Tweet
TOUR DE FRANCE 2013
100. IZDANJE
100. IZDANJE
Tanka je linija između ludila i genijalnosti, pa se tako i ideja da se organizuje biciklistička trka od 2500km jednog francuskog vizionara s početka XX veka doimala nestvarnom. Da ideja Géo Lefèvre-a, novinara L’Auto magazina, ne bude mrtvo slovo na papiru, pobrinuo se glavni urednik magazina, Henri Desgrange, koji je bio dovoljno hrabar da ima vere u jednu takvu ideju, pa je učinio sve što je u njegovoj moći da do realizacije iste i dođe. Tako je nastao Tour de France. I dan danas na žutoj majici stoje inicijali H.D. njemu u čast.
Ipak, kako je došlo do toga da u zemlji u kojoj je najtiražniji dnevni sportski list Le Vélo (Biciklizam) ne organizuje trku, već da to uradi konkurentski list - L'Auto?
Prvi dnevni sportski list u Francuskoj krajem XIX veka bio je Le Vélo (Biciklizam), koji je štampan na zelenom papiru. Prodavan je u 80.000 primeraka dnevno. Tih godina, Francuska je bila duboko podeljena oko Dreyfus afere (za one koji to ne znaju radilo se o kapetanu francuske vojske koji je optužen da je odavao vojne tajne Nemcima). Le Vélo je tvrdio da je Dreyfus nevin, dok su neki od njegovih najvećih oglašivača, posebno Albert De Dion, vlasnik De Dion Bouton auto-delova, verovali da je kriv. Usledile su nemile scene između oglašivača i urednika, Pierre Giffarda, što je rezultovalo da oglašivači oforme i finansiraju novi dnevni sportski list - L'Auto (Auto). Da bi pokazali koliko su kontra stavovima onih drugih, novi list, L'Auto se štampao na limun žutoj hatriji.
Kasnije će se ispostaviti da Alfred Dreyfus uopšte nije kriv za odavanje vojnih tajni Nemcima, već neko sasvim deseti, te da je čitav proces bio montiran na jasnoj antisemitskoj politici, koja je tada preovladavala u francuskom vojno-političkom vrhu. Ali, da nije bilo toga, vrlo verovatno ne bi bilo ni Le Tour-a, bar ne ovakvog kakvog ga mi danas poznajemo. Zvuči paradoksalno, ali kroz istoriju smo svedoci da na marginama takvih sukoba nastaju velike stvari.
Tour de France je izmišljen da promoviše nove list, ne bi li mu doneo bolji tiraž. Plan je bio da Tour de France nadmaši trku Pariz - Brest et retour u organizaciji Le Vélo novina. Da su uspeli u svojoj nameri govori stogodišnja tradicija trke, kao i tiraž koji je rastao iz godine u godinu, da bi se već 1933. list štampao u 854.000 primeraka.
1. jula 1903. godine, 60 hrabrih biciklista je selo na svoje bicikle, i krenulo iz Motgerona da piše najslavnije stranice istorije sporta. U zemlji bez infrastrukture, bez mostova i puteva koji mogu podneti tolike kilometre, nije bilo puno onih koji su verovali da će jedan takav projekat preživeti duže od dan-dva. Ipak, francuski narod je imao osećaj da se rađa nešto fantastično i nesvakidašnje, pa su ulice Marselja, Tuluza, Bordoa i Nanta bile prepune naroda koji se tiskao da bude što bliže herojima u nastajanju. 19. jula, te iste godine, gotovo da nije postojala osoba u Parizu koja se nije zatekla na ulici, nestrpljivo isčekujući karavan. Nakon šest neverovatnih etapa (Nantes – Paris je bila duga čak 417km), samo je 21 biciklista, predvođeni Maurice Garinom, ugledalo ciljnu ravninu. Ukupna dužina trke je bila 2428km.
Već od samog starta te trke, Le Tour, je izazvao zaprepaštenje i divljenje gotovo svih. Većina njih nije razmišljala o trci koja je upravo završena, već o onoj što se treba organizovati naredne godine. Odmah je bilo jasno da je upravo u Francuskoj rođeno jedno od najvećih sportskih takmičenja na planeti. Nešto što će osvoji i privući ljude iz svih krajeva sveta. Naravno, Le Tour ne bi bio to što jeste da nije odmah ušao u srce gotovo svakog Francuza, i predstavljao njihov svojevrsni nacionalni ponos. Godinama bi se duga povorka biciklista kretala iz grada u grad, iz zaseoka u zaseok, praćena frenetičnom podrškom domaće publike, da bi već 1910. godine bilo jasno da nema te prepreke koja nije savladiva za Tour de France, pa se prešlo i na osvajanje planinskih vrhova.
Kako bi pokazali svoju inventivnost, a pritom još više pojačali tiraž svojih novina, L’Auto ubacuje “žutu majicu” koji je prvi put, 18. jula 1919. godine, poneo Francuz Eugène Christophe na etapi Grenobl – Ženeva. Namerno je izabrana limun-žuta boja koja reflektuje njihov list, pa su tako sve ostale novine, koje su takođe pratile Le Tour, morale da upotrebljavaju pojam Maillot jaune (žuta majica), na taj način praveći besplatnu reklamu direktnoj konkurenciji - dnevnom listu L’Auto.
Le Tour se razvijao i menjao gotovo iz godine u godinu. 1936. godine kada je prvi put uveden plaćeni godišnji odmor šta mislite gde je bila većina Francuza? Naravno, duž puteva širom zemlje. Te godine je zabeležena do tada najveća poseta jednom sportskom događaju. Trka je preživela ratove, razne generale i Vlade, da bi svoj puni procvat doživela u trente glorieuses periodu ubrzanog ekonomskog razvoja Francuske od 1945-1975, gde su imena Coppi, Bobet, Anquetil i Poulidor bili u gotovo svakodnevnoj upotrebi. Le Tour je bio pionir globalizacije sportskih takmičenja, i sada, čitavih 100 godina nakon prve trke, predstavlja stub i najsjajniju zvezdu, ne samo sporta, već i čitavog ljudskog nasleđa u globalu.
Kroz istoriju, gotovo od samog starta Tour de France su pratili skandali. Već 1904. godine, tokom druge po redu trke kroz Francusku pojedini vozači su koristili automobile, neki su čak bili viđeni i po vozovima, dok su pobednika prvog Tour-a, Maurice Garina, prebili simpatizeri njegovih rivala. Nakon toga tu su bile razne priče koje su uključivale eksere po putevima, balvane po šumama, a bila je viđena i po koja puška.
Već dvadesetih godina prošlog veka, vozači su bili na “dinamitu”, braća Francis i Henri Pélissier su stavljali kokain u oči, koristili hloroform u gumama, i sve to još začinili sa po kojom tabletom, te se smatraju pionirima dopinga na Tour-u. Ipak, i pored svega, bili su heroji nacije. 1938. godine par vozača je uhvaćeno kako se voze u gepeku timskih automobila, dok je 1955. pobednika gurala publika skoro do samog cilja trke. Svet je tih godina plivao u alkoholu, pa su tako i vozači na Le Tour-u koristili najstariji doping znan čoveku, sve do 1960. kada je Francuska Vlada zabranila upotrebu bilo kakvih stimulansa na sportskim takmičenjima. To nije sprečilo britanskog vozača, Toma Simpsona, kome je prilikom teškog uspona puklo srce usled uzimanja prekomerne doze alkohola u kombinaciji sa amfetaminima.
Ipak, najslavniji biser Tour-a je zabeležen 1955. godine, kada je Francuska Vlada morala javno i diplomatskim kanalima da se izvinjava Italiji, jer je jedan pijani Francuz na Pirinejima pretio da će preklati favorita trke Gino Bartalija, zbog čega se italijanska ekipa i povukla sa Tour-a. Išlo se dotle da su Italijani u jednom momentu pretili da će povući svog ambasadora iz Pariza.
1975. godine se desio još jedan do tad neverovatan incident kada je Eddy Merckxa, petorostrukog osvajača Tour-a, pobesneli francuski navijač tukao po bubrezima duž uspona što je zabeleženo i kamerama. Merckx te godine nije uspeo da osvoji Tour, a navijač je identifikovan, te je platio kaznu od čitavog jednog franka.
Na Le Tour-u nema ko se nije dopingovao, pa je trka zasluženo dobila i popularni nadimak Tour de Doping. Zadnjih godina su se tako proslavili: Landris, Vinokourov, Moreni, Rasmussen, Ricco, Nevado, Beltrán, Kolobnev, Frank Schleck. Ipak, dva najpoznatija slučaja su: Alberto Contador i Lance Armstrong. Contador je tako osvojio Tour de France 2010 koristeći nedozvoljena sredstva, dok je Lance Armstrong uradio to isto, samo sedam puta za redom (1999-2005).
Odmah nakon osvajanja Tour de France 2010, objavljeno je da je Contador pozitivan na klenbuterol, ali to ga nije sprečilo da učestvuje i naredne godine na Tour-u zahvaljujući neažurnosti španske biciklističke federacije, gde je zauzeo petu poziciju u generalnom plasmanu. Tek u februaru 2012. godine Contador biva suspendovan, i oduzima mu se nelegalno stečena titula iz 2010. godine.
Tako dolazimo do jednog od najvećih prevaranata kojeg je svet sport poznavao - Lance Armstronga. Čovek koji je uspešno varao svet, što zahvaljujući sebi, što zahvaljujući jakoj pozadini njegove finansijske imperije, čitavih 15 godina, ako ne i duže.
Iako se zvanično povukao iz sveta profesionalnog biciklizma 24. jula 2005. godine, Armstrong tek osam godina kasnije priznaje korišćenje nedozvoljenih sredstava kroz čitavu svoju sportsku karijeru. 14. januara 2013. godine, pritisnut neminovnom presudom Armstrong se pojavljuje u specijalnoj emisiji kod Oprah Winfrey, i priznaje korišćenje dopinga, javno, kajući se, i tražeći razumevanje i oprost. Jak sponzorski lobi je uspevao godinama da ga šititi, ali kada je već bilo jasno da je sateran uz zid, i da zapravo više nema manevarskog prostora, Lance je još jednom pokazao o kakvom se čoveku radi kad je nauštrb svog “priznanja” zaradio više miliona dolara pristavši na ekskluzivni intervju.
Lance Armstrong je od heroja i zaštitnog lica Tour de France postao persona non grata, ne samo na Tour-u već i u čitavom svetu. Ne sumnjam ja da će se on vratiti, jer Amerika voli takve priče, već se spominje i film sa multimilionskim budžetom, ali ostaje gorak ukus za sve prave sportske fanove širom sveta.
Da je pravda spora, ali dostižna pokazuje i njegov slučaj, koji će nadam se uticati na bicikliste da se manu dopingovanja, i krenu putem poštenja, tehnike i čiste fizičke snage. Ipak, nedavna otkrića sa ovogodišnjeg Giro di Italia nam ne ulivaju preteranu nadu u to.
O značaju ove trke svedoči i činjenica da je u Španiji, jednoj od najuspešnijih sportskih nacija svih vremena, biciklista Miguel Indurain, petorostruki osvajač Tour de France, proglašen za njihovog najboljeg sportistu svih vremena.
Francuzi su 36 puta trijumfovali na Le Tour-u, slede ih Belgijanci sa 18 ukupnih pobeda, dok su na trećem mestu Španci sa 13 osvojenih titula. Već spominjani Eddy Merckx ima osvojene neverovatne 34 etape, i čini se nemogućim da će bilo ko uspeti da obori taj rekord. Merckx zajedno sa Anquetilom, Hinaultom, i Indurainom drži rekord sa pet trijumfa na Tour de France.
Verovatno jedna od najbitnijih informacija pred ovogodišnji Tour de France je da prošlogodišnji pobednik trke, Bradley Wiggins, zbog povrede neće biti u prilici da brani naslov.
apacrow,
20/06/2013
17:30
Dao bih ti reputaciju, no trenutno ne moze 
).Timski hronometar oko Nice pa individualni hronometar koji se zavrsava na pragu Mont Saint-Michela, mozda i najljepseg mjesta u tom dijelu Francuske. Uspon na legendarni Mont Ventoux i to na Dan Bastilje(za mene je ovo najveca etapa ovogodisnjeg Toura). Alpe d'Huez-Col de Sarenne-Alpe d'Huez = ne treba komentar. I na kraju dolazak u Pariz i finis sa zalaskom sunca,a pri tome ce vozaci(po prvi put u istoriji Tour-a) obici cuvenu Arc du Triomphe.
Comment