleta kada je u pitanju Sneijder? Ostaje li ili odlazi?? ;)

[Il Capitano]

Interesuje me, ima li moguceg raspleta kada je u pitanju Sneijder? Ostaje li ili odlazi?? ;)

To ne zna niko

Sada kao Junajted ne planira da ga dovede!? A moguće ako ode Eto'o (vrlo moguće) da će Snajder ostati...

[AK47]

Sneijder nece u Utd,citao sam juce izjave direktora i SAF-a,gdje je prvi rekao da mu oni nisu u stanju ponuditi 200k sedmicno,najvise 170,a SAF je rekao da su sa postojecim kadrom prezadovoljni i da im on ne treba...mozda ode u neki drugi tim

[bracala]

Kada bi otisao Sneijder iz Intera nastao bi pravi belaj.

Nadam se da ce ostati ipak...

[Prototype]

Njihova sredina bi bila pravi kupleraj bez Snajdera. Jos ako budu se zajebali pa prodali Eto-a, igraca koji im je resio pola utakmica prosle sezone, onda su bas najebali.

[LBJmvpFORlife]

Njihova sredina bi bila pravi kupleraj bez Snajdera. Jos ako budu se zajebali pa prodali Eto-a, igraca koji im je resio pola utakmica prosle sezone, onda su bas najebali.

Maikon, Zaneti, Kambijaso, Mota/Deki, Alvarez i ispred Tevez i Pacini, ne lici bas na kupleraj, cak mi se svidja.

[Prototype]

Ako tebi takva sredina uliva neku veliku nadu bez Snajdera onda ok, ti valjda kao navicaj Intera znas o cemu pricas. Ali Snajder im je lider i glavni kreativac na sredini terena i bez njega ce te biti mnogo oslabljeni osim ako ne dovedete zamenu. Dovodjenjem nekog kreativnog SS bi dosta promenilo stvari. Msm ti si naveo Teveza kao da ste ga vec doveli, ima li sta novo u vezi tog moguceg transfera. Hoce li doci ili ne ?

[LBJmvpFORlife]

Ako tebi takva sredina uliva neku veliku nadu bez Snajdera onda ok, ti valjda kao navicaj Intera znas o cemu pricas. Ali Snajder im je lider i glavni kreativac na sredini terena i bez njega ce te biti mnogo oslabljeni osim ako ne dovedete zamenu. Dovodjenjem nekog kreativnog SS bi dosta promenilo stvari. Msm ti si naveo Teveza kao da ste ga vec doveli, ima li sta novo u vezi tog moguceg transfera. Hoce li doci ili ne ?

Ako ode neko od njih doci ce Tevez a Alvarez ce da igra to sto igra Snajder bez problema.

[Il Capitano]

Evo odlični blogovi za Inter na sajtu savremenisport.com

Ovaj tekst je napisan krajem maja prošle godine, nekoliko dana posle osvajanja LŠ!

Zvezdani trenuci legendarnog Havijera Zanetija



Havijer Ademar Zaneti, legendarni kapiten novog šampiona Evrope Intera, podigao je pobednički pehar, čekan 45 sušnih leta u klubu iz ulice Luja Bonaparte! Interisti, ma gde bili, za Havijera nazdravili! Punih petnaest godina Zaneti nosi dres milanskih „crno – plavih“, a kada je, sad, kosmički daleke 1995. godine stigao u tabor „nero – azura“, bez velike pompe i glamura koji je u to vreme pratio, recimo, dolazak Robarta Karlosa, malo ko je slutio da će popularni Cavi 2010. godine postati najtrofejniji klupski igrač slavom ovenčanog kluba sa San Sira.

Fanatični tifozi nero azura uz nezapamćenu euforiju su proslavili titulu evropskog šampiona, a u trenutku kad je Zaneti podigao visoko pobednički pehar, tribinama madridskog Santjago Bernabeua prolamala se grmljavina razdraganih glasova temperamentnih navijača. Il sogno e dormito! San je dosanjan i pretočen u javu, istorijskim golovima Dijega Milita, čija misija u Interu, malo starije najviše asocira na nezaboravnu epizodu njegovog zenmljaka Ramona Dijaza. „Gaučos“ koji je daleke 1988. iz Fiorentine stigao u Inter, podario je „crno plavima“ skudeto posle devet godina pauze, da bih odmah po završetku fenomenalne sezone 1988/89. podigao sidro i mesto centarfora ustupio Jirgenu Klinsmanu. Pre odlaska u Monako, izgovorio je jednu nostradamusovksu misao: „O ovoj ekipi Intera kroz 10 – 15 godina pričaće se kao o timu iz bajke.“ U godinama hilandarskog posta interista i totalne fudbalske strahovlade Juventusa i Milana, ličilo je mnogima da sibirske zime Intera nikad neće prestati.

Ali, novi fudbalski kalendar uspostavljen je u maju 2006, kada je Inter proglašen šampionom i nagrađen za fer plej igru. Od tada u kalču postoji samo jedan prvak, koji godinama menja izazivače za odbranu trona, ali se pokazuju kao loši sparing partneri, koji nemaju snage da izdrže borbu sa kolosom. Kruna novog, poztivnog i pre svega pobedničkog imidža bila je kalčo svetkovina u Madridu. Kao nekad Ramon Dijaz, „mali zeleni, vanzemaljac“, koji je davao fabulozne golove i koga Maradona kao saigrača nije trpeo u reprezentaciji, pa je ucenjivao selektora Karlosa Biljarda da se odluči između njega i Dijaza u timu „gaučosa“, danas i Zaneti i Milito prolaze kroz slična iskušenja u suočavanju sa selektorom karaktera „morskog krastavca.“ Zaneti je odmah posle istorijskog trijumfa Intera nad Bajernom, patetično uzviknuo: „Setite se sinjor Morati, odakle smo počeli 1995. godine, kad je Inter u kalču bio potpuno marginalizovan i zaboravljen, a gde smo došli sada!“

Zaneti, simbol Intera, novog fudbalskog imperatora Evrope, pored Milita bio je jedini fudbaler na stadionu „Santjago Bernabeu“, čiji su poster najvatreniji interisti široko razvili u skoro prirodnoj veličini. Malo koji “ orijundo“ (tako Italijani zovu argentinske igrače italijanskog porekla kojima pripadaju i Zaneti i Maradona i Milito), je uspeo tokom niza decenija u kalču da se toliko svojim sportskim ponašanjem i poštenim odnosom prema klubu, saigračima, ali i prema protivniku, tako nametne navijačima Intera. U Italiji je vrlo teško bilo kom strancu da, bez ozbzira na svoje lavovske igračke zasluge, ponese kapitensku traku u konkurenciji sa domaćim fudbalerima. Zanetiju je to uspelo uz opšte odobravanje svih u klubu, koji su mu zbog neverovatne odanosti bojama kluba, kome je veran neprekidno od 1995. godine, odavno kaparisali rukovodeće mesto u Interu po završetku impresivne karijere.

Nije bilo srećnijih ljudi 22. maja 2010. godine na madridskom Samartenu od Masima Moratija i Havijera Zanetija. „Cavi“ ili „Pupi“ (kako su ga još u Buenos Airesu zvali ), verovao je u preporod kluba i kad su pre samo četiri ili pet godina i najstrpljiviji Interovci počeli da gube nadu da će ikad doživeti ove trenutke ponosa i slave skvadre koju svi u Italiji zovu „campioni onesti“ (časni, dostojanstveni šampioni). Skromni Havijer Zaneti nije se uobrazio, a njegova poznata fondacija kojom već dugo godina pomaže deci bez roditeljskog staranja je dokaz više kako je titula evropskog šampiona u fudbalu za 2010. godinu došla zaista u prave ruke. Nijedna mrlja, nijedna afera, nijedan skandal, toliko uobičajeni za mnoge slavne fudbalere današnjice, svih ovih godina su mimolilazili, već 37 – godišnjeg argentinskog, fudbalskog matadora, mladalačke energije i entuzijazma. Sa pet nacionalnih titula u kalču, već je nadmašio rekord Interovih večnih, klupskih ikona Sandra Macole i Đacinta Faketija koji su dalekih 1963, 1965, 1966. i 1971. po četiri puta osvajali šampionsku titulu u kalču. Nastavi li Inter sa žetvom trofeja u prvenstvu, ni obaranje novih rekorda, pa i onog Paola Maldinija sa sedam šampionskih, klupskih titula u dresu Milana, nisu nedostižni neumornom Zanetiju.


Pomalo je neobjašnjivo zašto Dijego Maradona u širokom luku zaobilazi imena Zanetija i Milita prilikom sastavljanja reprezentacije Argentine za SP u Južnoj Africi. Ali, kontroverzni „El Pibe“ koji je nedavno, bombastično obećao, na njemu svojstven nacin, proslavu eventualne titule svetskog prvaka. Ako Argentina sa svojim istinskim Mesijom Leom Mesijem ne pokori fudbalsku planetu u Johanesburgu, mnogi Argentinci u svom frenetičnom zanosu, znaće kome bi presvukli, ne opremu, nego čak i kožu!? Jednom je, već Martin Palermo – „El Loko“ Maradoni bio dzoker, kad su mu već sve lađe u kvalifikacijama, na oko potonule. Sad ostaje dilema, hoće li se Maradona setiti da Interov pobednički tandem uvrsti u prvu jedanaestoricu, ne bi li i Argentina ostvarila san koji sneva otvorenih očiju od davne 1986. kada su u Siudad Meksiku Argentinci poslednji put u jednom svetskom finalu zaigrali pobednički tango.

[Il Capitano]

Napisano 3 meseca pre osvajanja LŠ ali sadrži dosta podataka o istoriji Intera...

Liga šampiona i dalje visoki Mon Blan za Inter

Stari Rimljani imali su izreku „nomen est omen“ (ime je znak). U imenu atipičnog italijanskog kluba, neprikosnovenog vladara kalča u nekoliko poslednjih godina, milanskog Intera, krije se i suština njegovog puta ka fudbalskoj orbiti. Osnovan dalekog 11. marta 1908. godine, akcijom grupe fudbalskih „disidenata“ do tada jedinstvenog gradskog kluba Milana, mlađi milanski fudbalski div nije kroz istoriju uvek bio miljenik boginje sreće.

Pošto se fudbalski „pobunjenici“ iz okrilja jedinstvenog gradskog kluba nisu pomirili sa odlukom o vetu na pravo igranja stranaca u šampionatu Italije, odlučili su da demonstrativno istupe iz tabora Milana i osnuju novi klub, koji ce se u inat, samoljubivim lokal patriotama u Milanu i u Italiji nazvati bas Internacionale, ili lakše i kraće Inter, kako ga milioni fudbalskih fanova na Apeninima i u svetu danas poznaju i kako je sportski brendiran u svetu fudbala. Osnivači kluba čija imena i prezimena dovoljno govore o pravom konglomeratu nacija u okviru osnivača novog kluba bili su Đorđo Muđani, Bosard, Lana, Bertoloni, de Olma, braća Enriko i Arturo Hinterman, Pjetro del Oro, Ugo Rajtman, Hans, Volkel, Maner Vipf, Karlo Ardusi… Simbolično, sastali su se u tada poznatom milanskom mestu okupljanja intelektualaca grada Milana, restoranu „Orolodio“, što i danas u lokalnom prepucavanju sa pristalicama gradskog rivala, tifozi Intera ističu kao početnu klasnu razliku dva velika gradska rivala. Jer, Milan je bio i ostao klub širokih narodnih masa, što je i danas dominantno u svesti navijača i jednog i drugog kluba. Zanimljivo, slikar Đorđo Muđani, jedan od glavnih inicijatora osnivanja Intera, najpre je želeo da se klub nazove Milano, ali je zbog velike sličnosti sa imenom već postojećeg kluba A.C. Milan, preovladalo mišljenje da bi to dovelo do konfuzije među navijačima oba kluba.

I imena predsednika Intera kroz bogatu klupsku istoriju, koja traje više od jednog veka ilustruju da je Inter oduvek bio klub u bojama „ujedinjenih fudbalskih nacija.“ Hronološkim nizom, od prvog predsednika Đovanija Paramitiotija, preko imena i prezimena njegovih naslednika, to je lako zaključiti. Dakle, 1909. godine prvi čovek Intera bio je Etore Štraus, zatim od 1910 – 1912 Karlo de Medići (!), 1912 – 1913 Emilio Hircel, 1913 – 1914 Luiđi Ansbaher, 1914 – 1919 Đuzepe Viskonti di Modrone, od 1919 – 1920 Đorđo Huls, od 1920 – 1923 Frančesko Mauro, od 1923 – 1926. Enriko Oliveti, od 1926 – 1928. Senatore Borleti, od 1928 – 1929 Ernesto Toruzio, od 1929 – 1931. Oreste Simonuti, od 1932 – 1942. Ferdinando Pocani, od 1942 – 1955. Karlo Rinaldo Maseroni, od 1955 – 1968. Anđelo Morati, od 1968 – 1984. Ivanoe Fraicoli, od 1984 – 1995. Ernesto Pelegrini, od 1995 – 2004. Masimo Morati, od 2004 – 2006 Đacinto Faketi, a od 2006. ponovo Masimo Morati.

U korenima kluba leži i njegova suštinska razlika u odnosu na ostale klupske velikane italijanskog fudbala. Poimanje sportske borbe uz isključivo korišćenje fudbalskog fer pleja, atipičnog za italijanski mentalitet, decenijama su karakterisali Inter i sigurno ga zbog tog doslednog principa u eri vladavine višedecenijskog gazde kalča Đovanija Anjelija, odvojili od dosta titula i trofeja koje su igračkim kvalitetom zasluživali. To je čitav klub dovelo do veštačkog sindroma „gubitnika“, a svakako tadašnji gospodari Interove sudbine i pozicije večite senke Juventusa, pa od devedesetih i Milana, i propagandom putem mas medija u Italiji, uspeli su da slavom ovenčani klub, bivšeg dvostrukog šampiona Evrope iz 1964. i 1965. i nezvaničnog prvaka sveta, pobednika Interkoninentalnog kupa istih godina, dovedu do fingirane pozicije luzera.

To je bio ogroman psihološki pritisak na sve u klubu, počev od igrača, preko trenera, pa sve do članova uprave, koji armiji fanatičnih, ali i poslovično nestroprljivih navijača „crno – plavih“ nisu mogli jednostavno da sve neuspehe objasne sudijskim otimačinama. Pokojni Đacinto Faketi, legenda Intera, koji je od 2004 – 2006, bio posle kratkotrajne, dobrovoljne demisije Masima Moratija, glavnokomandujući u Interu, sve to je objasnio i iz ugla bivšeg vrhunskog fudbalera, klupske legende i reprezentativca Italije: „Ne možete od fudbalera očekivati vrhunske rezultate, a pogotovo čuda i osvajanje titule prvaka Evrope, kada svaki meč igraju pod presijom zbog suđenja, pa ne mogu da se koncentrišu na igru. Naravno, naši navijači dok gledaju utakmicu to ne mogu do kraja da razumeju, već samo oni koji su igrali, ili koji igraju fudbal.“ Tako je govorio Faketi, a obelodanjivanje afere kalcopoli 2006, samo godinu dana pre njegove prerane smrti, potvrdile su reči nekadašnjeg proslavljenog asa Intera i skvadre „azura.“ Otkako se u kalču igra isključivo po fudbalskim pravilima, Inter je apsolutni šampion Italije, a to je svima u klubu ulilo neophodnu dozu psihološke stabilnosti, samopouzdanja, opuštenosti u igri, samouverenosti i pozitivne sportske drskosti u pristupu svakom protivniku, što je ranije klubu nedostajalo iz već opisanoih subjektivnih razloga.

Tako se rezultati Intera u neformalnom liga – kup takmičenju odmeravanja snaga najboljih ekipa Starog kontinenta, zvanom Liga šampiona mogu podeliti na dve faze: pre izbijanja afere kalčopoli i od 2006. godine, pa do današnjih dana. Inter je u sezoni 1998/ 99. debitovao u Ligi šampiona i u onom spektakularnom duelu protiv Reala u Milanu, trijumfom 3:1, pokazao je da kuca na vrata dotadašnjih večitih pretplatnika za naziv najbolje ekipe u Evropi. Ali, da je taj uspeh bio samo epizoda, pokazao je četvrtfinalni dvomeč protiv Mančester junajteda. Iako je u prvom susretu izgubio na Old Trafordu 2:0, Inter nije nadigran, a arbitraža Francuza Lisiera, koji je poništio dva čista gola Dijega Simeonea, a priznao drugi gol „đavolima“ Aleksa Fergusona, još jednom su nepisano pravilo ovekovečili: klub koji nema autoritet kod sudija u nacionalnoj ligi, pored tada nedodirljivih Juventusa i Milana, ne može da očekuje drugačiji tretman u mnogo izazovnijem i komercijalnijem takmičenju kao što je Liga šampiona. Morati nije na vreme izvukao pouke iz poraza protiv Mančester junajteda, jer je i u milanskom revanšu koji je okončan 1:1, njegov klub tretiran kao ekipa druge fudbalske kategorije.

Usledio je pravi elektrošok u sezoni 2000/ 01. posle eliminacije u dvomeču sa švedskim Helsingborgom u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Ekipu je trenirao Marko Tardeli, a interesantno te sezone u kojoj su jedva stigli do šestog mesta u Seriji „A“, neroazuri su katastrofalno gubili od Parme u kupu Italije s rekordnih 6:1, a pola tuceta golova primili su i u gradskom derbiju protiv Milana, koji im je u proleće 2001. naneo istorijski debakl 6:0! Bacanje Molotovljevog koktela na autobus igrača i uprave Intera posle blamaže protiv Parme, još uvek nisu rasanili Masima Moratija, petrolejskog magnata, koji se tih godina više bavio iracionalnim razmišljanjima o potrebi dovođenja nekog sportskog psihologa, koji bi probudio pospane Interove zvezde, nego što je brinuo o pogrešnoj selekciji igrača. U timu je tada jedan od najboljih fudbalera bio prosečni turski centarfor Hakan Šukur, a nadaleko poznati „bik sa Bosfora“, bio je sve, samo ne pravi adut ambicioznog Moratija u pokušaju da vrati davno izgubljenu Interovu slavu.

Serijske smene trenera i lutanje u kupoprodaji fudbalera, samo su bili deo lošeg tajminga uprave Intera, koja je, ispostaviće se, pet godina kasnije, možda sve to vreme i znala ili naslućivala razloge dimenzije Interovih promašaja, bar u nacionalnom šampionatu, ali još uvek je to bio loš alibi za pogrešnu selekciju igrača i trenera. To je segment posla koji su Morati i kompletna uprava Intera, uključujući i fudbalski skauting koji su vodile nekadašnje vedete kluba Gabrijele Orijali i Marko Branka, morali mnogo bolje da odrade. Očigledno, stalna javna prepucavanja sa najvećim rivalima na terenu, ali i van njega Juventusom, ljude u Interu su u to vreme u velikoj meri dekocentrisali, što se negativno odrazilo i na rezultate kluba, čak i u italijanskimm okvirima. Kroz klub je prodefilovalo mnogo italijanskih i stranih igrača velikog formata, ali trofeji su ostali kao fatamorgana u pustinji.

Jedini trener koji je u to vreme uspeo da svojom harizmom stečenom u Valensiji da, bar donekle, konsoliduje Inter bio je Argentinac Hektor Kuper. U famoznoj sezoni 2002/ 03. pod njegovom komandom, milanski Inter je u Ligi šampiona odigrao nekoliko vrhunskih utakmica, a pamtiće se pobede nad Ajaksom u Milanu i u Amsterdamu od 1:0 i 2:1, kao i eliminacija Valensije nadolazećeg trenerskog maga Rafaela Beniteza u četvrtfinalu takmičenja. U Milanu je bilo 1:0 uz kečerski repertoar Marka Materacija, a u revanšu Inter se provukao na Mestalji. Poveo je preko Vijerija, a onda se Valensija, u svom stilu ispromašivala, ali ipak je stigla do Pirove pobede od 2:1. Polufinale protiv Milana uz dva remija 0:0 i 1:1 označili su eliminaciju kluba u trenutku kad je Hektor Kuper bio na tragu davnašnjeg podviga svog zemljaka Helenija Herere iz dalekih 60-tih godina prošlog veka. Međutim, Milan je, objektivno gledano bio bolji rival u obe utakmice. Briljirao je Ševčenko, a revanš meč sudio je gotovo bez ijedne greške Rus Ivanov. Ranim golom najboljeg ukrajinskog fudbalera Milan je poveo, a Inter je stigao samo do izjednačenja preko Martinsa pet minuta pre kraja. Doduše, Kordoba je u 90. minutu umalo doneo potpuni preokret, koji bi značio i plasman u veliko finale i obračun veka protiv Juventusa, ali prečka je sprečila ostvarenje snova. Posle volšebno izgubljene titule u poslednjem kolu prvenstva iste 2003. Kuper je početkom jeseni naredne takmičarske 2003/ 04. otišao iz kluba, ali pre toga je uspeo da Arsenalovom dugogodišnjem trenerskom matadoru Arsenu vengeru zada bolan udarac na Hajberiju, gde su „crno – plavi“ slavili čak sa 3:0. Međutim, rekordni trijumf Arsenala u Milanu u revans utakmici 5:1, uz neviđenu šetnju igrača iz Londona u šesnaestercu Intera i egzibicionu igru Vengerovih pulena, upalili su Kuperu crveno svetlo na klupi Intera. Samo je Štutgart uspeo u jednoj prijateljskoj utakmici na San Siru da deklasira Inter sa 5:0, a onda i tobdžije sa Hajberija.

Sledeća 2004/ 05 pod vođstvom Interovog trenerskog proroka Roberta Manćinija nije bila za zaborav. Već čuveni, popularni „Paco kavalo“ („Ludi konj“, kako su Manćinija zvali za igračkih dana u Sampdoriji), dao je fudbalerima potpunu slobodu u igri. Lišio ih je stega i preteranih taktičkih zamisli, koji su ih, pored već nabrojanih subjektivnih faktora ranije blokirali. I tim je počeo da igra ofanzivno, gde god se pojavi, bilo u prvenstvu Italije, bilo u Evropi, a poraslo im je i sampouzdanje do neviđenih razmera. Još je u sećanju neverovatan meč Inter – Sampdorija 3:2 u prvenstvu Italije. Đenovljani su do 90. minuta vodili 2:0, ali u sudisjkoj nadoknadi „interisti“ su postigli tri fenomenalna gola i napravili nesvakidašnji fudbalski preokret koji je na temperamentan način opisao tadašnji Interov, najverniji navijač na RAI-iju Bruno Đentili, a slične podvige u ligi pravili su i protiv Kaljarija, kad su stigli dva gola zaostatka na Sardiniji, pa protiv za Inter, često fatalnog Lacija, od 0:3, do 3:3 na Olimpiku i u još nekoliko mečeva. Inter je u prvih 15 kola imao samo tri pobede i čak 12 remija, ali svi ti nerešeni sihodi bili su u igrama na ivici „žileta.“ Manićni je insistirao na novoj filozofiji, koja ga je proslavila i u Laciju i u Fiorentini kao trenerskog početnika, a igrače je oslobodio straha. Uživao je apsolutnu podršku Masima Moratija, za razliku od mnogih prethodnika na klupi Intera, koji nisu, doduše ni pokazivali njegovu trenersku kreaciju, novu viziju igre. Bio je i ostao bukvalno Interov fudbalski reformator. S njim na čelu, Inter je vratio domaće trofeje u vitrine. U sezoni 2004/ 05. posle 23 godine osvojen je kup Italije dvostrukim trijumfom nad Romom 2:0 u Rimu i 1:0 u Milanu, a dve godine kasnije u nezadrživom pohodu overena je administrativna titula iz prethodne sezone, koju su izborili diskvalifikovanjem nesuđenog prvaka Juventusa i kažnjavanjem vicešampiona Milana zbog nameštanja rezultata. Godinu dana kasnije 2006/ 07 skudeto je osvojen uz obaranje svih italijanskih rekorda u istoriji kalča. Manćinija su već poredili sa Hererom i Trapatonijem, jer su samo njih dvojica 1963. i 1989. na tako impresivan način došli do titula šampiona u kalču, a 17 uzastopnih pobeda u tom prvenstvu Manćinija su ustoličili kao evropskog fudbalskog rekordera svih vremena, jer je tim podvigom srušio i do tada važeće rekorde Real Madrida iz šezdesetih godina u Španiji i Bajerna iz sedamdesetih godina u Nemačkoj.

Ali, Manćini se nije proslavio u Ligi šampiona. iako je njegov tim umeo da zasija na Mestalji i do nogu potuče tradicionalnog rivala u mnogim evro kupovima Valensiju sa čak 5:1, pa i da trijumfuje nad Verderom i Portom 2:0 i 3:1 na San Siru, završni udarac je opet izostao. U četvrtfinalu Lige šampiona na putu ka vrhu ponovo se isprečio gradski rival Milan. ‘Roso neri“ su u prvom meču slavili 2:0, a u drugoj utakmici u kojoj je Inter bio bolji do olako primljenog gola, došlo je do eksplozije nezadovoljstva ogorčenih Interovih navijača, koji su u finišu meča, kad je sve već bilo izgubljeno počeli pravim „bejrutskim“ vatrometom da zasipaju bakljama Milanovog golmana, Brazilca Didu, koji je u nekolko navrata spasio svoju mrežu, a u jednom trenutku i sudija je učionio, ono što nije mogao Dida. Poništio je regularan gol Holanđanina Van der Mejdea i neobuzdanom revoltu Interovih tifoza nije bilo kraja. Klub je ispao u četvrtfinalu, novčano je drakonski kažnjen, a ljudi bliski upravama Milana i Juventusa, tražili su svojim vezama i uticajem u UEFA da Inter bude kažnjen višegodišnjom zabranom igranja u UEFA takmičenja, nešto poput Liverpula 1985. godine. Zbog učestalih divljanja nezadovoljnih Interovih navijača, takvi apeli, i nisu bili čak bez osnova, bez obzira, što su Juve i Milan u svemu gledali svoju računicu.

Ni 2005/ 06. neće se dugo pamtiti i prepričavati. Inter je uspeo da u osmini finala porazi Ajaks sa 1:0 i posle 2:2 na „Amsterdam areni“, vizira pasoš za četvrtfionale, gde ga je na opšte iznenađenje potopila „žuta podmornica“ Viljareala, otkrovenja te sezone u Ligi šampiona, kluba koga je jedva izbacio Arsenal u polufinalu i to samo zbog bravurozne odbrane penala Arsenalovog golmana Jensa Lemana, koji je zaustavio šut s bele tačke i sprečio da meč ode u neizvesne produžetke. Od 2006/ 07. konačno počinje novo Interovo računanje vremena. Kao što su govorili Rimljani anno domini, ili kalčo pulito (epoha čistog fudbala), u kome se oni, kao što se vidi mnogo bolje snalaze nego ranije. Ali, rutinski osvojene titule u domaćem prvenstvu 2007, 2008 (bez obzira na dramu u poslednjem kolu) i 2009. nisu dobile potvrdu u Ligi šampiona.

Kvalitet italijanskog klupskog fudbala drastično je opao posle raskrinkavanja afere kalčopoli, poseta stadionima je prepolovljena, poverenje sponzora klubova u kalču posle masovnog skandala iz 2006. je poljuljano, a autoritet italijanskog fudbala čak ni osvajanje titule svetskog prvaka 2006. nije moglo da kompenzuje u očima fudbalske Evrope. Danas je italijanska liga tek na trećem mestu u Evropi, iza engleske i španske lige, a nemačka Bundes liga opasno im preti preuzimanjem treće pozicije već od sezone 2011/ 12, kada bi Italijani mogli Nemcima da ustupe mesto četvrtog predstavnika u takmičenju. I Francuzi posle blistavih rezultata Bordoa i Liona u ovom ciklusu nisu daleko.

I bez obzira što je Inter i 2007/ 08, kao i 2008/ 09. doživljavao lake eliminacije protiv engleskih giganata Liverpula i Mančester junajteda, pri čemu u četiri meča nije postigao nijedan gol !? (protiv Liverpula 0:2 u gostima i 0:1 na San Siru, a protiv Mančester junajteda 0:0 kod kuće uz poraz na strani od 2:0, gde je Ibrahimović pogađao i prečku i stativu, a Englezi, pomalo i srećno prošli dalje), aktuelni šampion Italije trenutno jedini brani čast italijanskog klupskog fudbala u tekućoj 2009/ 10. Mada su u okršaju protiv nesumnjivo tehnički najsuperiornije ekipe u Evropi u ovom trenutku Barselone pokazali inferiornost na Nou Kampu, briljantan trijum na Stamford bridžu, a još više igra izabranika Žozea Murinja i gol, već pomalo zaboravljenog strelca Samjela Etoa, govore da bi zvanični šampion Italije mogao da se protiv nepredvidivog ruskog CSKA iz Moskve izbori za plasman u polufinale, a onda su sve mogućnosti otvorene.

Uostalom, klub čiju su slavnu klupsku prošlost u Ligi šampiona u proteklih deset godina obeležili i takvi fudbalski velemajstori kao Argentinci Batistuta, Solari, Veron, Krespo, Brazilci Roberto Karlos, Ze Marija, Ze Elijas, Ronaldo, Čileanci Zamorano, Pizaro i Himenez, Kolumbijac Rivas, Francuzi Silvestre, Dalma, Dakur, Koe, Viera, Grk Karagunis, Suaco iz Hondurasa, Nigerijac Martins, Holanđani Davids, Van der Majde, Vinter, Paragvajac Gamara, Portugalci Konseisao, Manise, Souza, Hrvat Simic, Slovak Gresko, Spanac Farinos, Švedjanin Ibrahimović, Švajcarac Sforca, Turci Emre i Sukur, Urugvajci Rekoba i Sorodno i naravno plejada vrhunskih, naših srpskih asova, koji su kao igrači, a Mihajlović kasnije i kao pomoćni trener, doprineli renesansi Intera (Jugović, Mihajlović, Stanković ), svakako zaslužuje da se ponovo popne na fudbalski krov Evrope.

Slavna prošlost obavezuje današnju generaciju Intera, jer klub za koji su igrali i za koji su trofeje osvajali Adriano, Altobeli, Đuzepe Barezi, Bekalosi, Bergomi, Berti, Boninsenja, Breme, Burgnic, Korso, Domengini, Faketi, Feri, Ibrahimovic, Klinsman, Mandorlini, Marini, Mateus, Macola, Meaca, Orijali, Rekoba, Ronaldo, Rumenige, Serena, Suarez i Zenga mora uvek da teži samom vrhu. U današnjoj generaciji Interovih fudbalera je čak devet njih koji su ušli u klub 100 fudbalera koji su odigrali najviše utakmica u klupskoj istoriji. Predvodi ih sadašnji kapiten Havijer Zaneti sa 685 utakmica u dresu kluba, po čemu je drugi na klupskoj listi iza rekordera Đuzepea Bergomija, na 11. mestu je Kordoba sa 413 utakmica i 18 datih golova, na 30. mestu Marko Materaci sa 257 utakmica i 20 golova, na 33. mestu nas Dejan Stankovic sa 247 utakmica i 33 gola, na 35. mestu Kambijaso sa 242 utakmice i 29 golova za Inter, na 38. mestu je golman Toldo sa 233 utakmice, na 45. mestu golman Žulio Cezar sa 205 meceva , na 77. mestu Majkon sa 161 utakmicom i 13 pogodaka, a 99. mesto pripada Samjuelu sa 135 mečeva i 10 datih golova.

Sada je na Žozeu Murinju, majstoru fudbalske strategije i čoveku koji lepotu igre ne forsira poput prethodnika Manćinija, da taj potencijal eventualno pretoči u osvajanje jedinog preostalog trofeja koji sadašnjem predsedniku masimu Moratiju nedostaje da bi dostigao slavu svog oca Anđela Moratija koji je 1964. i 1965. dva puta uspevao da klub dovede do laskave titule najboljeg u Evropi.

[Il Capitano]

Mart 2010.

Mama leone, Inter kampione!



Masimo Morati je ozbiljan kandidat za gradonačelnika Milana. U perspektivi, on je mnogo bitniji lik od Silvija Berluskonija, jer za njegovo ime nisu vezani skandali i afere, ni u sportu, ni u politici. Malo je čudno što ga za gradonačelnika kandiduje levica, jer je on na čelu desničarskog Intera, dok je Berluskoni desničarski premijer iako je Milan tradicionalno levičarski klub. Prvi put u istoriji gazda Intera je levičar, a Milana desničar. Ranije se politički imidž klubova decenijama poštovao. Kratka reminescencija na scudetto dei tutti tempi, scudetto che non possiamo dimenticare mai!

Inter – Napoli 2:1 (0:1), 3.5.1989, stadion San Siro, gledalaca: 90 000 (rekord San Sira). Strelci: Berti u 49. i Mateus u 79. minutu za Inter, a Kareka u 30. minutu za Napoli. Četiri kola pre kraja Inter je tom pobedom osvojio titulu, najubedljiviju otkako se uopšte igra Kalčo od 1898 – do danas! Poslednje četiri utakmice mogao je da odigra za kiselu vodu, ali je odigrao za kladionicu. U Rimu, u 31. kolu: Lacio – Inter 1:3 (1:0) i u Milanu u 32. kolu: Inter – Atalanta 4:2 (1:2); iz 1 – 2 i iz 2 – 1, iskusno, rutinski. Posle meča sa Napolijem, Đuzepe Bergomi premazao je tako facu, da su u diskoteci u Milanu pomislili da je ušao Rajkard. Sutradan je još sa maskom sa šampionskog slavlja tako uleteo u kancelariju Ernesta Pelegrinija i tražio za sebe i igrače iste premije, koje je 31. 5. 1989. dobio tim Milana posle pobede nad Steauom 4:0 u finalu Kupa šampiona.

Pelegrini je pristao na pregovore, a Berluskoni kad je čuo, samo je klimnuo glavom i ponudio Interu meč za super šampiona Evrope! Zašto? Zato što je Silvio sam priznao da je tadašnji Kalčo mnogo jači od Kupa šampiona, a Inter je imao 11 bodova više od vicešampiona Napolija (današnjih 15 – 16 zbog 3 boda za pobedu), a Milan 12 manje (danas 18 manje od šampiona Intera). Ramon Dijaz u Gazeti delo sport, 31. 5. 1989, dan posle trijumfa nad Fiorentinom 2:0 u poslednjem kolu: „O ovoj skvadri će se kroz 10 – 15 godina pričati kao o timu koji je stigao iz bajke.“ Sad živimo vreme Dijazovog proročanstva. Taj broj Gazete sam sačuvao, kao i intervju Dijaza. Andrea Mandorlini, maj 1989: „Kako sam postao interista? Babu su svi ukućani juventini zadirkivali kad je Bolonja 1964. osvojila titulu ispred Intera. Imao sam četiri godine, i bilo mi je žao bake koja je jedina navijala za Inter. Sažalio sam se na nju, pa sam počeo za Inter da navijam i ja.“

Đovani Anjeli, april 1989. i utakmica Inter – Komo 4:0 (3:0). Anjeli u poluvremenu kao duh ulazi nenajavljen, ni otkud u svalčionicu Intera i pred svim igračima, pokušava da vrbuje Trapatonija da se vrati u Juventus. Sećanje Emilija Paskucija, saradnika lista „Eho“ iz Rima: „Trap, pogrešio sam 1986, uspesima smo dosadili jedni drugima, ali vrati se u Juve!!! Sa nama ćes biti prvak Evrope, ja sam garant, a ko ti garantuje ovde tako nešto?“ Poslednje kolo: Inter – Fiorentina 2:0 (1:0). Uveče Aldo Serena seo je u kabriolet i u ludoj trci ulicama grada, zamalo provozao poslednji krug pre Ajrtona Sene pet godina kasnije!? Posle pitaju vatrenog interistu Serenu, danas komentatora RAI-a: „Jedini si do sada u istoriji Kalča igrao za Inter, Milan, Juventus i Torino. Koji je najveći klub?“ Serena kao iz topa:“Kakvo pitanje!? Najveći je Inter, iako me dva puta oterao na pozajmicu u drugoligaški Milan, pa u Torino (1985. vicešampion).“ Kad je Serena 1985. potpisivao za Juventus, pored njega je stajao Betino Kraksi, tadašnji premijer Italije, veliki navijač Torina, smenjen zbog skandala u Tripoliju, ali i prvi čovek u svetu koji je sednice vlade prekidao da bi za svoju dušu pogledao čak i prijateljsku utakmicu Torina. Serena je zaplakao pred kamerama kad je potpisivao za Juve! Zašto plačeš Aldo, ideš u najtrofejniji klub, u Juventus!? „Prelazim u Juventus, daje mi lovu, ali neće me Inter, a ja navijam za Inter, to ne može niko da mi plati!“ Ipak, bio je golgeter Juventusove šampionske 1985/ 86, i to pored Platinija i Bonjeka. Na Paola Rosija, koga je Juve kao škart bacio Milanu, svi su zaboravili, posle gola Serene, a on je zaboravio na suze.

Tim Intera, najubedljiviji šampion u istoriji italijanskog fudbala, 1988/ 89: Valter Zenga, Đuzepe Bergomi, Andrea Mandorlini, Đuzepe Barezi (Franko je uvek govorio da je učio fudbal od starijeg brata, a i ostao je u srcu interista, iako ga je Inter 1977. “šutnuo” nazad u Komo, a zadrzao Đuzepea), Andreas Breme, Rikardo Feri, Alesandro Bjanki, Nikola Berti, Ramon Dijaz, Lotar Mateus, Aldo Serena.

[Il Capitano]

Priča o majstoru fudbalske igre...

Bekalosi kao stradivari na terenu



Ni zub vremena nije nagrizao mit o najvećem klupskom fudbaleru Italije, a možda i Evrope, svih vremena. Evaristo Bekalosi, nekrunisani fudbalski imperator, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, proneo je slavu milanskog Intera skojim je 1980. godine osvojio skudeto, a dve godine kasnije i kup Italije.

Virtuoz na terenu, levak nepredvidivih, maestralnih poteza, stigao je u tabor slavne skvadre milanskih „crno – plavih“ u leto 1978. godine. Poziv trenerskog fudbalskog maga Euđenija Berselinija, koji je nešto kasnije, posle dvojice vunderkinda pristiglih iz Breše u Inter (Bekalosija i Altobelija), u Sampdoriji lansirao Manćinija i Vijalija, čiji je talenat iskoristio i posle čak i prisvojio u našoj javnosti kao „sopstveno otkriće“ Vujadin Boškov, nije mogao da se odbije.

„Beka’, kako su tifozi neroazura od milja zvali legitimnog naslednika čuvenog Sandra Macole i Marija Korsa, briljantna dostignuća ostvario je u najvažnijim Interovim utakmicama. Zajedno sa Alesandrom „Spilom“ Altobelijem, bio je noćna mora odbrana večitih rivala Juventusa i Milana. Kada je u sezoni 1979/ 80. Inter rutinski osvojio 12. titulu posle devet sušnih leta, najveće zasluge pripale su, kome drugom nego Bekalosiju. Prelomni meč prvenstva, uz prisustvo 70 000 gledalaca na San Siru (dve godine kasnije stadion je dobio danas zvanično ime „Đuzepe Meaca“), Inter je dobio protiv Juventusa sa 4:0 u režiji dvojice pridošlih talenata iz Breše. Beka je „pakovao“, a Spilo pakleno „raspakivao“ Juventusovu odbranu.

Ali, tadašnji selektor „azura“ Enco Bearcot ga nije voleo! Bekalosi je imao samo jednu, ali fatalnu manu. Treninge nije shvatao kao redovnu obavezu. Umetnik na terenu, bio je ljubitelj artizma i van magičnog, zelenog pravougaonika. U slobodno vreme svirao je violinu i često je bio viđeniji na koncertima u milanskoj Skali, nego u Interovom kampu Apiano Đentile. Zato je bila groteskna scena iz meča Inter – Juventus, odigranog u proleće 1982. godine. Dok Beka „lomi kičmu“ izbezumljenom Klaudiju Đentileu, po stilu igre, preteči savremenog fajtera na terenu Đenara Gatuza, kratko dobacuje iznemoglom Italijanu iz Tripolija, koji će dva meseca kasnije na SP u Španiji, u džep staviti Zika, Maradonu i Rumenigea, normalno na svoj „kasapinski“ način. To, međutim, i pored dobre volje, nije uspeo ili bolje reći, nije stigao da učini neuhvatljivom, hitronogom Bekalosiju, koji ga uzgred pita na putu ka svlačionici: „Klaudio, reci mi da li će me tvoj selektor Enco pozvati na Mundijal, ili je rešio da Brazilu i Argentini popust na Svetskom prvenstvu!?“ Sadašnji trener mlađih kategorija italijanske reprezentacije je odgovorio ćutanjem, kao i pre nekoliko dana aktuelni selektor „azura“ Marčelo Lipi na slične prozivke i peckanja od strane Antonija Kasana, koji mu se sličnim, „komentarima“ o sastavu „azura“ za SP u Južnoj Africi, javio iz San Rema, gde je pevao kancone na festivalu i uveseljavao publiku, kao nekad Bekalosi u milanskoj Skali. Italijanski selektori ne vole boeme van terena.

Đentile je onda ostao bez odgovora, kao što bi i uporni Bearcot bio na tapetu javnosti u Italiji da Italijani ne osvojiše titulu u Španiji, i to bez fudbalera koga su zapamtile odbrane Real Madrida, Borusije Menhegladbah, a i igrači i navijači Crvene zvezde u onom četvrtfinalnom duelu Zvezda – Inter 1980/ 81. u Kupu šampiona. Antonjoni i Tardeli imali su rezervisano mesto u reprezentaciji Italije, a Bekalosi koji je svega 10 puta oblačio dres najbolje reprezentacije „azura“, ostao je samo klupska legenda Intera i italijsnkog fudbala. Njegov klub nije umeo da mu se oduži na pravi način. Čim je 1984. godine zaradio neugodnu povredu meniskusa, tokom letnjeg prelaznog roka, prodali su ga matičnoj Breši, u paketu sa još trojicom potencijalnih reprezentativaca Banjijem (poresao u Napoli), Sabatom i Serenom (otišli u Torino), da bi kompenzovao troškove dovođenja Karl Hajnca Rumenigea! Kad se „Kale“ povredio, nije imao ko da ga zameni i pomogne Altobeliju u špicu napada. Tada su i počele Interove „Orvelove“ godine u Seriji A, a indikativno je da ih je, osim večitog i nepomirljivog rivala Juventusa, pratila i spostvena zla kob odricanja od usluga najboljih igrača. Genije u kopačkama nije zaslužio da završi karijeru 1987. na „groblju slonova“ u i onda, a i danas skromnoj Breši, već pomalo zapostavljen i zaboravljen i od strane onih koji su ga kovali u zvezde. Interova klupska legenda danas radi na lokalnoj TV stanici Tele Lombardia u Milanu.

[Il Capitano]

Februar 2010.

Kad je Inter postio kao na Hilandaru



Sve svetske agencije na spektakularan način su objavile vest o dolasku Gabrijela Omara Batistute u milanski Inter. Legendarni gaučos u jesen svoje glamurozne karijere predstavlja medijsku atrakciju. U Interu gaje varljivu nadu da bi čuveni Batigol mogao da ublaži navijački bol interista, prouzrokovan nesrećnom povredom Hernana Krespa i podari neroazurima 14 godina čekani skudeto.

Tradicija Interovih promašenih investicija ovim je dostigla kulminaciju. I Moratijev prethodnik na kormilu kluba iz Strade Luja Bonaparte Ernesto Pelegrini vukao je slične iracionalne poteze. Još daleke 1984. godine afirmisao se na originalan način. Prodao je tokom letnjeg kalco merkata Serenu, Bekalosija, Sabata i Banjija, da bi pokrio troškove dovođenja Rumenigea. Kad se „Kale“, kako su u Interu zvali Nemca, povredio, nije bilo adekvatne zamene koja bi igrala u špicu u tandemu sa Altobelijem. Epilog je bio tragikomičan po Inter. Aldo Serena se proslavio u Torinu Điđija Radičea i svojim golovima u dresu vicešampiona Tora preporučio se Juventusu. Sledeće 1985| 86. „stara dama“ je zahvaljujući golgeteru prvenstva Sereni došla do skudeta. U Interu su ga se setili u poslednjem trenutku 1987. godine i naredne 1988. trampili ga sa Juventusom za Altobelija.

Taj retko promišljeni potez doneo im je 1988|89. i rekordni skudeto. Nažalost, bio je to izuzetak od Interovog običaja da pojačava najveće konkurente svojim najboljim igračima. I već pomenuti Salvatore Banji je uz Dijega Maradonu bio najzaslužniji za prvu titulu Napolija 1987. godine. O Interovom najboljem „ređisti“ (kreatoru igre) Evaristu Bekalosiju ne treba trošiti reči. Zbog povrede meniskusa u klubu su ga se one famozne 1984, kada se među interiste ušunjao Orvel, poslali kao škart u Brešu. Brzo su zaboravili da je taj najbolji violinista među fudbalerima (u slobodno vreme svirao je violinu u milanskoj Skali), još 1980. proturao loptu kroz noge Đentileu, Sirei, Kabriniju, da je „lomio kičmu“ bravuroznim driblinzima Marku Tardeliju, igračima koji su 1982. godine pokorili fudbalsku planetu! Kraće od najkraćeg: Inter – Juventus 4:0 u režiji neprevaziđenog fantaziste još od vremena Sandra Macole! Da li je potrebno reći da je upravo taj najbolji igrački izum Euđenija Berselinija, tadašnjeg trenera Intera i tvorca generacije, kasnije Boškovljeve šampionske Sampdorije iz 1991. godine, doneo te 1980. titulu Interu?

…Iste 1984| 85. Juventus je Interu prodao „staru kost“ Franka Kauzija, pa je on sa svojim ispisnikom, 34 – godišnjim veteranom Đanpjerom Marinijem, stvarno bio perspektiva. Već tada su u Interu počele da kruže anegdote kako im nedostaju iz Juventusa samo još Kukuredu i Beneti, pa da budu šampioni gerijatrijske lige! Ipak, iz tog vremena, Interov najjači „biser“ vezan je za ime Franka Barezija. Kad je davne 1977. sa starijim bratom Đuzepeom iz omalenog Koma došao u Inter da ponudi svoje igračke usluge, starijeg Bepea, kasnijeg povremenog reprezentativca „azura“ i kapitena olimpijske skvadre „azura“ koja je 1979. izgubila od tadašnje Jugoslavije 5:2 pod Bijelim Brijegom u Mostaru (za Italijane je branio kasnije slavni golman Milana i Fiorentine Đovani Gali), su primili u klub, a Franku su hladno odbrusili da potraži neki manji klub od Intera. Od dva rođena brata, koji su bili vatreni interisti, samo se stariji skrasio u klubu. Franko je sa suzama u očima otišao u konkurentski Milan.

I finiš Pelegrinijeve ere u Interu obeležili su ovakvi skandalozni transferi. Odlaskom Trapatonija posle sezone 1990| 91. za trenera je postavljen anonimni Korado Oriko, koji se pročuo premeštanjem Lotara Mateusa na poziciju poslednjeg čoveka odbrane. Inter tu sezonu umalo nije završio u stilu „Odbrana i poslednji dani u seriji A“. Bio je 13. na tabeli, a opstanak je izborio u pretposlednjem kolu trijumfom nad Lećeom 4:1, mada su Puljezi po dva puta uzdrmali prečku i stativu gola Zenge, pa rezultat jeste optička varka. Uoči tog prvenstva u klubu su procenili da je Đuzepe Sinjori netalentovan igrač, krhke građe, pa se pulen „tetrapak dugog trajanja“ Crvene zvezde Zdenek Zeman obradovao njegovom prelasku u Lacio, gde ga je sa Rambaudijem i Bajanom lansirao u sazvežđe zvezda. I Kristijan Panući im nije bio po volji. Nedovoljno robustan za odbrambenog igrača, Interov junior poslat je na kaljenje u Đenovu, a iz tima Osvalda Banjolija prešao je u šampiosnki Milan, zatim u Real, da bi 1999| 2000. proveo sezonu u klubu svoje jedine fudbalske strasti Interu.

Izuzetno tužno poglavlje je i storija o Orlandiniju i Delvekiju. Još od tandema Altobeli – Bekalosi, Interova sjajna omladinska škola nije izbacila na površinu dva tako klasna igrača. Otkrio ih je Otavio Bjanki, trener šampionskog Napolija iz 1987, kasnije ne toliko uspšsni strateg Rome, a oni su 1994| 95. za samo tri fudbalske nedelje uspeli ono što četiri godine nijednom nije uspelo prethodnicima. Tri puta zaredom, od cega dva puta u kupu, savladan je Milan, baš zaslugom dvojice poletaraca. U znak zahvalnosti, Inter ih nagrađuje otpustanjem u druge klubove!? Orlandini je oteran u Fiorentinu, da bi se stvorio veći prostor i minutaža Holanđaninu Vimu Jonku, a Delvekija su prodali Romi u zamenu za isluženog 32 – godišnjeg Marka Branku, sadašnjeg tehničkog direktora kluba skvadre „Lombarda“.

Najnoviji hit Interove beskonačne hit produkcije i autodestrukcije zove se Masimo Maracina. Momak koji se proslavio u Kjevu je Interovo fudbalsko dete, koga je u vatru prvenstvenih borbi ubacio Luiđi Simoni u prvenstvu 1997/ 98. Sada je pominjan kao potencijalno pojačanje „crno – plavih“, ali još je daleko od poodmaklih 30 – tih da bi bio perspektiva za Inter.

Zato su svi poznavaoci prilika u kalču i znali da Batistuta nema dostojnog konkurenta za prelazak u Moratijevu „ludu družinu“. Samo se svojevremeno 1996| 97. Roberto Manćini iskreno zahvalio na takvom pozivu, iako od svih igrača koji su prešli zenit, a bili Interove zvučne akvizicije, jedino on nikad nije u duši bio Interov fanatični tifoz. Samo je trener nebesko – plavih iz Rima imao na umu sentencu: Samo nebo zna koliko Inter ume da čašćava… ali za badava! I to u „najboljim“ igračkim godinama!

[prskaj]

simpaticno je kako se o interu prica kao o velikom sampionu u poslednjih nekoliko godina u italiji,kad se zna kako je dosao do prvih titula 2006e i sta se desilo juventusu i milanu jedinim timovima koji su mogli do titule u to vreme a i sada... za uzimanje lige sampiona stvarno svaka cast to mi nikad nece biti jasno kako su uspeli. onaj murinjo stvarno je "posebni"

[Il Capitano]

simpaticno je kako se o interu prica kao o velikom sampionu u poslednjih nekoliko godina u italiji,kad se zna kako je dosao do prvih titula 2006e i sta se desilo juventusu i milanu jedinim timovima koji su mogli do titule u to vreme a i sada... za uzimanje lige sampiona stvarno svaka cast to mi nikad nece biti jasno kako su uspeli. onaj murinjo stvarno je "posebni"

"U korenima kluba leži i njegova suštinska razlika u odnosu na ostale klupske velikane italijanskog fudbala. Poimanje sportske borbe uz isključivo korišćenje fudbalskog fer pleja, atipičnog za italijanski mentalitet, decenijama su karakterisali Inter i sigurno ga zbog tog doslednog principa u eri vladavine višedecenijskog gazde kalča Đovanija Anjelija, odvojili od dosta titula i trofeja koje su igračkim kvalitetom zasluživali. To je čitav klub dovelo do veštačkog sindroma „gubitnika“, a svakako tadašnji gospodari Interove sudbine i pozicije večite senke Juventusa, pa od devedesetih i Milana, i propagandom putem mas medija u Italiji, uspeli su da slavom ovenčani klub, bivšeg dvostrukog šampiona Evrope iz 1964. i 1965. i nezvaničnog prvaka sveta, pobednika Interkoninentalnog kupa istih godina, dovedu do fingirane pozicije luzera.

To je bio ogroman psihološki pritisak na sve u klubu, počev od igrača, preko trenera, pa sve do članova uprave, koji armiji fanatičnih, ali i poslovično nestroprljivih navijača „crno – plavih“ nisu mogli jednostavno da sve neuspehe objasne sudijskim otimačinama. Pokojni Đacinto Faketi, legenda Intera, koji je od 2004 – 2006, bio posle kratkotrajne, dobrovoljne demisije Masima Moratija, glavnokomandujući u Interu, sve to je objasnio i iz ugla bivšeg vrhunskog fudbalera, klupske legende i reprezentativca Italije: „Ne možete od fudbalera očekivati vrhunske rezultate, a pogotovo čuda i osvajanje titule prvaka Evrope, kada svaki meč igraju pod presijom zbog suđenja, pa ne mogu da se koncentrišu na igru. Naravno, naši navijači dok gledaju utakmicu to ne mogu do kraja da razumeju, već samo oni koji su igrali, ili koji igraju fudbal.“ Tako je govorio Faketi, a obelodanjivanje afere kalcopoli 2006, samo godinu dana pre njegove prerane smrti, potvrdile su reči nekadašnjeg proslavljenog asa Intera i skvadre „azura.“ Otkako se u kalču igra isključivo po fudbalskim pravilima, Inter je apsolutni šampion Italije, a to je svima u klubu ulilo neophodnu dozu psihološke stabilnosti, samopouzdanja, opuštenosti u igri, samouverenosti i pozitivne sportske drskosti u pristupu svakom protivniku, što je ranije klubu nedostajalo iz već opisanoih subjektivnih razloga."

Detaljno objašnjeno. Naravno rosoneri i bjankoneri se neće složiti sa ovim...