Originally posted by AK47
View Post

Delovi Balagove knjige koji su se pojavili u nasim, ali i u stranim medijima, nesporno su sastavljeni od strane nekoga ko ili ne zna engleski, ili ne stoji najbolje sa pravopisnim znacima ili je jednostavno zlonameran. Iskreno se nadam da nije ovo poslednje, iako je vrlo moguce da je upravo to. Neki delovi teksta su potpuno izmenjeni u odnosu na ono sto pise u knjizi. Mesi se ponasao na cudan nacin u odredjenim situacijama ali, kao neko ko je imao priliku da procita knjigu, zeleo bih da ispravim greske u ovom nasiroko distribuiranom tekstu a onda dam svoju skromnu ocenu.
Kao prvo, necu propustiti da kazem tekst verno prenosi desavanja iz knjige sve do ove recenice: ''Sledeca Gvardiolina prica govori o...'' Ovde zaista pocinje ozbiljna manipulacija. Gvardiola nikada nije rekao da je Mesi dosao do ''aposlutne moci'' u njegovoj poslednjoj sezoni, vec je ovo bila jedna slobodna ocena Balaga.
U mojoj poslednjoj sezoni na „Nou Kampu“, Mesi je uticaj i značaj trenera sveo na minimum i nekada se ponašao potpuno neprikladno.
Sto se transfera Nejmara tice, nije samo Mesi konsultovan, vec i neki drugi igraci. Ne vidim sta je sporno u ovome. Visestruko najbolji igrac sveta i jedan od najvaznijih, ako ne i najvazniji igrac jednog giganta svakako ima pravo glasa. Na pocetku Gvardiolinog mandata su Cavi i Pujol konsultovani u vezi sa Etoovim ostankom u klubom. Svojevremeno se Aleksandar Hleb bunio zbog toga sto su se u resavanju vaznih pitanja uvek angazovali Cavi, Mesi i ostali igraci sa La Masije. Kao sto, prema insajderskim informacijama, on nikada nije shvatio Barseloninu, kako kaze premudri Valdano, ''kulturu'', tako je ni odredjeni novinari ne mogu razumeti. Ili jednostavno sa namerom fabrikuju neke stvari.
Gvardiola je izneo da smatra da je Mesiju data prevelika moć. Za vreme svog mandata je pokušao je da izbalansira situaciju u klubu, da ne bude da jedan igrač postiže sve golove u ekipi i da je samo on zaslužan za uspehe, samo on i niko drugi.
- - -
Gvardiola, kao emotivni fudbalski entuzijasta, od prvog dana na mestu trenera kluba gajio je posebno postovanje prema Mesiju. Prema mom skromnom misljenju, Pepova fudbalska svest, sve ono sto je naucio i zastupao, bilo je predstavljeno u Mesiju. Kao sto je i sam rekao, ''ako treniras kao zver onda i igras kao zver'', i upravo je ono sto je prikazivao na treninzima, u Gvardiolinom novom sistemu, Mesiju u samom startu obezbedilo status kakav je imao. Vrlo je vazno krenuti od leta 2008. godine i zato to podvlacim. Pep je Mesijeva zalaganja na treninzima i volju da ispunjava specificne zadatke na terenu koristio kao svetli primer koji je mogao da prikazuje ostalim igracima, kao prizmu kroz koju je valorizovao nastupe drugih igraca i naravno, kao katalizotor timskog uspeha. Cisto da se zna, Albert Ferer je cesto davao intervjue o tome kako se Argentinac ponasa u kolektivu, narocito na treninzima. Koga zanima moze da se pozabavi njegovim tekstovima.
Njihov odnos u pocetku jeste bio pomalo cudan, jer je Mesi bio zabrinut zbog situacije oko Ronaldinja i rekonstrukcije tima, ali ni u jednom trenutku nije bio uzdrman ili jos gore, neprijateljski. Nakon prvih nekoliko meseci, situacija je bila sve bolja i Mesi i Pep razumeli su se vec u pogledu, ili gestikulacijom. To je bio jezik jednog pomalo flegmaticnog fudbalera sa trenerom koji je, videvsi u njemu fudbalsko blago, odstupio od svojih principa koji su bili toliko vazni za njegov razvoj u trenerskom poslu. Slikovito receno, cutali su, uzivali, i u tom uzivanju pobedjivali. Neki ce reci da se kockao, ali je izasao kao pobednik.
Verovao je u Mesija i verovao je u njegov karakter. Kada se igrao SP za klubove on je Nejmara prokomentarisao kao zvezdu, sa neponovljivom frizurom i ogromnim skupim satom na ruci. Prijatelju je rekao da pogleda Mesija: za njega verovatno najbolji na svetu ali i dalje samo Mesi. On se zapravo divio negovom entuzijazmu, tome sto kao i Katalonac, Mesi ''dise'' fudbal. Instalirati sistem po svaku cenu, pa makar i po cenu gusenja ovakvog individualca, Pep je procenio kao pogresan put. Njegov sistem se i bazirao na fudbalskim vrednostima koje cine i Mesijev pristup i kvalitet i zato te stvari nisu ni mogle da budu jedna protiv druge, vec samo jedna uz drugu. Sistem u sistemu za pobede, trofeje, fudbalsku estetiku i istoriju.
- - -
Naravno, i Mesi je pravio neke greske. Jednom prilikom je rekao: ''Da mogu, igrao bih meceve svakog dana''. Nije mogao da obuzda svoju decacku zelju za igrom, a moze se reci da je u nekim situacijima to morao da uradi, da je, zarad toga sto ce neki pomisliti da zeli da se stvai inad kluba koji ga je podigao, morao da se zaustavi. Ali ne moramo sve gledati iz tog ugla. Neke ljude, ljubitelje fudbala, razumem, ali svetske medije koji u isto vreme velicaju Murinjov legitimni pragmatizam a onda govore o postovanju tradicionalnih fudbalskih vrednosti - nikako ne mogu. I smatram da niko ne treba da se trudi da ih razume.
I Mesi je znao da podnese kritike, cak se desavalo da mu Cavi i Inijesta dele lekcije na terenu, 2009. i 2010. godine. Dakle, to je vec bio period kada je postao najbolji na svetu. Da je hteo, jos tada je mogao da pokaze nepostovanje. O ovome pise Balag.
Da budem iskren, kao neko ko sebe ne smatra navijacem Barselone ali koji sa narocitim odobravanjem gleda na njihove uspehe, podrzavao sam Mesija u nekim situacijama nakon 2012. godine. Razlog je u tome sto ni Vilanova, ni Martino, iz mog ugla ni Enrike, nisu imali kristalno jasnu viziju koju je imao Gvardiola. Mesi je, kao i ostali igraci, bio svestan toga. Nije bio dovoljno zreo, a nije ni morao da bude, da se drugacije postavi nakon sto mu je Vilanova dao odresene ruke. Postizao je golove i uzivao u fudbalu, doneo timu trofej Primere, ali je kolektiv otisao u drugom smeru, bazirajuci sve napadacke ideje na njegovom kvalitetu. Debakl tog pristupa usledio je u dvomecu protiv Bajerna, kada je Mesi bio povredjen. Situacija se Enrikom je pocela slicno kao i sa Gvardiolom, ali Enrike nema kvalitet koji ima Gvardiola. Za sada uspeva ga da ga kontrolise, ali nije to ''sistem u sistemu'' koji je napravio Katalonac. Doduse, mnogo stvari se razlikuje u odnosu na taj period
Dakle, meni se cini da je Gvadiola pobedio zbog toga sto je pustio, razumeo njemu slicnog Mesija, ali je u isto vreme svaki deo tima cinio skaldnu celinu. Kao da je u vec postojecu kulu ubacio kartu koja je mogla da srusi sve druge, ali se pokazala kao najbolji moguce krov. Neke druge karte su morale da budu uklonjene, ali je fer reci i da su te karte strcale. Malo ljudi zna kakav je pritisak na saigrace pravio Eto u sezoni 08/09. I pored iskoriscene druge sanse koju je dobio, bilo je jasno da ce on morati da ide. To je bila Gvardiolina odluka.
Ako mene, samo jednog u moru ljudi koji vole ovu igru, neko bude pitao nesto na ovu temu, rekao bih: ''klub je uvek ispred igraca, ali dajte meni igraca koji zivi za fudbal pa cu vam onda odgovoriti''. Danas, kvalitetom, doprinosom, stazom u Barseloninom svetu, Mesi jeste jedan od nosecih stubova ovog kluba i on, kao takav, nezaobilazan deo giganta, ni ne moze da bude ispred Barselone. On sa drugim aznim elementima jeste Barselona. Njegovo zalaganje, asistencije, golovi, entuzijazam i ''zivot ispod radara'' govore u prilog tome da on i ne zeli nista vise od toga da postize golove i bude najbolji na svetu. Nekada ne artikulise te zelje najbolje ali, kao sto rekoh, niko nije savrsen i ne treba nikoga uporedjivati sa perfekcijom. Perfekciji treba teziti, ali ona ne moze nikako da bude merilo, pogotovo ne u danasnje vreme. Ponavljam, paradoksalno je to da najjaci svetski mediji, kao krila modernog shvatanja igre, rezultate uvek stavljaju ispred svega ostalog a onda, u slucajevima kao sto je ovaj, daju sebi pravo da zanemare rezultate necije igre i sa vestackim autoritetom govore o temama za koje uopste nisu kompetentni.
- - -
Sto se Ronalda tice, moram da priznam da je on dosta sazreo poslednjih godina. A kako i nebi, kada je bio uspesan, osvajao je i individualna i timska priznanja, i to najvise klase. Besmislene su i detinjaste ove gestikulacije i izlivi nezadovoljstva kada ne postigne gole. Kako jedan igrac koji pretenduje da ostane, ili bude, najbolji na svetu da dozvoli sebi da se javno kompromituje nekim, da kazemo, nekolegijalnim potezima? Ko zeli da bude najbolji zna da mora biti praznat, a priznat moze da bude samo onaj ko je voljen, barem meni tako izgleda. Isuvise su besmislene, ocigledne te reakcije. To je radio i na jednom od prehodnih meceva, ono kada je Bejl postigao gol a zatim mu ''ukrao'' drugi. Medjutim, kada se pogleda siri kontekst, smatram da to nije klasicna frustracija. Ronaldo je vec iskusan igrac, koji je igrao u najjacim kolektivima, fudbaler koji radi pod ozbiljnim trenerom. Mozda je, ali samo mozda, sve ovo izraz nekakve zelje da dokaze sebi i drugima da je i dalje ''gladan''. Nikome nije lako da ostane imun na pritisak javnosti, navijaca, konkurencije i mozda je ovo njegov nacin, sada kada je vec u 30. godini, okruzen vrhunskim igracima, da jasno i glasno kaze: ''ja sam ovde najbolji, i jos dugo cu godina biti - postizacu golove i vodicu tim napred''. Da se razumemo, ne kazem ja da je on blizu kraja karijere, niti da je u bilo kakvoj vrsti krize, vec jednostavno on u ovoj fazi karijere i dalje ne zeli da krije svoju veliku glad za pobedom. On je takav. Ili su mu ove situacije jednostavno zanimljive i smesne, kao onaj vrlo lucidan nacin proslave gola.

Izgleda da je i za njega i za Mesija karakteristicno da su pomalo detinjasti. Uopste, moze se reci da su svi veliki igraci u sebi makar i u najmanjoj meri ostajali deca i nastavljali da se i na najvisem nivou igraju fudbala. Spektakl je za srce i mozak mladog fudbalera kada otkriva igru: nepredvidljivost, lucidnost a i ponasanje najboljih fudbalera van terena ponekad ostavlja utisak da i dalje u njima postoji dete, koje ih podstice da na terenu idu do krajnjih granica, ali im u isto vreme ne dozvoljava da se ponasaju drugacije od deteta koje samo zeli da sutira loptu i postize najlepse golove.

Spoiler
Comment