Announcement

**nebitan** · 14-08-18, 10:41

A evo još jednog zanimljivog intervjua:
Neverovatno veliku čast sam dobio da uradim intervju sa, po rečima Jovice Rusa, najvećom trenerskom legendom koja je kročilana tlo Jugoslavije i Srbije, Vitalij Stainom.

Naime, Jovica Rus ovih dana boravi u Rusiji (Novosibirsku) gde je otišao na usavršavanje, u KHL pogon Sibirsk, kako bi iskusio elitan hokej u pripremnom periodu. Tamo je sreo legendarnog Vitalija Staina, čoveka koji je odigrao 315 utakmica više lige SSSR-a (današnji KHL), 4 utakmice za reprezentaciju te zemlje, a u periodu od 1989. do 1993. bio glavni šef struke na klupi Crvene zvezde.

Ovim putem se javno zahvaljujem Jovici Rusu za veliku čast koju mi je iskazao i omogućio da se ovaj intervju odradi.

Gospodine Stain, rođeni ste davne 1937. godine u Novosibirsku. Poznato je da je bivši Sovjetski Savez bio kolevka hokeja. Ipak, interesuje me kako ste krenuli da se bavite ovim sportom i kako je sve to izgledalo u ono doba pre i posle Drugog svetskog rata. Opišite našim čitaocima malo svoje početke i kako ste zavoleli ovaj sport.

“Deca posle rata, koja su ostala bez roditelja, su zvana ‘deca vojne’ (u prevodu, deca rata). I ja sam izgubio oca kada sam imao 5 godina. Poginuo je 1942. godine na ratištu. Majka je preminula kada sam imao 14 godina. Bili su to vrlo teški počeci, ali ljubav prema hokeju me je održala jakim i istrajnim. Takođe sam igrao i bendi – igrica slična hokeju samo su dimenzije terena slične fudbalskom.”

Uslovi posle Drugog svetskog rata, za bavljenje bilo kojim sportom pa i hokejom, sigurno je da nisu bili sjajni. Kako su izgledali ti vaši mladalački dani u ovom sportu i koliko je upornosti bilo potrebno da bi opstali i napredovali u hokeju?

“Mnogo sam trenirao i bio sam talentovan za razne sportove. Upornost i istrajnost, naravno i talenat, bili su osnovni preduslovi da se opstane u sportu. Bila je, zaista, ogromna konkurencija u tadašnjem SSSR-u.”
Sovjetska škola je poznata po celom svetu. Iznedrila je vrhunske hokejaše koji su za SSSR i kasnije Rusiju doneli pregršt medalja i radosti. Recite mi šta je bio ključ uspeha? Kako su to ondašnji treneri radili i koje su im bile metoda koje su kasnije dovele do toga da Sovjetska reprezentacija, popularna Zbornaja, bude neprikosnovena u ovom sportu?

“Na prvom mestu se radilo na karakteru, a posle na veštinama. Izuzetno kreativan trenažni proces je oduvek bio odlika Sovjetske škole. Naravno, tu su i odlični treniri. Sistem koji je uspostavljen od strane sportskog komiteta SSSR-a je mogao samo da pruži rezultat.”

Koga bi u tom periodu izdvojili za ključnog trenera koji je uticao na vaš razvoj?

“Moj prvi trener u ekipi Dinama iz Moskve bio je Artem Černašov. Inače u tandemu sa Tarasovom je vodio nacionalni tim. On je definitivno ostavio najjači trag na mene i radio je sa mnom pet sezona. Veliki strateg i taktičar.”

Da li Vam je bilo teško da se izborite za seniorsku konkurenciju i koje su Vam najveće prepreke stajale na putu?

“Ja sam rodom iz Novosibirska. Tu sam bio neprikosnoven napadač. Kada sam dobio poziv da dođem u Dinamo iz Moskve, predsećao sam da me čeka blistava karijera, što se posle ispostavilo tačnim. Konkurencija je bila ogromna, ali verovao sam u sebe i san mi je bio d auđem u reprezentaciju (Zbornaju), što sam kasnije i uspeo. Odigrao sam četiri utakmice za nacionalnu selekciju. Odigrao bi i više, ali bio sam član Dinama iz Moskve, a tada su uglavnom igrači iz CSKA imali prednost u nastupima za Zbornaju komandu.”
Image may contain: 1 person
Foto: CZBG, Jovica Rus
Sećate li se svog prvog seniorskog nastupa i kako ste se tada osećali?

“Prvi nastup sam imao sa 16 godina u ekipi Novosibirska. Zaista lepo sećanje i čim sam dobio šansu pokazao sam da sam ozbiljan u svojoj nameri. Motiv je bio da pobedim tim Kanade, a igrački uzor mi je bio Mauris Ričard, poznatiji kao Raketa.”

Vaša seniorska karijera traje od 1955. godine, pa sve do 1967. Nastupali ste za Dinamo iz Novosibirska, pa moskovski Dinamo i na kraju Sibir. Koju bi sezonu iz seniorske konkurencije najradije izdvojili.

“Definitivno pet sezona u Dinamu iz Moskve. To je najlepši period koji je hokejaš mogao da proživi u SSSR-u.”

Ko Vam je u periodu Vaše seniorske karijere bio najveći i najteži protivnik na ledu?

“CSKA! Uvek su bile pune tribine i bili su nam veliki rival.”

Ko je po Vašem mišljenju od trenera najviše uticao na uspeh Sovjetskog hokeja?

“Artem Černašov, Anatoli Tarasov, a kasnije Tihonov.”

Da li ste Vi za vreme svoje trenerske karijere (koja je počela odmah nakon što ste završili igačku karijeru) trenirali nekog od velikana sovetskog hokeja?

“Kao trener sam radio u Novosibirsku i Dinamu iz Misnka. Bilo je mnogo poznatih imena koji su tada igrali u tim ekipama. Bio je to vrhunski novo hokeja.”

Pre nego ste došli u Crvenu zvezdu proveli ste, kao trener, dve godine u Poljskoj. Kakva su Vam iskustva sa hokejom u toj zemlji?

“Dve lepe sezone, Osvojeno je prvenstvo Poljske. Zaista, lepe uspomene.”

I onda 1989. godine obreli ste se u našoj Zvezdi. Ko Vas je dveo na čelo stručnog štaba? Ipak ste Vi čovek sa zavidnom reputacijom i sigurno niko nije očekivao da neko takav dođe u naš klub.

“Prvu sezonu sam imao u Partizanu. Trebalo je da odem u nemačku, ali u to vreme sam od sportskog komiteta dobio ponudu za tadašnju Jugoslaviju koju sam na kraju i prihvatio. Već sledeće sezone sam na nagovor Milorada Vještice – Zefa prešao u Crvenu zvezdu gde sam nastavio sa daljim radom.”

Da li ste pre dolaska imali prilike da pratite jugoslovenski hokej i kakvo ste mišljenje imali o njemu?

“Ne mnogo, ali sam brzo uvideo kvalitet lige u bivšoj Jugoslaviji.”

Pre raspada Jugoslavije niste uspeli sa Zvezdom da uzmete titulu prvaka države. Da li mislite da se u te dve prve godine Vašeg bistvovanja u Zvezdi moglo uraditi više?

“Verovatno da smo mogli. Liga je bila izuzetno jaka, a u to doba Medveščak je imao ogroman budžet u odnosu na ostale konkurente.”

Zvezda je tada imala jednu odličnu generaciju iz koje svi ističu žal što titulu nisu uzeli u konkurenciji Jesenica, Olimpije i Medveščaka. Ipak, sa Crvenom zvezdom osvajate njenu prvu titulu u sezoni 1991/92. Kakav je osećaj bio doneti klubu prvu titulu?

“Uvek sam težio ka najvišem uspehu. Te sezone, kada smo osvojili titulu, bili smo vrlo dominantni, tako da ta sezona ostaje za pamćenje i ponos kluba.”

Ko je po Vama, iz te tri ezone provedene u Zvezdi, bio najbolji i najtalentovaniji igrač kojeg ste trenirali?

“Sarađivao sam sa mnogim igračima u rzličitim generacijama. Po talentu se definitivno izdvaja Ivan Prokić koji je kasnije igrao i za CSKA iz Moskve, ali bilo je tu još mnogo talentovanih igrača: Igor Kosović, Nenad Ilić Ića, Aleksandar Kosić, Kolja Lazarević, Dejan Tatić, Igor Trifunović, Nenad Milinković, Goran Ristić, Jovica Rus, Boris Danon, Ivan Jovanović i još mnogi igrači kojima se ovom prilikom zahvaljujem na divnoj saradnji.”

Iz iskustva koje ste kao igrač i trener imali u Sovjetskom Savezu, šta je po Vama najviše nedostajalo jugoslovenskom i srpskom hokeju i šta mu danas nedostaje (ovde ne mislim samo na nedostatak hala koji je očigledan)?

“Broj igrača, broj utakmica i na prvom mestu nedovoljno leda. Ali generalno, Srbi su vrlo talentovana nacija za sve sportove, pa tako i za hokej.”

Posle Zvezde odlazite u Rusiju, ali se nedugo zatim vraćate i provodite tri sezone u Vojvodini. U to vreme ste vodili reprezentaciju Srbije i Crne Gore na svetskom prvenstvu D2. Kakvo iskustvo nosite iz tog perioda?

“Tačnije jednu sezonu u Vojvodini i dve u hokejaškom klubu Novi Sad. Predivno iskustvo sa upravom kluba i porodicom Pavićević. Imali smo idealne uslove za rad i za taj grad me vezuju vrlo lepe uspomene.”

Danas ste u Novosibirsku. Možete li našim čitaocima reći šta danas radite?

“Trenutno sam glavni savetnik glavnog menadžera kluba Sibir. Koordinišem rad i program dvadeset angažovanih trenera u našoj organizaciji. Hokej je moj život i dokle god se osećam da mogu, radiću taj posao.”

Image may contain: 1 person, smiling, sitting, tree and outdoor
Foto: CZBG, Jovica Rus
U poseti Vam je i Jovica Rus. Sigurno ste imali dosta zajedničkih tema i razmene iskustava. Jovica ističe da mu ova poseta zaista mnogo znači što se daljeg usavršavanja tiče.

“Lepo je evocirti uspomene, a još lepše je ako mogu svojim znanjem i iskustvom da pomognem svojim vaspitanicima. Jovica je imao priliku da vidi kako jedna hokejaška organizacija izgleda i funkcioniše iznutra.”

Verujem da su Vam Crvena zvezda i Srbija, kao i celokupan srpski (ondašnji jugoslovenski) hokej ostali bliski srcu. Da li imate neku poruku za Savez i sve sportske (hokejaške) radnike i rukovodioce? Šta oni mogu i treba da urade kako bi ovaj sport postao uspešniji u Srbiji?

“Kontaktirati prave ljude koji mogu pomoći ovaj sport. Ljudi sa mnogo energije i entuzijazma moraju da pokrenu ovaj sport. Povećati broj klizališta je primaran cilj. Mora se napraviti dugoročan plan i držati se njega, i nekada se ne sme odustati u svojim namerama.”

Postoji li šansa da Vas ponovo vidimo u Zvezdi i Srbiji, da budete naš gost?

“Naravno. Vrlo rado se odazivam pozivu u Beograd i Novi Sad jer sam tu stekao mnogo prijatelja.”

Gospodine Stain, u ime svih Zvezdinih navijača i u ime svih ljubitelja ovog predivnog sporta i našeg portala, hvala Vam na odvojenom vremenu za ovaj intervju.

“Hvala i Vama i puno sreće i uspeha u daljem radu.”

Spoiler

**nebitan** · 17-08-18, 10:04

Donosimo vam još jedan intervju iz novije istorije našeg hokejaškog kluba i opet sa igračem (golmanom) koji je nastupao u sezoni 2004/05 kada je osvojena 5. titula prvaka države. Razgovarali smo sa Marianom Bury-em, slovačkim golmanom koji je bio jedan od ključnih igrača u osvajanju 5. titule. Evo šta je Bury rekao za naš portal.
Mariane, pre nego budemo pričali o tvom dolasku i igranju za Crvenu zvezdu, reci nam malo više o tvojim hokejaškim počecima, juniorskim nastupima i početku seniorskih igara.
Hokej sam počeo da igram kad sam imao šest godina, ovde u mom gradu Levice. Prvi put na ledu bio sam na ribnjaku (smeh). Jedan put nedeljno sam klizao sa mamou, tatom i maminim burazerom. Klizao je tamo i jedan trener iz kluba i pričao je sa mojom porodnicom. Tada im je taj trenar rekao da dolazim na hokej u ledenu dvoranu. Rekli su ok i u sledeču subotu smo došli u dvoranu. Sećam se da je takmičenje bilo u 6 ujutru (smeh). Teško je bilo ustajati. Ali eto, od tada sam počeo sa hokejom. Počeo sam kao odbrambeni igrač, ali samo na toj poziciji bio samo 3 meseca. Posle sam postao golman. Ne pamtim zašto, ali kad sam pitao roditelje zasto sam hteo da budem golman rekli su mi da sam na televiziji gledao svetsko prvenstvo i odmah sam hteo da budem onaj koj zaustavlja sve pakove (smeh). Tako je počela moja hokejaška karijera.
Igrao sam u svima kategorijama. Kada sam napunio 16 godina došao je do mene trener seniorske ekipe. Hteo je da treniram sa nima, da dođem u seniorsku kategoriju. Seniori su tada igrali 2. ligu. I od tada sam počao da treniram sa A-grupom. Bio sam još mlad. Na početku je bilo teško, ali kad sam hteo da igram morao sam da treniram i dam 110% od sebe. U seniorima je bio starji golman, ali bio je mnogo dobar. Naučio sam se od njega mnogo. Posle, kada je on završio svoju karijeru, postao sam prvi golman.
Ko ti je bio najveći uzor među golmanima…na koga si pokušavao da se ugledaš?
U tome vremenu mi je uzor bio golman Chris Osgood iz Detroit Red Wings-a. Odličan golman. Imao sam i kacigu kao on (smeh). Samo nisam igrao u Detroitu nego u Levicama (smeh).

Gde si sve igrao pre dolaska u Zvezdu?
Igrao sam samo ovde u mom gradu.
Kako se dogodilo da dođeš u Crvenu zvezdu? Ko je odigrao presudnu ulogu?
Kako sam došao u Zvezdu? Posle škole i vojske počeo sam da radim na poslu. Jednog lepog dana sam bio napolju sa psom. Tad me na mobilni telefon nazvao trener Peter Hričina koi je nekad igrao u Srbiji. Pitao me da li hoću da igram u inostranstvu, u Srbiji, u Crvenoj zvezdi. Tad sam mu rekao da ne znam, da moram da pričam sa roditeljima. Odmah sam otišao kući da izvestim roditelje šta mi je rekao trener. Bio sam jako srećan. Svaki igrač hoće i sanja o tome da igra kao profesionalac. Od malih nogu sam hteo da živim od hokeja i za hokej. Došao sam kući i tata se (kada sam mu saopštio vest) složio da odmah odem i da igram. Sa mamom je to bilo malo teže. Kad sam rekao gde mogu da igram, nije bila srećna zbog rata ili bombardovanja koje je to bilo 1999. godine. Ali posle, kad je videla da ja to hoću i da sanjam o tome da odlazim, složila se. Završio se transfer i otišao sam. To je, mislim, bilo u novembru mesecu. Sećam se kako smo sa Petrom Hričinom putovali u Beograd vozom iz Budimpešte. U Beograd smo došli negde uveče. Na stanici su nas čekali predsednik klubu Goran Đaković, kapiten Zvezde Jovice Rus i mislim da su tu još bili Aleksandar Protić i Daba, ali sad se više ne sećam imena. Bio je trener golmana u Zvezdi. Otišli smo prvo u restoran, a posle na trening Zvezde. Meni je to sve izgledalo odlično.
Kako si se snašao kao jedini stranac u Zvezdi? Kako su te prihvatili saigrači?
Bilo je super. Saigrači su me odlično prihvatili. Mnogo dobri momci. Od prvog minuta mi je bilo super sa njima.

“Svi mi, koji smo tih godina igrali u Zvezdi, pamtimo Marjana. Posle dužeg vremena imali smo sigurnog golmana, za koga znaš da te neće prodati. To nam je bilo preko potrebno, a ispostaviće se da je on bio i jedan od presudnih faktora u osvajanju titule… Marjan se nekakako razlikovao od svih nas, a opet mislim da se dobro uklopio. Čini mi se da se uglavnom držao po strani i nije se previše nametao… On je sve govorio na ledu…

Kako smo često putovali u Slovačku, dosta toga smo znali o toj hokejaškoj naciji. Neki od nas su naučili da izgovore svakakve gluposti na tom nama bliskom jeziku. Neki? Ma svi. Bilo je tu dosta sprdnje na slovačkom… Neki su samo na slovačkom i pričali. Zove te čovek telefonom i priča na slovačkom… Sretneš ga na ulici… Ista stvar. To se dešava i dan danas… Tako da verujem da je Marjanu bilo zabavno da provodi vreme kod nas, u Zvezdi” – rekao je tadašnji saigrač Mariana Burija, Ivan Bogdanović.

U sezoni 2004/05 Zvezda osvaja titulu. Protivnik je u finalu bila do tada neprikosnovena Vojvodina. Kako si video celu tu sezonu, a posebno finale? Dočaraj nam malo to osvajanje titule, penal seriju i slavlje posle toga.
Misli da je moja prva utakmica za Zvezdu bila protiv Vojvodine. Igrali smo odmah protiv ekipe koja je prošle sezone osvojila titulu. Saigrači su mi pričali da su sedam godina za redom gubili od njih u finalu. Ali pobedili smo u toj utakmici 2:0. Prvo pa muško…i odmah sam morao da kupim pivo. (smeh) Pak sam sačuvo do današnjeg dana. Tad sam rekao da ova ekipa može da uzme titulu. Bili smo jaki i hteli smo da se trofej vrati u Beograd. Utakmicu po utakmicu i došli smo do finala. Pobedili smo Novi Sad u polufinalu i došli u finale sa Vojvodinom. Igralo se u Novom Sadu. Došli su navijači Vojvodine. Na toj utakmici je dvorana bila puna. Bila je to teška utakmica. Sećam se da smo primili gol 2 ili 3 sekunde pred kraj utakmice. Ako se dobro sećam, posle produžetaka su bili penali. Jedan gol za Zvezdu je dao Trifun (Igor Trifunović), a ko je dao drugi, ne sećam se…izvinte (smeh). Pobedili smo 2:1. Poslednji penal je bio slovački igrač protiv slovačkog golmana. Tad sam uhvatio pak rukavicom. Žao mi je da sam izgubio video sa te utakmice. I tad je počelo veliko slavlje. Titula je posle sedam godina opet u Beogradu. Sećam se da sam posle slavlja sa saigračima na ledu došao kod trenera Illića i tad mi je rekao: “Znao sam da pobeđujemo”. Pitao sam ga kako je znao da ćemo pobediti, a on je rekao: “Video sam ti to u očima”. To je bio mnogo jak trenutak za mene i to da smo uzeli titulu. Nikad u svojoj kraijeri nisam igrao za titulu. A sada je to bila stvarnost. Došli smo u svlačionicu i počelo je slavlje. Odmah sam uzeo telefon i znazvao brata i roditelje. Bili su mnogo srećni kad sam rekao da smo uzeli titulu. Samo mi je bilo žao da nisu mogli da budu uz mene na finalnoj utakmici. Slavili smo do jutra.
Sigurno si imao nekih anegdota za vreme boravka u Zvezdi. ispričaj nam neku.
Anegdota? Igrali smo prijateljsku utakmicu sa Olimpijom iz Ljubljane. Tad je kod njih igrao Manny Malhotra koji je igrao u NHL-u. U NHL-u je bio lock-out, pa je on došao da igra za Olimpiju. Posle utakmice smo svi otišli na party, u neki disko klub. Pričao sam sa Manny-em i pitao ga kako su (kanađani) igrali na svetskom prvenstvu 2002. godine. Bila je to utakmica Slovačka – Kanada i oni su izgubili od nas. Tada je Slovačka pobedila, a Kanada otišla kući. I onda smo Manny-u pokazali srednjake (smeh). U Zvezdi je sigurno prednjačio Trifun. Trifunovića su znali svi u tako velikom gradu kakav je Beograd. Stalno sam sa pitao kako to da svi znaju Trifuna…u svim diskotekama, kafićima…ma na svakom mestu (smeh).
Bury posle Zvezde?
Kada sam završio u Zvezdi dolašao sam kući i počeo da branim ovde u Levicama i branim ovde do današnjeg dana. Sada imamo mnogo jake pripreme zbog toga što ćemo igrati 1. ligu. Pored toga radim na poslu u atomskoj centrali. Imam trogodišnju devojčicu koja voli hokej (smeh). Hvala Bogu (smeh).
Pratiš li i danas Zvezdu i da li se čuješ sa nekim od saigrača iz tog vremena?
Naravno da pratim Zvezdu. Ona sezona, kad smo uvzeli titulu, bila je najbolja sezona u mom životu sa odličnm grupom momaka iz Beograda. Čujem se sa njima, ali ne tako često. Ove godine želim da dođem u Beograd na odmor, 2-3 dana…na odlične palačinke (smeh). Nikad u mom životu neću zaboraviti Zvezdu!
Hvala ti na odvojenom vremenu i veliki pozdrav u ime svih Zvezdinih navijača.
Hvala i tebi za intervju i kad već mogu, uz tvoju pomoć,, pozdravljam sve koji su bili u toj sezoni u Zvezdi i sve Zvezdine navijače.

**nebitan** · 24-08-18, 08:18

Spoiler

**nebitan** · 05-09-18, 07:28

Još jedan lep intervju:
Velika nam je čast da možemo da vam predstavimo još jedan dvojac iz istorije hokejaškog kluba Crvena zvezda, a koji je ostavio veliki trag u našem klubu. Ovaj put za naš portal govorili su Dušan Zečević i Slobodan Gavrović, dve istinske legende ovog predivnog sporta. Razgovor sa ovom dvojicom velikana je bio baš onako prijatan i izuzetno nam je drago da smo mogli da ih vratimo malo u prošlost, da se prisete onih lepih dana na Tašu, kada je na hokejaškim utakmicama znalo da se okupi veliki broj zaljubljenika u ovaj sport.

Image may contain: 19 people, people smiling, people standing

Na početku gospodin Zečević nam je govorio o Gavrinoj braći. Naime, on ima još dva brata, a mlađi, Miša koji je ’55. godište, išao je sa njim u školu. U njihovom kraju, gde su i odrasli, tamo oko Hilandarske ulice, svi su igrali hokej. Bio je, u to vreme, to izuzetno popularan sport. Tih godina, kada su ova dvojica Zvezdinih velikana bili tek dečačići, sa hokejom su se upoznali preko posmatranja igre starijih momaka, koji su bili ’47. godište i stariji. Oni, klinci od po desetak godina, imali su prilike jedino da tu igru sa leda prenesu na beton i da sa štapovima igraju hokej na suvom, gde su, kada nisu mogli doći do paka, koristili tenisku lopticu. Pamte, kažu, među mnogima, i Rebraču, koji je igrao za Partizan. A taj je tim imao odlične juniore, koji su stasali za seniorsku selekciju. Drugi su igrači, sa manjim šansama, otišli u Zvezdu, ali su se timovi dobro poznavali, kako kaže Gavrović.
Hokej na ledu za Zečevića, doduše, nije bio i jedini sport u kojem se oprobao, a bio je izvanredan. Fudbal je takođe bio na toj listi, a tu ga dovodi, sada pokojni, pevač Prelević. Upravo je Prele bio taj, kaže Gavrović, koji je njega, s druge strane, doveo na hokej. No, Zečevića je Prele takođe vodio i na hokej, s tim što ga je “vukao” ka Partizanu, koji je i sam voleo. Ali je ljubav prema Zvezdi, koju su Zečević i Gavrović gajili od malena, bila jača od spoljnih faktora. Dunđerović je, recimo, bio taj koji je insistirao da se momci jave u OHK Beograd. Gavrović se seća da su oni, tada, teško dostupnu opremu itekako davali igračima:

“Zamislite, radujete se što ste dobili opremu. A ona, onako fircana i stara, deset godina natapana znojem raznih igrača. Pa, kako smrdi! Kada sam je doneo u kuću, komšije su mislile da nam je u kući neko umro. Majka mi je rekla da to odmah iznesem iz kuće! E onda je Taš dozvolio da se oprema tamo ostavlja. Taš je inače, tada bio mesto gde su se okupljala sva deca iz grada. Klizanje je bio jedini zimski sport, a mi smo ionako bili blizu Taša. Samo, problem je bio naći klizaljke, pa samo ih pravili i pozajmljivali ih jedni drugima. Što kaže Duja, stariji drugari su nam pomagali, uz njih smo odrastali i učili o sportu, ali i kako da budeš dobar čovek. Sreća da su nas usmerili u sport, jer je bilo dosta problematičnih momaka, pogotovo tada. Imali smo sreće da postanemo dobri ljudi i drugari. Sport je čudo koliko puno stvari može da da, plemenitosti, druženja, da shvatiš da tu i tada, nisi najvažniji i jedini”.

Zečević je na konto toga svega što je Gavrović rekao, imao šta da doda:

“Kao što sada odeš, na primer, u Strahinjića bana da budeš viđen, tada si morao da odeš na Taš. Ako je tetka poslala iz Londona ili Pariza nešto, moralo je to da se pokaže. E, sa tim se ide na -10 stepeni, na hokej! Sa kapom od kamiljih dlaka, koliko je samo bilo hladno. Tu se ode da se pokažete. A bio je pun stadion, svakojakih struktura”.

Gavrović kaže da je to bio prozor u svet. Sve što je bilo moderno, tu se pokazivalo, zimi na klizalištu, a leti na bazenu.
Seća se Zečević da je Gavrović bio taj koji je od kuma dobio prvu premu. On je, kaže, išao da kao klinac gleda hokej, da gleda idole, iako se smrzavao koliko je hladno bilo. Oni su, pak, igrali na suvo, bez klizaljki. Onda su se pojavile rošule koje mu roditelji nisu hteli kupiti, da ne podleti pod tramvaj. A na Bajlonijevoj pijaci ranije je postojao veliki plato, pod jednom sijelicom, što je bilo idealno. Tu su s jeseni, na rošulama, igrali na dva gola. A često su znali da padnu i tako jako udare glavom o beton, da sve zvezde vide! Prve klizaljke Zečeviću je prodao niko drugi do Gavrovićev brat, Miša!

“Ko?!”, začudio se Gavrović.

“Tvoj Miša! Tebi su valjda bile male. Od koga su, ne znam, ali su mi bile taman. One pre koje sam imao bile su mi komotne”, dobacio je Zečević i nastavio:

“Kupim to, pa ih polir pastom doteram. Kako sam ih pazio! Onda sam išao stalno na klizanje. Išao sam i na to švalersko klizanje. Nisam nikako umeo da kočim! Nego, nije tada bilo prostora za juniore, decu. A tri su kluba bila tada, Zvezda, Partizan i OHK Beograd. Trening je bio od pola 7 do pola 8, pa drugi u 11 do ponoći. A mi, slinavi klinci, gledali smo kako oni igraju dok ne krene prvi tim. Prvi koji je radio sa decom je bio Đokica iz Partizana. Taba je njegova generacija. E, pošto sam ja voleo Zvezdu i sa njima sam trenirao”.

Image may contain: 3 people, people smiling

Složio se Gavrović sa njim. Ne vredi kad si Zvezdaš, ne može drugačije.

Jedna situacija je Zečeviću, kaže, mnogo pomogla. Kod Usća su bile bare. Njegov kum se tamo preselio sa roditeljima gde je, u zimskom periodu, po deset – petnaest dana tamo živeo.

“Mi smo od ujutru do uveče bili na klizanju, te prve sezone ‘66. Išao sam na trening i na Taš. Sećam se, dva brata iz Švedske, došli su na raspust, a imali su punu opremu. Ja sam od njegove (Gavrovićeve) sestre uzimao klizaljke, one umetničke, da bih igrao sa njima. E, sledeće godine oni su opet došli, pa hajde, kao, da igramo pordtiv njih, da oni biraju. Kažem ja da nećemo tako, nego da se podelimo, a on zna kako ja igram, seća se mene od prošle godine. Kad je to krenulo, nije mogao da veruje koliko sam napredovao. Onda je to krenulo uzlaznom linijom”, seća se Zečević, dok Gavrović dodaje da je to sve onako kako i mora biti, kada se zaljubiš u sport.

Zečević je sve do ’69. aktivno igrao i fudbal. Tačnije, do marta igrao je hokej, od marta fudbal. Ali, ’72. i ’73. dešava se da mnogo više vremena provodi na Tašu, na ledu. Nije, kaže, znao da ide u cipelama, non-stop je bio u klizaljkama.

“U 6 ujutru, po mraku, idemo mi na Taš da nadoknadimo to što gubimo jer nemamo više od dva meseca led. Nekako smo morali da se približimo Slovencima. Da smo više imali led, bilo bi sve drugačije. Dokaz tome je da smo, kada smo dobili halu, za desetak godina, mi njih i stigli. Već ’84. smo ih tukli , bilo je i nerešeno sa Celjem, tako nešto…”, priseća se Gavrović.

“Nisu oni mogli da veruju koliko smo mi bili kompaktni. Nismo bili takvi da se međusobno buškamo. Ako neko dođe i zna da igra, ima da igra!”, rekao je Zečević.

Obojica se slažu da su Sovjeti bili neprikosnoveni tada. Gavrović se seća jednog gola koji je dao njima, ’78. godine:

“Čini mi se da sam imao oko 22 godine kada se to desilo, a Štajner, novirnar, kaže meni: ‘E, to ti je najveće dostignuće karijere!’ I imao je pravo, jer sam već u 28-oj završio sa hokejom”.

Zečević je pričao i o putovanjima, izlascima van zemlje, koja nisu bila kao što su danas. Išli su u Holandiju, Francusku, Italiju… Išli su i na pripreme u tadašnju Čehoslovačku. Prilike su čekali da odigraju utakmice protiv Amerikanaca i Kanađana kojima je cilj bio da zaigraju u Evropi, da se lepo provedu, zarade. Hteli su i da ostanu i potpišu ugovore. Bila je to ozbiljna ekipa.

“U Francuskoj smo uvek igrali na pobede. Išli smo i kod gradonačelnika na prijem. Držao je govore tokom dana, a uveče je dolazio na utakmice. Jedan od vlasnika klubova imao je diskoteku, pa nas je pozivao da budemo gosti. Dovede ćerke, družili smo se, ceo komšiluk je znao da dođe. Kad dođemo u to malo mesto oni dovedu članove srpsko–francuskog prijateljstva, pa nam pevaju Marseljezu i Tamo daleko… Neverovatno je to bilo”, dodao je Gavrović.

“Imali smo šta i da vidimo. Mi smo imali velike privilegije, jer Zveda je ipak bila nivo”, priključio se Zečević.

Kada smo se dotakli veličine koja je Zvezda već tada bila, neizostavno je bilo pomenuti da je u timu Šišić bio neprikosnoven, a kasnije, od mlađih, tu su Ića, Kosović i drugi. Složili su se da je Šile bio u Jugoslaviji najbolji i da je bio u nekom slovenačkom timu, stigao bi i do NHL–a. Ipak, on nije želeo da odlazi od svojih prijatelja, naprosto je hteo Zvezdu. Bio je divan čovek.

“Njegov sin, Robert, sada igra sa mnom, za veterane. Igraju i Kravljanac i Ivanović sa mnom”, pominje Zečević, dok Gavrović ističe da se i o velikom Šumiju nešto mora reći. Opet, jednoglasno se slažu da je Šumenković bio car od čoveka, veliki igrač koji je, eto, rano otišao za Kanadu. Ali, nisu se baš složili koje je Šumenković godište:

“’56.”, kaže Zečević, ali Gavrović insistira da je mlađi, i to dve godine, jer je sa njim išao u osnovnu. Zečević ipak insistira da je Šumi išao sa njim, a ne sa Gavrovićem u školu.

“Pa koliko si puta ponavaljao?”, pitao je Gavrović Zečevića, koji ostaje pri stavu da je Šumenković ’56. godište. Gavrović dodaje da je on ’56., a Šumi je mlađi dve godine. Čak se seća da su on i Kengur išli u isto odeljenje, a da im je njegova majka predavala likovno.

“Moguće je”, kaže Zečević, da je Šumi ipak ‘56., a on i Bane su isto godište.

Gavrović se prisetio njemu interesantnih momenata:

“Znaš li šta je vilo interesantno? Imali smo na Tašu kasne termine, od 9 do pola 11, i onda zna da bude po -25, a mi se kupamo hladnom vodom jer tople nema i tako idemo napolje, sa zaleđenom kosom. Ali, odemo u kafanu na Tašu, na prebranac i pivo. Igramo pre toga na dva gola, pa koji tim izgubi oni plaćaju”.

Image may contain: 1 person
Foto: Dušan Zečević
“Imam i ja jednu, meni lepu priču”, priključuje se Zečević. “Dešava se, sezona ’77. na Tašu. Bio sam na aerdoromu, radio i uveče treba ići na derbi. Zaustavlja me neko, a ja pitam: ‘Dokle?’. Kaže on: ‘Do Taša’. Taman mi dođe k’o naručen, jer idem nekih sat pre zbog oblačenja, zagrevanja. Usput, pričamo i pitam ja njega gde će, a on meni kaže: ‘Na utakmicu, na derbi, na hokej, drug sa faxa me navukao, nisam pre gledao, ali sam se oduševio, idem da gledam’. Pitam ja ko igra, i on kaže Zvezda – Partizan. Ne govorim mu ja ko sam, ništa. Stižemo do Lole Ribara, kad on meni pomene mene. Kaže: ‘Idem jednog malog da vidim, broj 18, Duje ga zovu. Kažu on ne igra, on se zabavlja, niko mu ništa ne može!’ Stižemo mi, kažem ja da me sačeka, samo da parkiram. Sačeka on i kažem mu da ne treba karte da kupuje, sa mnom će, a sećam se, bio je Bole na kartama. Pitam ga je l’ hoće na tiribine, ili u vip ložu uz led, a on bi kaže kod leda, ako može. Druga kontola prolazi i provodim i njega dole. Silazimo do leda, on u rebusu! Kažem ja njemu da sam ja taj broj 18, a on u neverici!”

Gavrović se prisetio i svojih početaka.

“Ja sam stanovao u Majke Jevrosime, pa smo tu u parkiću igrali po ceo dan hokej na suvom. Nakon što smo i zvanično postali hokejaši, zno sam da prođem kroz taj parkić i vidim klince koji jure pak po betonu i viču ko je ko – ‘Ja sam Gavra! Ja sam Duje'”, a Zečević je svestan da su im oni tada ipak bili veliki uzori, što potvrđuje i Gavrović, jer su bili iznad svega dobri ljudi, velikodušni i izlazili su svima u susret.

Gavrović je počeo u OHK-u, pa je tek kasnije prešao u Zvezdu. U Zagrebu je, setio se, polomio vilicu, ‘81., pa je ‘82. išao u vojsku i ‘83. igrao i tada i završio svoju karijeru. Ali, sve je to, kaže, sport. “A onda je bio sudija”, dodao je Zečević.

“Međunarodni, da. Sudio sam 5-6 prvenstava. Radio sam u Ljubjani, pred raspad Jugoslavije, poslednje suđenje. To je bio kraj…sutra su oni proglasili nezavisnost”, kaže Gavrović.

Bilo je perioda kada u hokej posećivali i viđeniji sportisti iz drugih sportova. 1962/63., kad je Šekularac dobio zabranu, zbog koje nije mogao da igra jer je udario sudiju, a bio je u blizini Taša i voleo je sve, pripremao se za utakmice tako što je dolazio i na led. Deset hiljada ljudi je bilo na tribinama, tada, kada je on igrao. Pun stadion ga je gledao. I sa njim sam se družio. Donosio sam mu sve, vio sam njegov potrčko. Ali sa druge strane, prvu loptu iz Čilea, dresove, maice iz Amerike, to je on donosio meni. Kada je čuo da sam na kraju odabrao hokej, hteo da me bije. Ali eto, i danas igram fudbal. Ko zna što je sve tako trebalo da bude. On je, to znam, našu sliku čuvao dugo, ali se ta slika izgubila, a bila je sa hokeja, na centralnom mestu u sobi kod njega.

“Ja tebe kad vidim, setim se mladosti”, kaže on meni kad god se vidimo. Ma i drugi su igrali sa nama, a mi smo sa njima trenirali na stadionu… Aćimović je igrao sa nama. ’74. kad sam izašao iz vojske. On posle treninga kaže meni, da sam igračina, legenda i kako je trebalo je da budem fudbaler. Ja nisam znao da stanem, da se umorim. I sada, videćete po hali, ni mlađi me ne stižu. Mitrović mi kaže: “Znaš koliko puta ustanem ujutru i pomislim da l’ ću da igram kao ti”, raspričali smo se sa Zečevićem.

Image may contain: 3 people, people smiling, people playing sports
Foto: CZBG
Ali, i seniorski dani morali su da se privedu kraju.

“Utakmica protiv Celja, sećam se, bila je poslednja. Provokatori su bili tu, u Pioniru. E, tad nisu mogli da nas dobiju. Kako su nas samo oni provocirali da bi pobedili! Šumi, Gavra i ja smo bili postava. Bio sam mnogo brz i znao sam da udarim pravilno i jako, da me ne izbace, ali ovi moji su ih, pa i Bubnić, onesvestili kada bi ih udarili! Ali, oni su imali Felca. Bio je najbolji, radio je nestvarne stvari! Nama sa klupe kažu – ne udaraj, ali ako udariš udari, da ne ustanu!”, kaže Zečević.

“Desetak minuta do kraja, mi dva razlike vodimo. Udari jedan mene jako. ali igra se dalje. Ja ga namerno gurnem pored njihovog gola, a on za glavu viši. Nisu me izbacili, a 2000 ljudi navija za mene sa tribina. Jedva su nas razdvojili i obojica smo dobili po deset minuta”.

“Uglavnom, trenirao sam ja, ali sam već bio sit hokeja, zbog posla. Kraj sezone, počinje druga, igram ja. 2001., posle Kupa nisam se pojavio više u Pioniru, čak su tamo ostale i stvari. Ali imali smo već dva stranca, moj izlazak nije oslabio Zvezdu. Zamenio me je Čaba Ladocki iz Subotice. Uzeo je čak i moj broj. Davali su mi prostora iz kluba, stvarno, samo da ostanem i da ne putujem, samo da igram u Beogradu. Rekao sam, ja ne činim Zvezdi dobro, jer kad uigrate postavu, a ja upadnem, menja se sve. Ja sam stalno bio na putu i nisam mogao da pratim tempo. Znao sam da posle utakmica odmah radim, pa uhvatim vožnju za Sarajevo i nazad, po 350 km u cugu. Dešavalo se da zakasnim po pet mimuta, a primali smo stipendije, pa mi tamo stave minus…”

“Ali, video sam koliko sam u zaostatku i znao sam da moram da priuštim svojima sve. Jednostavno, jedno veliko breme je postalo sve to zajedno, a gledao sam da, ako radim trening, koji zahteva 100 %, ja moram da odradim 110. Nije tada bilo zabušavanja, tako je i sada”.

I tako, privedosmo kraju razgovor sa ova dva istinska velikana ovog sporta koji sa radošću čitaju ove naše intervjue i prisećaju se svojih drugova sa kojima su na ledu provodili mladalačke dane. A mi se nadamo da ćete i vi, kao i bivši igrači, uskoro imati prilike da pročitate još neke nove intervjue i prisetite se nekih lepših, hokejaških, dana.

Spoiler

**nebitan** · 15-09-18, 14:10

Dragi Zvezdaši, nadamo se da ste uživali u svim dosadašnjim intervjuima koje smo za vas uradili i tako vas podsetili na dalju i bližu istoriju našeg hokejaškog kluba. Ne nameravamo da se zaustavimo. Imamo još intervjua koji su već spremljeni za vas, a neke ćemo tek da radimo i verujemo da ćete u njima uživati.

Ovaj put donosimo vam intervju sa bivšim golmanom Crvene zvezde, Bogdanom Dabovićem, sa kojim smo se videli u Sarajevu, i verujemo da ćete (posebno vi stariji) za trenutak da se vratite u neka lepša vremena i prisetite se kako je sve to izgledalo 80-ih godina. Sa Dabovićem smo razgovarali i o trenutnom stanju u hokeju koje nažalost nije ni blizu onoga kakvo je bilo nekada.

Bogdane, tvoji počeci…

Jedna će stvar delovati ko naučna fantastika – ja nisam znao da klizam. U četvrtom sam razredu osnovne promenio školu. Došao sam u novi razred gde sam zatekao njih četvoricu u odeljenju koji su igrali hokej. U susednom odeljenju ih je bilo još. Bili su tu Piperski, Vatovec, Filipović, Saša Kosović, a u odeljenju pored je bio Mitrović Zoran. Nekako sam se sa njima uklopio, kao sa školskim drugarima, sa kojima sam do danas ostao nerazdvojan. A onda sam počeo da branim na malom fudbalu. Bio sam negde, peti razrd, oni početak šestog. I kažu oni meni, mi igramo hokej, a fali nam golman, pa kao, ajde ja da branim. I odvedu oni mene da ja gledam utakmicu. Svidelo mi se na Tašu, strašna utakmica, Zvezda, Partizan i ostali što su igrali utakmice…Druga liga, borili su se za ulazak u Prvu. Rekli su mi da imaju problem jer nemaju golmane (pionirima je trebao drugi golman). A tada su bile samo tri selekcije – U14, U18 i seniori, nije bilo smene kao sada, na svake dve godine. Kao, je l’ bi ti došao, malo da budem na golu i ja odem. E, pre toga, odvedu oni mene na građansko klizanje i tu me ubiju! Stave me na klizaljke i zavrte me. Kako sam tada udario o ogradu, još uvek pamtim, iako je od tada prošlo četrdeset godina. Šilja je bio trener i rekli su mu: “Ovo je naš drugar koji bi hteo da se pridruži. Brani dobro u fudbalu, pa bi mogai i kod nas”. Kaže on meni da se skinem i izađem da klizam. Ja izađem na klizaljkama i držim se uz ogradu. Mislim da je Šilja umro kad me je video na ledu ali hajde, kao nema veze. Bio sam malo uporniji nego druga deca i zadužio sam opremu. Krenuo sam da treniram, treniram i treniram i de fakto krenuo sam da igram hokej sa više od 11 godina što je za današnju decu naučna fantastika jer oni izlaze danas sa tri godine na led. Nisam ja jedini. Bilo je tkvih slučajeva tada. Slavko je, koliko znam, isto kasno krenuo da trenira.
E onda su se dešavale neke okolnosti – tako da te povrede i bolest Ivana Tomića, pa se drugi golman povredio, Božić Dule on je u Torontu sada, tako da je silom prilika došlo da ja za dve i po sezone debitujem za prvi tim. Ne da sam zaslužio kvalitetom ali takve su bile okolnosti i zadesio sam se na klupi kao rezervni golman, pa su me pustili da branim i to je uspomena za ceo život.

Da li si u to vreme imao nekoga ko ti je bio uzor?

Da, još jedna stvar. U zgradi pored mene živeo je Tomić. On je stariji od mene. Išli smo u istu onsovnu školu i znali smo se iz dvorišta. Znao sam da dobro brani i gledao sam naše golmane. I Rale je bio, ali je on tada već bio u godinama, ali najveći utisak na mene je ostavio golman Celja, Žbontar. Njega se sećam sa sa zgrevanja jedne utakmice na Tašmajdanu. Igrali su Celje – Zvezda, on je tada branio i za reprezentaciju. Bio je izvanredan, pa mi je ostao u sećanju. Prestao je da brani zbog neke povrede, ali Žbontar je bio vanserijski golman. I on mi je ostao, onako, u sećanju. I onda smo krenuli. Posle toga sam stalno trenirao sa prvim timom, što zbog zasluga, što zbog okolnosti, pa sam verovatno zato brže i napredovao. U tom društvu sa mnom našao i Milan Vatovec, što se tiče prvog tima. Krenuli smo tako da treniramo sa starijima. Imali smo uzore. Šile je bio kapiten ekipe. Njegov stariji sin je moje godište, što je samo po sebi bilo čudno. Bili su tu Ilić i neki mlađi igrači. Svejedno, dosta je starijih billo.

1976. godine, kad je krenulo rađanje te ekipe. ’78. se u martu se zatvorio Tašmajdan, a otvorio se Pionir da bi se održalo svetsko prvenstvo. Mi smo tamo prešli, igrali smo tako Zvezda – Partizan u pionirskom sastavu, posle su seniori igali na otvaranju dvorane. S one strane, u Partizanu su imali jednog Piperskog, a sa njim je bio Boban Aleksić, Denić. To je ta neka generacija ’63. godište. Sa ove strane, u Zvezdi, su bili Milan Vatovec, Mitrović, ja…ovi momci iz razreda, i još dosta momaka koji su bili u školi sa nama. Krenulo se tada sa ozbiljnim treniranjem. Leda je bilo mnogo više nego što je bilo na Tašmajdanu – dva i po puta duže je trajala sezona. Počeli smo da dižemo kvalitet. Imali smo u totalno amaterskim okolnostima dosta profseionalnih obaveza. Imali smo dovoljno leda, išli smo na pripreme, imali smo opremu. Ljudi koji su vodili klub sve su doveli na svoje mesto – Moša Atanasijević Moma Kovačević, Dule Novaković i još nekoliko njih, kao Prohaska. Bilo je tu još ljudi koji su pomagali. Uhvatili su se toga kao lični projekat kluba Crvena zvezda i digli ga, za naše uslove, na jedan zaista neverovatan nivo. Jednako su bili bitni kao i oni na ledu. Onda smo krenuli da malo ozbiljnije igramo i treniramo. Pokazivali smo neke rezultate, ali i dalje smo kaskali za Slovencima koji su već decenijama imali dvorane i sistem rada. Onda se desi da je već početkom ’80./’81. je napravljen presedan jer su u reprezentativne selekcije bili pozvni ljudi iz Beograda – a to je generacija Ivan Tomić iz Zvezde, Bojan Milovanović Boka, tu je Lazar Dunda. To su ljudi koji su nogom otvorili vrata i dokazali da imamo nešto što se radi u Beogradu, što može da konkuriše Slovencima (možda su tu bili neki igrači iz Zagreba). Rale je nastupao već i na ozbiljnim hokejaškim takmičenjima u vreme kada smo svi imali iste uslove. Posle su oni dobili terene i naravili dvorane i napravilo se bar 15 godina razlike gde nismo mogli da im priđemo reprezentativnim selekcijama. Onda je došla jedna generacij, došao je i Čaba Ladocki. Kengur isto. To su ljudi koji su otvorili vrata- To je opet rezultat velikog rada. Pričam o beogradskom hokeju. Kvalitet je uslovio da se miksujemo. Išli smo iz Zvezde u Partizan i obrnuto. Iza njih je došla moja generacija, nas nekoliko iz Beograda…to su dva godišta bila. Vanja, Gile, Mića posle dolaze, i neki od njih su dogurali sve do seniorske reprezentacije. Ivan Tomić je bio pozivan za seniorsku reprezentaciju, ja jednom. To je bio vandredan uspeh, a ja sam pozvan u vreme dok sam igrao u Bosni. Oni su tada dominirali i to što smo stvarali nije im bilo simpatično, ali je to nagovestilo jednu promenu. Mlađe snage su bile malo presečene vojskom. To je malo odložila napredak. Pojavio se tada i Salij, koji je došao da luži vojsku iz Slovačke (iz Nitre) i počeo je da trenia sa nama. Ukpirali smo koga imamo na ledu i maznuli smo ga. Ladocki je došao na studije u Beograd. Tako smo kompletirali ekipu koja je dovela do smene generacije. Ozbiljna smena. Ljudi više nisu mogli da prate ozbiljne obaveze, npr. Protić, Novaković. Tada je uspeh Zvezde kulminirao u sezoni 84/85. To je bila sezona koja je dala rzultate svega što smo radili nazad deset godina. Bila je to sezona za pamćenje jer sve ono što smo radili prethodnih godina dalo je rezultata.

Foto: KHK Crvena zvezda
Kako iz ove prespektive sada vidiš prvu, istorijsku, pobedu nad Jesenicama koja je ostvarena te sezone?

Ima tu nekoliko stvari. Čitao sm izjave drugih saigrača iz tog vremena i svako ima svoje viđenje. Govorili su nam tada samo jaki jer imamo strance. Da demantujem to malo – izgubili smo to finale, ali imali smo Kup Jugoslavije na kome smo tukli Olimpiju bez stranaca i izgubili od Jesenica u finalu. Mi smo 15 dana kasnije (posle finala u prvenstvu) igrali Kup u Mariboru i bez Kroulija i Vilijamsa, opet smo bili u finalu. To što je Zvezda napravila u Bogradu od igrača, bilo je vredno pomena. Ima raznih viđenja, posebno od strane drugih ekipa.

A slavlje nakon tih pobeda?

Svaka je utakmica slavljenja u Nani i u Knez Mihajlovoj gde je Cveja. Ali uglavnom su u Nani puštali snimak utakmice. Prve pobede se ne sećam, ali se sećam kraja – sve je to bilo proslavljenjo, veliki uspeh, šok za Slovence. Ali sve je to došlo kao rezultat svega što smo radili. Sezona je bila duga. Mi smo na kraju došli da možemo da ne uđemo u finale. Realno, mislim da je Slovencima više odgovralao da igraju međusobno kao prethodnih 15 godina, jer bi i dvorana bila punija. Mi smo im se tu umešali i napravili im problem u dve utakmice sa Olimijom i jednom sa Jesenicama. Završni deo pred plej of imali smo neke pehove u poslednje te dve – tri nedelje. Otišli smo u Ljubljenu da igramo sa Olimpijom. Rale i ja smo bili, sećam se, tada sam se pridružio. Izvukli smo tu utkmicu 3:3, a gubili smo 2:0, čak mislim i 3:0 i izvukli smo 3:3. To mi je lepa je uspomena. Imali smo par dana kasnije ključnu utkmicu sa Jesenicama. 6:5 se završilo i o to je bila ključna gde smo izbacili Olimpiju. To je bila utakmica koju pamtim. Čudan početak, ali se završilo jako dobaro za nas. Tad smo otišli u superfinale. Mislim da je superfinale moglo da bude mnogo bolje ali mislim da psihički nismo bili spremni. Ušli smo u to kao da smo sve završili, kao da smo prezadovoljni do tada urađenim. Iz ove moje perspektive tu je bilo taktičkih grešaka koje su po meni neobjašnjive, ali…

Koliko je Tomić falio u finalu?

Pa, me znam. Bio je bolestan već nekih mesec dana. Pitanje je šta bi bilo da je bio u punoj kondiciji, da je bio spreman…sigurno bi puno značio. Ta utakmica je počela tako što je trebalo on da brani i na samom početku je rekao da ne može, pa sam ja uskočio. Ali eto, čovek se razboleo.

Drago Mlinarec mi je rekao da su u Jesenicama veoma ozbiljno shvatili sve to što se dešava i da su borbenu gotovost podigli na najviši mogući nivo. Kaže da im je i trener tada rekao da mogu da izgube od Olimpije, ali nikako od Zvezde i Partizana.

To je njima bio jedan presedan koji se desio posle dugog niza godina, Nisu oni bili spremni za to, ali smo ih “pripremili” za sledeću godinu i za Partizan. Ali stvarno je to bio šok za njih. Olimpija je i godinu dana kasnije doživela šok u Sarajevu. Zvezda je te sezone tukla nekoliko puta i Jesenice i Olimpiju i zaista ne znam kada im se nešto tako pre desilo. Pokazali smo im ozbiljan hokej. Sve je to imalo ozbiljne konsekvence, i na reprezentaciju i na sve. Onda je Dušan Ilić posto selektor, ali nije ga htela sreća. Slovenci mi sada kažu da se nikada nije desilo da je na svetskom prvenstvu repezentacija koja je slavila tri pobede ispala iz grupe. Osvojili smo 5 bodova i ispali iz grupe. Iz B grupe… To sam tamo čuo. Imali smo igrače koji su u reprez ostavili traga – Piperski, Radović, Boka, Oaza, Dunda…

Od bivših igrača čuo sam da su svlačionica i zadnje sedište u autobusu bila posebna mesta gde su se događale i rađale anegdote.

Putovalo se jako puno. Tek kad sam došao ovde u Sarajevo sam napravio pregld putovanja i shvatio sam da smo znali da pređemo i po 25 hiljada km. Tad sam ukapirao što mi na kraju sezone nije bilo dobro. Od Skoplja do Jesenica i u krug. To je bilo jako puno. A da bi bilo rezultata, ekipa je morala da diše kao jedan. Bila je tu hijerarhija. Znalo se ko ge sedi u busu. Mi smo bili u sredini, kao klinci. Ovi najstariji na zadnjim sedištima igraju karte. Rukovodstvo napred,a ,i kao klinci smo bili tu pri ruci ako treba nešto da se radi. U svlačionici je bila takv atmosfera, a to pokušavam da objasnim ovim mlađima što igraju sada, gde smo namerno dolazili po sat pre i posle ostajali. Bilo je šale, zezanja. Svako zna da pukne u hokeju u nekom momentu. dođe do krize i jednostavno pukneš – dešavalo se i dešava se. Bilo je incidenata, ali je bilo mnogo lepših anegdota. Tu su bili Sale Jankovć, Bubnić i Mile kao kapiten, Šile naravno. Onda su polako izašli Šeremet i oni koji su bili stariji. Kada su ostali Sale i Slavko oni su komandovali svlačionicom. Bilo je tu uvek šale, zezanja…

Vanja Čečen mi je pisao o tuči Prusnika i Pašića…

Vanja je sve bisere pisao. Pametan dečko…
Darko Prusnik je glasio za najjačeg čoveka u Ljubljani. Taj je prevrtao fiće kad se napije. Ja sam bio u svlačionici kad je poludeo. Vidi kuke u zidu i sa dva prsta ih uvezao. Tajac je bio. Niko ne sme da se javi. Onaj tunel ka Mežaklji, ima šipke koje su uvijene, ona ogada kod ulice. Iščupao ih je, jednom kad je bio besan. E takav je lik, kome niko nije smeo da priđe, on je udario na Pašića. Krenuo na jednu stranu, pa se iznenadio…vidi da ne može. Pa, krenuo na drugu stranu, vidi opet ne može, i onda ga pustio.

Prusnik je posle igrao za Zvezdu.

Da…igrao je. Ivan i ja smo se jako razočarali, nisu nam ni rekli, samo smo u novinama pročitali

Čečen, Vatovec i ja smo gazili poslednju paradu, 9. marta ’85. u Beogradu, posle toga je bila vojna vežba. Tada sam i pročitao. Tako sam i ja otišao u Bosnu. Na žalost, tako se završilo.

Foto: HK Bosna
U Bosni si igrao sa Giletovim starijim bratom, pokojnim Sašom Kosovićem.

Kole je bio ovde, Boban Aleksić je bio ovde (u Bosni). Umro je mlad, od srca, pre pet godina, 2013. godine. Ovde smo imali jako lepe uspomene iz Sarajeva. To je bio nastavak moje karijere.

Sadašnji selektor Bosne i Hercegovine, a tadašnji igrač Bosne, Džokat, bio je najbolji strelac u prvenstvu.

Kolja mi je to rekao. Vodi se kao najbolji strelac po sezoni u istoriji hokeja Jugoslavije. Imao je 70 poena,a igrao je za Bosnu. Od toga su uglavnom bili golovi jer mu je Džekson dodavao. Džokat je imao uglavnom golove, a ovaj asistencije.

Te sezone više gledalaca je znalo da bude na hokejaškim utakmicama Bosne nego li na košarkaškim, iako je u Skenderiju dolazio šampion evrope, ekipa Cibone.

To nam se osvetilo posle u sportskom društvu Bosna. Imali smo taj uspeh i taj problem. Ta sezona je bila strašno dobra za Bosnu. Sa Medveščakom je bilo 6 hiljada, sa 5:0 smo ih pobedili. Mi smo kao legija stranac bili. Ova trojica su bili fantastični, ali stvarno fantastični. Hejvort je bek kakvog nisam ideo! Odigrali su fantastično, a svi ostal i ja, koji smo izvisili iz nekih drugih sredina, takođe smo imali želju da se dokažemo. Sezona je bila fantstična, rezultat je bio takođe. Partizan je tad osvojio šampionat, ali mi smo imali pobedu u Zetri. Znam da je kad smo igrali u Zetri, imali smo 4 hiljade ljudi, a Bosna protiv Cibone oko 400…u isto vreme su se igrale utakmice. Žao mi je što to nije potrajalo, ali nije moglo da potraje. Ta jedna sezona je bila fantastična, a sve iza toga nije više bilo dobro. Malo smo mi morali da spustimo loptu.

Za golmane kažu da su posebne “biljke”, posebni karakteri…

Ta fama postoji u celom svetu. Moram da priznam da sam naišao na dosta kolega koji su čudni, pa opravdavaju takav stav. Ali pozicija u hokeju je dosta drugačija. On jedini na terenu koji ne komunicira sa igračima i trenerom. Branjenje je potpuno druga tehnika od klizanja. U fudbalu i rukometu golman može da se pridruži napadu, a ja ne smem preko plave, niti mogu da klizam kao oni, oprema je potpuno drugačija, tehnika je drugčija. Golman je, po svim statistikama, igrač kome se na treninzima posvećuje najmanje pažnje, a od kojeg se najviše očekuje. Posebna psihologija golmana mora da bude – tako makar kažu analize u knjigama. Mora to bili čovek koji ima određene mane ili pak kvalitete, zavisi kako se gleda. Može da se isključi u jednom trenutku. E sad, taj neko se isključi i kada ne treba (smeh).

Ali od strane igrača ste zaštićeni kao beli medvedi…

Tako je pravilo bilo. Kada krene tuča golman mora da se skloni. Ako njega izbace, tim je u problemu. Igrače možeš da zameniš. Znalo se to, pa su kidisali na golmane. Zato tu bekovi preuzmu stvar.

Kada zvanično završavaš karijeru?

Ja sam završio karijeru kad se Jugoslavija raspla. Što bi rekao Janković – to nije bilo više to. Uslovi su se dosta pomenili u Beogradu, ali sve je krenulo tu nizbrdo, sankcije itd. Nije bilo tog žara. Imao sam tu sreću i manu da sam igrao u najuspešnijeg perioda Zvezde i jugoslovenskog hokeja i nisam imao želju da dalje budem tu. U dvoranu nisam ušao nekih 9 godina i nisam jedini. Ružno zvuči, možda, zbog momaka koji su se trudili, ali to nije ni ličilo na ono što je mene držalo u hokeju.

Image result for bogdan daboviÄ

Hokej je definitivno u krizi. Seniorsko takmičenje se prošle sezone odigralo na mišiće. Da li kao direktor takmičenja misliš da ima spasa za ovaj sport?

Imali smo sastanke sa Svetskom federacijom u poslednjih godinu dana. Sastajemo se kao Balkanske asocijacije, da bi nam se glas više čuo. Razlika u kvalitetu je velika. Od Turske, preko Makedonije koja nema hokej, pa do Slovenije koja igra top viziju i zadnja dva Olimpijska turnira. To je neverovatan raspon. Hrvatska, Srbija, Rumunija – mi smo na sredini. Svetska federacija je pokušavala da ima univerzalan pristup u svim zemljama…za ove slabo razvijene hokejaške zemlje. Mi smo im objasnili kako stvri stoje kod nas. Slovenci igraju Ol sa 7 dvorana, a mi igramo srednju kategoriju sa dve dvorane i naši rezultati su premašili infrastrukturu. Ne mogu da primenim nešto što vi propisujete, a može da se uradi u Austriji ge, na primer, ima 30 dvorana. Voleo bih da imao perspektive. Volim taj sport i trudim se da pomognem. Ali bojim se da možemo da uradimo neke stvari samo do određene granice. Kad bi se pojavila neka još dorana, neki centar, bilo bi bolje, mogli bi nešto da uradimo. U moje vreme mi smo tukli Mađare sa po 15 razlike. Tad je sve bilo drugačije. Danas su Mađari top divizija…ulaze i ispadaju kao Slovenci.

Dakle, sa jedne strane nam fali infrastruktura. Danas se zbog prbolma sa dvoranama pojavilo sledeće. Klubovi, osim Crvene zvezde koja ima sve kompletne sastave u svim uzrastima, prestali su da imaju u16 i u18, čak nemaju ni seniore… Vojvodina još i skupi seniore, ali nema 16-icu. Sve je to na mišiće. Analiza čime raspolažemo je neophodna. Moj zaključak je – da bi napravili ceo kostur kakav i treba da je za ovu godinu (a imamo dobru 8-icu i 10-ku, evo npr. Erste banka nas prati i organizuju se turnir), momci su neki prerasli 10-ku i ušli u 12-icu, možemo da napravimo ozbiljnu ligu u 12-ici. Prošle godine smo imali 5 ekipa u 14.ici. To je bilo i više nego ok. I ove godine imam 5 ekipa u 14-ici, ali imam samo jednu 16.icu koja ne može da igra sama sa sobom. Dešava se da dečaci koji su igrali prošle godine 14-icu ove godine imaju 15 godina i nemaju gde da igraju.Da pauziraju godinu, teško. I onda napuštaju hokej što nam se dešava iz godine u godinu. Ne radi se o velikom broju igrača, mimo Zvezde. Radi se o 10-15 igrača iz ostalih klubova. Ja sam onda predložio klubovima da ovu godinu ne igramo 14-icu, nego 15-icu da oni koji su igrali prošle godine mogu da igraju u kompletno istom sastavu. Neće tu biti razlike u kvalitetu da bi nekome ugrozili rezultate, ali da igraju sva ta deca, da ih spasemo i sačuvamo u hokeju. Sledeće god da se vrati selekcija 14-ice, a svi koji su igrali 15-icu će igrati 16-icu. Moja je računica da će bar tri ekipe imati imati 16-icu, pa ću moći da napravim prvenstvo. Pa onda opet pravim presedan i umesto 16-ice pravim 17-icu, tako da za tri godine imao 18-icu. Niže kategorije stižu i sve je na svom mestu. Teorijski zvuči izvodljivo, logično i jedino moguće u ovom trenutku. To ćemo da krenemo ove godine, sa u8, u10, u12 i u15, a za seniore ne znam šta ćemo da uradimo. IHL ligu igraju Zvezda i Vojvodina i oni će u okviru te lige da igraju 4 puta. Predlžio sam da sednemo svi zajedno, ja kao direktor takmičenja, Savez i da vidimo ša ćemo, Kakoo to da izvedemo jer liga mora da postoji.

Činjenica je u poslednjim godinama bilo tenzija koje su izlazile izvan domena hokeja. Postoji li šansa da čelni ljudi, pre svega Zvezde i Partizana, nađu neki model i dogovor kako bi se stvari vratile na svoje mesto?

Ja bih voleo da to može i da se tonapravi. Ne učestvujem u tim razgovorima, ali mislim da je problem u viđenju šta je dobrobit hokeja, šta je pravi put. Treba se ipak napraviti strategja ka pravom putu i onda da se u tom pravcu deluje. Razumem i jedno i drugo stanovište i to traži ozbiljnu analizu. Razumem Zvezdino stanovište. Zvezda ima kvalitet koje treba izgurati. Ima tu gro igrača koji su 18-ica, 20-ica i seniori. Nisu to sve Zvezdina deca, ima tu momaka i iz Novog Sada, generacija ’96. godište. Ali sa druge strane oni ne mogu da opstanu sami. To teba da se razume. Ne može Zvezda da bude jedini klub. One sekunde kada stranic osete da ovi nemaju alternativu, počeće da uslovlajvaju na načine koji su možda i neprihvatljivi. Sa druge strane njihova dužnost, ili bolje da kažem bilo bi lepo da pokušaju da izvuku iz bule i ostale klubove. Da ih nateraju da igraju, da se stvori liga. Mora se imati ekipa, takmičenja. U neko normalno vreme – gde je normalan razvoj, napredak…ako iz juniorske ekipe ubacim trojicu u seniore i po kvalitu, ne samo po godnama, to znači da imamo vrlo kvalitetnu školu. Ako dođem u situaciju da mi cela juniorska ekipa treba biti seniorska, onda sam u nekom problemu, imam znli ozbiljan problem. Mi ovde nemamo alternativu. Momci ako ne uđu u prvi tim, napuštaju hokej. Mi nemamo B ligu, nemamo ništa. Ali to je bilo i u moje vreme.

A šta je sa klubovima kao što su Taš, Vitez, Beostar?

Ugasili su se zbog finansija.

Projekat HK Beograd. Da li je mogao da se napravi neki kompromis koji bi ostavio u životu taj klub, a da ne našteti Zvezdi i Partizanu?

Sa strane sam to sve gledao, ni u jednom segnemntu nisam učestvovao. To je bio odvojeni projekat. Mislim da je presudna stvar bila, pre svega otvorene karte. Dogovor klubova je morao biti sa otvorenim kartama. Interesi, viđenja, strategije su različiti. Da je Beograd postigao bolji rezultat i ušao u plej of, bilo bi drugčije. Ta zašto nije ušao u plej of, to nisu krivi klubovi. Led su dobili i suviše kasno i tu je trebao da odreaguje Beograd kao grad i tašmajdan. A kada su stali na led, liga je tada već počela. Posle mesec dana su krenuli ozbiljno da igraju, ali izbljeno je osam utakmica i to je bilo nenadoknadivo. To ih je koštalo ulaska u plej of. Da su imali led u avgustu, da su u setembru ušli spremni, da su ih poslali 20-30 dana u Češku, Slovačku, na led, bilo bi drugačije. Da su došli spremni, imali bi drugi rezultat, Plej of bi drugačije izgledao, a ovako je bilo samo nezadovoljstva i pitanja čemu sve ovo. Mislim da su ti faktori sa strane su uticali da ceo taj projekat ne zažvi kao ideja. Druga je priča ko je šta imao od ideja.

Kako ti se sviđa ova naša ideja oko istorije hokejaškog kluba Crvena zvezda i hokeja uopšte?

Kao što si i rekao, meni znači puno i drago mi je da tako nešto postoji. Rado se sećam tog perioda, jako lep hokej se igrao i lepe su uspomene…moje lične i mojih prijatelja sa kojima sam igrao, sa kojima sam još uvek u kontaktu i sa kojima se čak družim na ledu. Nadam se da će i drugima da znači da pročitaju i da se upoznaju sa tom istorijom, da vidi šta se nekad dešavalo i da isprve neke greške.

Neki veterani su mi rekli da bi voleli kada bi se organizovala neka utakmica sa Bosnom u Sarajevu, pa da se malo sedne i da uz koje pivo krenu da se prepričavaju anegdote. Ima li šanse za to?

Mi smo imali neko okupljenje povodom neke godišnjice. Imli smo takvih okupljanja. Viđali smo se, dolazili smo. Moja ekipa, Drvene nogice, iako smo raštrkani po svetu, ali dolazili smo. Zadnjih godina ne, jer ih malo ima, vreme čini svoje, više ne treniraju…realno ko zna u kakvom su svi stnju. Sa Džeksonom sam se čuo, on je sada advokat u Kanadi. Zasto da ne? Uvek mogu to da pokrenem u Beogradu, stalno ih pozivam, ali je teško okupiti se. Zvezdini su oko 70% van zemlje ili nisu u stanju da igraju. Ali, bez problema bih to organzvao. Bilo je februara ove godine neko okupljanje. Naša veteranska liga je bila deo neke ruske organizacije. Napravili smo spektakl i bilo je nezaboravno.

Spoiler

**nebitan** · 26-09-18, 17:30

Nije direktno o Zvezdi i o veteranima HK CZv ali je vrlo aktuelno:

"Iako znamo da ovo nema nekog šireg odjeka među ostalim medijima, jer očito neki od njih ne žele, a neki možda i nemaju hrabrosti da pišu, te da ovaj tekst čitaju samo iskreni zaljubljenici u ovaj sport i verni posetioci našeg portala koji cene naše zalaganje oko ovog divnog sporta, ipak smo odlučili da nećemo da stanemo sa iznošenjem istine o tome šta se dešava sa ovim sportom i zašto on rapidno ide u sunovrat.

Ne možemo vam opisati kako se osećamo kada primamo pozive i poruke bivših igrača koji redom svi izražavaju svoje zgražanje nad trenutnom situacijom. Sve redom su ogorčeni, ljuti, ali i svi oni upiru prstom na vrh ovog ledenog brega koji se topi. Znate onu domaću poslovicu – riba smrdi od glave! Očito je da to neki ljudi vide, dok neki guraju glavu u pesak jer, ili ne žele da vide, ili se plaše da stanu na crtu onima koji ovaj sport odvode u ambis.

Neki pak nemaju dlake na jeziku, kao npr. Igor Trifunović, koji je na društvenoj mreži fejzbuk poslao sledeću poruku: “Vreme je da se sagnete i p”””’ Velikom predsedniku Saveza, borcu za hokej…….možda uradi nešto za vašu decu i hokej…….ma ne smete ni da pisnete bre!”

Bilo bi možda mnogo bolje kada bi svi redom digli svoj glas i rekli ono što misle. Dobro, ne mmožemo grešiti pa ne reći da su se bivši hokejaši javljali i kada je bila aktuelna priča o zabani koju je Savez uveo deci do 14 godina za igranje stranih takmičenja, ali ako se žele neke promene, lavina se mora pokretati u kontinuitetu.

Već smo pisali da domaće lige verovatno neće biti, a jučer su nam ljudi iz NS Starsa to i potvrdili. Naime, na naš upit oko njihovog seniorskog tima i učešća u domaćoj ligi, dobili smo sledeći odgovor: “Neće biti domaće lige, a mi pokušavamo da napravimo seniorsku selekciju sa mlađim igračima i igramo Balkansku ligu što i HK Spartak igra”.

Kakav će da bude rasplet ovog cirkusa ostaje nam da vidimo. Moguće da se odigra nešto sa veteranima ili da se organizuje samo finale plej ofa za Crvenu zvezdu i Vojvodinu, ali u svakom slučaju biće to lakrdija epskih razmera."

Spoiler

**nebitan** · 13-10-18, 19:40

Spoiler

**nebitan** · 05-11-18, 21:28

Poštovani čitaoci našeg portala, a posebno vi koji volite i pratite hokej i koji ste čitali sve intervjue koje smo do sada uradili, ovog puta razgovaram sa Goranom Radovićem – Kengurom, osobom koja je ostavila trag u jugoslovneskom i srpskom hokeju, i koja je po komentaru Igora Trifunovića (na društvenim mrežama i naravno, u šaljivom tonu), starija od skadarlijske kaldrme.

Elem, istina je da kada sam počeo da radim ove intervjue za neke igrače mi je rečeno da bi bolje bilo da se nađu u istoriji našeg večitog rivala, ali ja ipak nekako pokušavam da se dotaknem svih onih koji su ostavili neki trag u Crvenoj zvezdi, ali i koji u krugovima domaćeg hokeja znače jako mnogo. Na primer, sigurno se sećate intervjua sa legendarnim Rašidom Šemsedinovićem. čovekom koji je u srcu zvezdaš, ali je skoro celi svoj životni vek proveo u taboru našeg najljućeg protivnika, Partizana. Tu su bili i intervjui sa malo mlađom gardom, Aleksandrom Kosićem i Urošem Aleksićem. Istini za volju, njihova imena se mnogo više vežu za crno-bele, nego li za crveno-bele boje, ali svi su oni pre svega veliki ljudi i sportisti, i kao što su nam redom rekli – oni koji pre svega vole hokej, najbržu kolektivnu igru na svetu.

Gospodine Radović, pre svega voleo bih da nam malo dočarate Vaše hokejaške početke, Vašu ljubav prema ovom sportu i ko je zapravo najviše uticao na Vas da se bavite ovim sportom.

Hokej sam počeo da treniram malo kasnije od ostalih. Desilo se da je moje društvo iz kraja počelo da ide na legendarni Taš. Zatražio sam od oca da mi kupi klizaljke. Pošto je njegov prijatelj Gaja vodio školu hokeja, otac mi je predložio da prvo odem na par treninga škole hokeja, pa tek onda na klizanje sa društvom. To je bila daleka 1974. godina. Ja sam tada već imao 12 godina. Prvi dodir sa ledenom pločom i hokejaškim štapom je za mene bila životna prekretnica. U to vreme sam trenirao košarku i fudbal, ali od tog trenutka za mene postoji samo hokej…ljubav na prvi dodir. Znači, sasvim slučajno sam otišao na taj tening i ljubav se rodila zahvaljujući Gaji (Gavrilo Mihajlović), jednom od najboljih klizača ikada i igrača Crvene zvezde, koji je sa neveovatnom energojom i entuzijazmom preneo ljubav ka hokeju na nas klince koji smo ga sa ushićejnjem gledali dok nam je pokazivao kako šta treba…

Odrastali ste u neko sretnije doba, kada je hokejaška liga bivše Jugoslavije imala klubove poput Jesenica, Olimpije, Zvezde, Partizana, Medveščaka i drugih klubova. Sigurno ste i kao klinac išli na utakmice. Ko Vas je u to vreme najviše impresionirao i na koga ste se kao klinac najviše ugledali?

Da, odrastao sam u vreme kada je bilo puno kvalitetnih klubova. Sećam se Albina Felca. On je za mene tad bio kao mađioničar, sitne građe, mršav, omalen, ali niko ga nije mogao uhvatiti na ledu. Gledao sam ga i divio mu se…
Kada pogledate se ove distance, šta mislite da je u ono doba bilo bolje za klince koji su počinjali hokej (tj. šta je to zbog čega su postajali bolji hokejaši) i pored toga što su imali manjak leda i mnogo slabiju opremu nego danas?
Sa ove distance kad pogledam, mislim da je ono staro vreme bilo lepše, humanije… Ja am vrlo brzo, već posle dvadeset dana trniranja dobio poziv od Partizana da se učlanim, što sam i učinio. Gospodin Tadija Arsić, u to vreme sekretar kluba, je pozvao telefonom i sa mnom i roditeljina dogovorio sve. Tako da sam prvi turnir odigrao već iste godine, u Subotici, možda mesec dana nakon prvog dodira sa ledom. U to vreme dovoljno je bilo da dete bude talentovano. Sve je bilo besplatno, i oprema (iskreno rečeno, već potrošena, dotrajala, ali nama najdraža) i treninzi, putovanja na utakmice, a kasnije i pripreme…sve je to bilo besplatno. Sada mi se često čini da je sport generalno, ne samo hokej, previše iskomercijalizovan. U ono vreme treninzi su bili oko 23 časa, pa smo sa hokeja dolazili kući u sitne sate, ali ništa nam nije bilo teško.
Sa koliko godina krećete da igrate za seniore i sećate li se svoje prve utakmice?

Na moju sreću, pokazao sam se kao vrlo talentovan, i već 1977. godine, sa 15 godina, sam odigrao prvu seniorsku utakmicu. Igralo se u Novom Sadu, protiv Vojvodine, i dobili smo ih 10:0 ili 10:1. Buca Šemsedinović je dao tri gola i bio najbolji igrač na toj utakmici, a ja sam debitovao za prvi tim. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Iz svake generecaje je po nekoliko klinaca ostajalo u hokeju i zaigralo za prvi tim…oni najuporniji i najtalentovaniji. Za Partizan sam odigrao oko 30 sezona, tako da sam ispratio mnoge generacije. Igrao sam i sa sinovima od mojih starih hokejaša, a neki od njih (sinova) su prestali da igraju hokej pre mene. Bojan Šemsedinović, na primer, a sa nekima sam i dalje na ledu -Nikola Dunda, Bojan Milovanović, Stefan Ilić. Ja sam uveliko igrao sa njihovim očevima kad su se oni rodili, a sećam se dana kad su rođeni. Nikolu sam u rukama nosio kao bebu. Često u u sali kažem “Kud te ne ispustih onomad…”
Kao igrač Partizana sigurno da su Vam utakmice protiv Crvene zvezde bile ili najdraže ili najtužnije (u zavisnosti od ishoda). Koji derbi vam je ostao u pamćenju? U to vreme sigurno je da je u redovima Crvene zvezde bilo igrača sa kojima ste vodili “rat” na ledu. Pošto ste bili odbrambeni igrač, ko Vam je zadavao najviše muke iz Zvezdinih redova?
Što se rivaliteta tiče, bilo je puno Zvezdinih igrača kroz toliko godina. ’77, ’78, ’79 pokojni Šile je bio najveća muka za nas. Kasnije ’80-ih se pojavio Saliji koji je bio virtuoz sa pakom. On nam je zadavao muka… igrao je sa lakoćom i voleo da se nadigrava, pogotovo sa golmanima, kad izdribla odbranu. Već u to vreme sezona nam se produžava i zahvaljujući ledenoj hali polako hvatamo korak sa slovenačkim timovima. U to vreme ’84-’85 Zvezda pravi sjajan tim i prkosi Slovencima. Već ste dosta pisali na tu temu, ali eto da pomenem…
Meni je u pamčenju ostala jedna utakmica iz sezone 83/84, kad sam dao tri gola i doneo pobedu Partizanu. 1985/86 Partizan pravi tim koji po prvi put, posle par decenija, donosi titulu u Beograd. Imali smo sjajan tim sa velikim brojem stranaca. Kostka, Bednaž, Matičuk, pa Slovenci: Kavec, braća Lomovšek, Lepša, Vidmar… Sve hale, gde god smo igrali, bile su prepune, tražila se karta više. Vrlo često je ostajalo par hiljada ljudi ispred hala. Kakvo lepo vreme…
U sezoni 86/87 prelazim u Zvezdu. Imali smo odličan tim. Nije bilo puno stranaca, ali je stasala jedna strašna Zvezdina generacija. Još uvek je igrao Sali, ali uz njega pojavljuju se neki novi klinci… Igor Kosović, koji je jedan od najvećih igrača i tehničara, zatim Nenad Ilić (“zli patuljak” ili što bi Sali rekao “trpaѕlik”), Vanja Čečen, a već se pojavljuju i Kolja Lazarević, Igor Poluga, Zoran Kožić, Grof, Bora Ilić, uz već ozbiljne igrače Vatoveca, Mitrovića, a i mog Landaru (Miloš Piperski). Tu je bio i Cveja koji nam je bio zadužen za dobro raspoloženje. Sećam se u Sarajevu ulazimo u diskoteku i Cveja prvi ulazi i kaže ”Ovi su sa mnom”. Vratari nas propuštaju i čujem u pozadini, kad smo već ušli, “A ko je ovaj, bolan?” U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada. Svi smo bili pravi prijatelji i provodili vreme i van leda zajedno. Sa velikom nostalgijom se sećam tih vremena. Možda mi je to najlepša sezona ikada.
Kasnije se pojavljuju novi, budući, nosioci Zvezde. Moram specijalno da podvučem jedno ime – Ivan Prokić, naš najbolji hokejaš ikada. U dve reči sam Vam sve rekao. Onda se pojavlju i Joca Rus, Nenad Milinković, pa onda puno novih mladih igrača… Leš, Balavi, mali Balavi… Tako puno njih, sigurno sam mnoge i preskočio i izvanjavam im se zbog toga…
Ipak, kao što su neki igrači Zvezde znali da pređu u redove večitog rivala, tako ste i vi 1987. godine zaigrali za Crvenu zvezdu. Ko Vas je doveo u crveno-beli tabor i kako ste se uklopili kao neko ko je došao iz crno-belih redova?

Niko me nije doveo, već sam sam otišao u Zvezdinu kancelariju i potpisao pristupnicu, bez ikakvih uslova. Bili su u čudu…

Kao igrač Crvene zvezde, šta Vam je najviše ostalo u sećanju…utakmica, neki derbi ili nešto sasvim treće?

U Zvezdi mi je ostalo u sećanju druženje koje sam već pomenuo. Bili smo na ledu i van leda zajedno. Kasnije kad smo prešli u Partizan nastavili smo da takvim druženjem, ali sve je počelo tada u Zvezdi.

Ono što je jedna od najzanimljivijih stvari vezano za ove intervjue, jesu anegdote. neki igrači su ih s radošću ispričali, dok su neki ipak hteli da to ostane “sakriveno” od očiju čitalaca. da li vi imate neke anegdote koje rado pamtite, posebno mislim na tu sezonu dok ste igrali u Zvezdi, ali i u Partizanu i reprezentaciji.

Bilo je puno lepih trenutaka i dogodovština, ali evo jedne sa Univerzijade u Štrpskom Plesu iz ’87. godine. Kako smo imali dosta slobodnog vremena, između utakmica, koristili smo ga za skijanje. Naravno, pošto je i naš sport (hokej) zimski, nismo imali prilike da idemo na skijanja i svi smo bili apsolutni početnici. Na žalost, sad već pokojni Deba (Saša Andrić), ne znajući kako se tanjirača stavlja, on je umesto napred stavio otpozadi. Kad ga je cimnula napred, napravio je dvostruki salto i raspao se na sve strane. Urnebesno. Da je neko snimio i dan danas bi se puštao klip. I sad mi je smešno kad se setim. Zahvaljujući tome, nas nekolicina je morala u sobu na presvlačenje. A Pop kome je otpala skija, tražio je vez svukuda. Tek posle nekog vremena videli smo da mu je vez i dalje na nozi…

Pre nego Vas pitam o Vašoj reprezentativnoj karijeri, da se osvrnem na projekte Beostar i Vitez. Elem, igrali ste i u jednom i u drugom klubu i ti klubovi su na neki način trebali da donesu kvalitet više srpskoj ligi i da je ojačaju. Ipak ni jedan ni drugi klub danas nisu “u životu”. Zašto? Šta se generalno, po Vama, dešava sa srpskim hokejom? Ima li izlsak iz ovonastale situacije gde trenutno Zvezda daje dva kluba kako bi se prvenstvo koliko-toliko održalo?

U periodu od 2000. do 2006. godine, bio sam i predsednik HK Partizan. Posle toga došli su novi ljudi sa novcem i novim apetitima. Partizan postaje ponovo prvak i preuzima primat od Vojvodine. To mi je poslednja sezona u Partizanu. Nisam mogao da se složim sa rukovodstvom. Rastali smo se na korektan način. Ubrzo se osniva Beostar i od samog početka sam bio tamo. Zahvaljujući Duletu Novakoviću, zaživeo je jedan novi klub. Nismo bili prvaci, ali smo skinuli skalpove svim ekipama. Na žalost, usled ekonomske krize, bilo je teško održati seniorsku ekipu i posle 4/5 sezona Beostar napušta seniorsko takmičenje. Iduće sezone se ponovo okupljamo i, najviše zahvaljujući Bogdanu Jankoviću, ponovo formiramo tim Vitez. Sa puno muka, ali sa velikom ljubavi i odricanjima svih igrača, ipak opstajemo četiri sezone. Na žalost, dolaskom novog upravnika u hali, i bez imalo sportskog duha, oduzimaju nam svlačionicu i ne daju nam ulaz na led, iako smo sve naše obaveze izmirili. Rukovodstvo hale je naše uplate knjižilo za stare dugove Viteza sa kojima mi nismo imali nikakve veze… ali eto, preveslali nas i ugasili još jedan klub.

Šta je po Vama rešenje za ovakvo stanje u hokeju? Šta uraditi?

Teško je naći rešenje. Ljudi koji mogu (izuzimajući g. Đakovića) nemaju volju i interes da održe hokej. Ponekad mi se čini kao da namerno rade protiv interesa sporta. Ne znam, želim im sve najbolje, možda ja ne vidim dobro…

Pre nego završimo ovaj intervju, recite nam malo o Vašoj reprezentativnoj karijeri. Šta najviše i naradije pamtite dok ste igrali za reprezentaciju? Da li Vam je neka utakmica ostala u posebnom sećanju?

Za reprezentciju sam prvi put zaigrao daleke 1979 godine. U raznim selekcijama sam igrao na sigurno petnaestak svetskih prvenstava. Od toga, nisam vodio evidenciju, ali sam bio kapiten iste siurno 7-8 godina. Utakmica reprezentacije koju pamtim je 2006. godina protiv Australije. Posebno mi je ležala njihova igra. Nenaviknuti na naše bezobrazluke i driblinge, često su ispadali smešni. Prodao sam im “nogicu”, gde sam trojicu “poslao po burek”, i još nekoliko puta razne “moše” i pri tom dao dva gola i namestio jedan. Cela naša klupa je navijala i veselila se. Na kraju sam proglašen igračem utakmice. Sve to u mojoj 45. godini. Rado se sećam toga. Često sam voleo te neke bezobrazluke, da bi razveselio saigrače. Draže mi je da “prodam nogicu”, nego bila šta.. znaju to moji saigraći.

Da li imate poruku za klince koji su se počeli da igraju hokej? Mogu li uspeti u ovom sportu pored svih ovih problema o kojima smo pričali?

Klinci koji počinju da igraju hokej nažalost nemaju neku perspektivu. Hokej u Srbiji je, nažalost, spao je na par ljudi koji pokušavaju svojim sredstvima da ga održe u životu. Tu pre svega mislim na gospodina Gorana Đakovića. Nažalost, ostali klubovi ne pružaju podršku (neki usled manjka sredstava, neki usled manjka ličnog interesa…), a hokej je vrlo skup sport. Ledena dvorana, skupa oprema, putovanja… Naravno, zagovaram da klinci istraju u hokeju, jer hokej je najlepši sport, a osim toga, opšte je poznato da je najbolji lek za pluća. Oni najtalentovaniji mogu otići negde u inostranstvo i uz stipendiju završiti škole i igrati hokej.

Što se tiče zabrane igranja, mislim da je to jedna mnogo tužna epizoda srpskog hokeja. Prosto ne verujem da je to istina… Nadam se da ta zabrane neće istrajati, jer je protivna svemu što sport propagira.

Za kraj, recite mi da li ste imali priliku da pročitate intervjue koje sam uradio sa bivšim Zvezdinim hokejašima i kako Vam se svej to čini?

Čitao sam dosta intervjua i baš sam uživao čitajući ih. Često me vrate u neka lepša vremena.

Gospodine Radović, hvala Vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju i veliki pozdrav u ime ekipe našeg portala i svih ljubitelja hokeja.

Hvala Vam Dario što to radite. Zahvaljujući Vama, hokej smo vratili iz zaborava.

Spoiler

**nebitan** · 05-12-18, 15:42

Izgleda da su neki ljudi spremni da unište sve što se u srpskom hokeju uništiti može.

Poštovani ljubitelji najbrže kolektivne igre na svetu, hokeja na ledu,

kako stvari stoje, najverovatnije je da će te kolektivno, velikom brzinom, prestati da pratite ovaj prelepi sport ako se nešto radikalno i drastično ne promeni u njemu. Naime, pisali smo prošle sezone, pa tokom leta, pa pred i na samom početku ove sezone o svim problemima koji su zadesili srpski hokej. Pisali smo o odlukama Saveza koje su katastrofalno uticale na ovaj sport. Znate i sami da se skoro niko, sem našeg portala, nije pozabavio ovim pitanjima. Svi su ćutali i, slobodno možemo da kažemo, time davali legitimitet propasti hokeja na ledu i određenim ljudima da u njemu rade ono šta im je volja.

Naravno, ti ljudi koji bi trebalo da budu uzor mladima, podstrek istima da u ovom sportu pokažu svoje znanje i umeće i podignu ga na neke više grane, oni ne samo da to ne rade, već svojim ponašanjem ga srozavaju na najniže grane, ali isto tako ostavljaju traume u životima te male dece koja su tek počela da gaje neke svoje snove na ledenim plohama.

Zamislite kada jedan turnir za decu do 12 godina…ej, 12 godina!!!…ne može da prođe normalno u igri, druženju, stvaranju novih prijateljstava, nego se završi tučom i to tučom odgovornih lica dva najveća srpska kluba, Partizana i Crvene zvezde. Istini za volju, sve je negde moralo da počne i da dovede do ovakvog epiloga. Očito je glad i žeđ za boljim rezultatima pomutila pamet nekim ljudima koji ne biraju sredstva da se pokažu uspešnijim i boljim, ali i da pokažu da mogu onako kako im se hoće – samovolja sportskih radnika koji na nesportski način odobravaju da jedan igrač nastupa za dve ekipe, što je i dovelo do početka konflikta.

A što je još gore, nakon svega toga, evo prošlo je već 2-3 dana, ni traga, ni glasa od Saveza. Ni da osude ove događaje, kad već neće da pomenu zašto su se desili i ko je inicirao sve to i zbog čega se sve to desilo. Pitamo se, zašto? Ali, uzaludno i bezrazložno se to pitamo jer se isti nisu oglasili ni po nekim drugim pitanjima, iako smo im dali priliku da objasne nadugačko i naširoko svoje stavove. Da li su mislili da se mi moramo složiti sa istim, pa shodno tome i prestati da pišemo o svom viđenju celokupne situacije u hokeju na ledu, ne znamo. Samo pretpostavljamo da je tako.

Eto, upravo ta ćutnja nas je danas dovela da smo na turniru za decu do 12 godina…ej, 12 godina!!!…imali skandal, tuču zvaničnih lica. A sve to jer su nečije želje i ambicije, pokazivanje sile i moći, postale prioritetnije od dece i samog hokeja na ledu.

Jedan sportski radnik je to lepo rekao “Ništa se neće popraviti samo od sebe. Dokle god izgrednici ne snose odgovornost i ne počnu da odgovaraju za svoje postupke, srpski hokej nema budućnosti. Ako je ovo skandal na koji ne reagujemo, možda je bolje da ovaj sport ne postoji jer smo pali na prvom ispitu – nismo uspeli da zaštitimo ovaj sport i decu koju trebamo da vaspitavamo u sportskom i zdravom ambijentu. Jer ako ovo ludilo ne stane, sve gubi smisao.”

Hokejaški klub Crvena zvezda će sigurno reagovati, imenovati krivce i tražiti od nadležnih da se odgovorni sankcionišu. A da li će nego reagovati na tu reakciju, e to je već pitanje na koje, ovog trenutka, niko ne može da da odgovor. Ako se ćutnja nadležnih nastavi, onda će zakucati možda i poslednji čavao na već pripremljen mrtvački sanduk srpskog hokeja na ledu. Da, tada će baciti niz vodu sav trud, rad i pokušaj nekih klubova i roditelja da svojoj deci, koja vole ovaj sport, pruže to zadovoljstvo da sanjaju svoje hokejaške snove.

Zato vas i mi s pravom pitamo: Mislite li o deci i hokeju na ledu ili samo o svojim sebičnim interesima?

Spoiler

**nebitan** · 18-12-18, 08:36

Spoiler

Ljubomir Georgijević, golman koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom i srpskom hokeju, i u svojoj Crvenoj zvezdi. Golman koji je na led izlazio bez kacige i nije se plašio paka koji velikom brzinom leti ka njemu. Golman zbog kojeg su protivnički napadači čupali kose i radovali se golu kao da su, u najmanju ruku, osvojili svetsko prvenstvo ili zlato na Olimpijskim igrama. Izuzetna nam je čast, kao portalu, da smo mogli da stupimo u kontakt sa legendarnim Ljubom i da objavimo drugi deo njegovih memoara.

Foto: Ljubomir Georgijević
“Utakmica se igrala u popodnevnim satima.Tribine su poluprazne, ali veća grupa hrvatskih navijača iz emigracije, izuzetno glasnih, isključivo pogrdnim rečima nas je dočekala sa puno vulgarnih opaski u vezi sa Titom i Dražom Mihajlovićem. Pored njih smo prošli bez većih problema ili bilo kakvih pokušaja fizičkog napada, što je bilo i normalno jer smo svi nosili uz opremu i svoje hokejaške štapove, koji su im ukazivali na mogućnost njihove upotrebe i u druge svrhe. Silazimo u jedan hodnik gde postoje troja vrata od svlačionica. U jednu nas smeštaju. Prostrana i divno čista, sa kompletnim sadržajem vešalica i mesta za odlaganje ostatka opreme, a da jedan-drugome ne smetamo. Po malo komentarišemo “doček” i započinjemo pripreme i oblačenje opreme za utakmicu. Ja sam imao za svaku utakmicu isti način pripreme. Nisam izlazio na teren dokle god mi sve podkošulje ne budu dobro nakvašene znojem. Po oblačenju golmanskog prsluka izlazio bih u hodnik i trčao sa jednog kraja na drugi gde bi uradio dvadest sklekova, a zatim trkom na suprotni kraj hodnika ponavljajući isti postupak. Protrčavao sam pored otvorenih vrata protivničke „njihove“ svlačionice, reprezentacije Bavarske. Vrata su bila širom otvorena, a hodnik prepun mirisa kamfora koji su upotrebljavali njihovi maseri za zagrevanje igrača. Kad god bih protrčao pored njihovih otvorenih vrata neko od njihovih igrača je stajao u dovratku i uz smešek mi mahnuo rukom što je kod mene izazvalo prkos, znao sam da smo dovedeni da bi oni davali golove, a njihov savezni trener beležio najlepše superlative u svoju beležnicu. U mom životu, sve što sam radio značajno je bilo podignuto na viši nivo ako je „neko” uspeo da me izprovocira i unapred predvidi-odredi moj poraz. Izašli smo na teren, utakmica je bila izuzetno jednostavna. Igralo se samo na jedan gol. Taj gol je bio moj. Da vam ne bih mnogo pripovedao o svemu, reći ću vam samo da je krajnji rezultat glasio 1:1. Sutradan kažu da ni o jednom sportskom događaju, manje važnom, nije toliko napisano. Cela strana na „Sport Velte”. Novine je doneo Uroš Krajčić, inače igrač hokej kluba Zagreb. Slučajno se našao u Minhenu, pročitao i ispodvalačio hemijskom olovkom moje prezime, što je u suštini bilo u svakom drugom redu teksta.”

Foto: Ljubomir Georgijević
“Kada smo izlazili sa terena reprezentacija Bavarske je stajala u dva reda propuštajući nas da prvi prođemo pozdravljajući nas tipičnim hokejaškim pozdravom, udarajući palicama o led. Skidali smo opremu u svlačionici, kada se na vratima pojavio golman njihove reprezentacije, seo je pored mene, prvo mi je čestitao na odbranama, a zatim me zapitao da li bih prodao moje golmanske štitnike? To su oni štitnici koje mi je poklonio u Brnu Vaclav Rihter, nasmejao sam se i rekao da ‘nisu za prodaju’. Ponudio mi je 500 DM i rekao: “Za te pare možeš da kupiš dva para novih štitnika najbolje firme ‘Koho’“. Kartko sam mu objasnio da nema novca za koji bih dao ove štitnike i rekao mu kako sam do njih došao. Nisam propustio da mu kažem ‘da i medved može da nauči da vozi bicikl, ali ne svaki’. Zahvalio se i nakon pozdrava svima otišao je iz svlačionice.”

“Ispričaću Vam samo još jedan primer, takođe vrlo drastičan. Bilo je to u vreme pred svetsko prvenstvo 1963. godine u februaru. U Jugoslaviju je došla reprezentacija Rumunije pod imenom kluba „Štinca” kako bi se izbegle ceremonije pred svaki susret. Kako su nam bili u istoj „B” grupi i veliki kandidati za plasman u „A” grupu, pored Poljske i nas, Jugoslavije, došli su da odigraju prijateljske utakmice sa svim našim prvoligaškim veličinama Jesenice, Olimpija i Medveščak, s tim da turneju završe sa utakmicom protiv Crvene zvezde u Beogradu.

Foto: Ljubomir Georgijević
Jesenice su pobedili sa 12:2, Olimpiju sa 13:2, a Medveščaka sa 14:1. Sa takvim skorom dolaze u Beograd na završnu utakmicu protiv Crvene zvezde, koja od ovih naših klubova redovno gubi sa vrlo visokim rezultatom. Opet Vas neću gnjaviti detaljima, samo ću napomenuti da je nekoliko novinara dolazilo do mene, pre utakmice, da me pita koliko ću otprilike ja primiti golova? Sa te utakmice imam tri velike slike dimezija 50×40 cm, doneo mi je jedan od onih novinara koji su me pre utakmice pitali o broju primljenih golova. Glavna slika na čijoj i prednjoj i zadnjoj strani sve „piše“. Na prednjoj svih pet igrača rumunske reprezentacije je u vazduhu, skočili su da proslave pobedu u poslednjim skundama meča od 2:1. Možete zamisliti izraze njihovih lica kada smo se nakon kratkog vremena ponovo sreli u Štokholmu, bili smo čak u istom hotelu. Mi smo dolazili i ušli u lobi dok su oni do tada bezbrižno se izleževali po foteljama. Kada su me ugledali ne bih komentarisao njihove trenutne izraze na licima.”

“Ne mogu, a da ne spomenem i još jedan kuriozitet. Novinar Todor Bulja, provereni Partizanovac, piše u Sportu kolumnu, izveštaj sa utakmice Jesenice – Crvena zvezda. Ništa neobično izuzev što umesto klasičnog naslova za događaj između dva kluba piše: JESENICE –GEORGIJEVIĆ 9:2.”

Jedna epizoda vezana za trenera Poljaka.

“Bilo je takvih događanja i mnogo kasnije. Tri godine nisam igrao hokej. Započeo sam svoju karijeru lekara na specijalizaciji iz ortopedske hirurgije i traumatologije. Odlazio sam povremeno na Tašmajdan da posmatram treninge mojih nekadašnjih drugova. I te večeri stajao sam sam u jednoj od loža pored leda. Dve ili tri lože dalje stajala je celokupna uprava hokejaškog kluba Partizan. Bila je tišina. Čulo se samo škripanje klizaljki po ledu. Nenamerno čujem da uprava Partizana slaže nekakav telegram. Sada već obratim pažnju i shvatim da je to odgovor na dobijen telegram od HK Celja iz Slovenije. Osnovni razlog ovakve prepiske je bio dolazak HK Celja u subotu, za dva dana, na prvu utakmicu razigravanja za proširenje lige. Problem: HK Partizan nema tim. Ceo tim je suspendovan zbog napuštanja terena u Ljubljani nakon masovne tuče. Uprava piše odgovor da je saglasna da preda meč bez igre jer nema tim. To bi dovelo do ispadanja HK Partizana iz prve lige. Više za sebe, ali dovoljno glasno da me cela uprava dobro čuje, kažem: “Idioti, ko Vama daje za pravo da uništite hokej u Beogradu”. Okreću se prema meni i pitaju: „Ljubo, zašto smo idioti?”. Rekoh „Vi ste bili pobednici Kupa Srbije, pobedili ste OHK Beograd sa 4:3 i otišli za Ljubljanu da igrate finale Kupa. Priređena Vam je tuča zbog koje ste napustili teren i samim tim bili suspendovani svi do jednog igrača. Ko je sa nekim od Vas razgovarao iz HK Celja o predaji utakmice?“ pitao sam. „Pa niko. Samo je Tadija, sekretar kluba, na kuću dobio telegram da ne zovemo sudije i da ih plaćamo, kao ni da uzimamo teren u zakup iz istih razloga“ rekoše. „I Vi pristajete na njihov zahtev?“ začudio sam se. „Pa šta da radimo?“ pitali su. Rekao sam: „Dajte ostavke i pustite neke druge ljude koji bi mogli da nešto urade.“ „Pa ako imaš neku ideju, reci nam.“ rekli su. „Evo, kao prvo: Tadija je na službenom putu, tako da nije primio telegram koji su poslali iz Celja. Primila ga je Tadijina žena i stavila ga u kuhinji, u činiju u koju obično stavlja sve dopise koji stižu Tadiji za hokej klub. Pa, kada se vrati, naći će ga. Drugo, drugi tim se priprema i ništa se deci ne govori do pred sam termin za odigravanje utakmice. Zakup stadiona se ugovara normalno, sudije će doći u tačno određeno vreme, što je i normalno. Jedino se za ovaj telegram ne zna, jer Tadija je na službenom putu. Poslednje, kako tri godine nisam igrao imam pravo igranja za sedam dana. Sada treba da me pitate da li hoću da se registrujem za HK Partizan.“ Objasnio sam im i dao predlog. Začuđeni su rekli „Nemoj nas mučiti.“ Nastavio sam „Kako je sada petak, idemo kući kod Moše Atanasijevića, koji je sekretar Beogradskog podsaveza, da mu najavimo registraciju svih igrača koje budemo pokupili noćas pod današnjim datumom kako bi svi mogli da igramo u sledeću subotu protiv OHK Beograda.“ Rečeno, učinjeno. Sakupili smo devet igrača, Neki su odavno prestali da igraju, Miša “ker”, osam godina bio je naš ambasador negde. Blaža Mijušković, (Partizan) prestao da igra pre oko četiri godine. Mita Manić (Crvena zvezda) oko tri godine. Mile Đokić (Crvena zvezda) takođe oko tri godine. Ostali su sve bivši igrači Partizana. Od sutra dan započeli su treninzi, dva termina dnevno – i Zvezdin i Partizanov termin. Tadašnji trener prvog tima Partizana bio je Poljak (krilo poljske reprezentacije), koji nije mogao da me se seti van leda, a igrao je protiv mene u Stokholmu 1963.g. Kada me je video u golmanskoj opremi, na prvom treningu, samo je poskočio: „Ti si branio za Jugoslaviju protiv nas u Stokholmu? I mi i Rumuni više smo se plašili tebe nego cele vaše reprezentacije.“ Rekao sam mu: „Sećaš se sigurno kako se sve završilo. Stavili ste Kureka, vašeg centra visokog blizu dva metra sa ubitačnim „bendi” udarcen, na oko četiri metra ispred moga gola, nije klizao, samo je čekao čist pas i slagao sa te udaljenosti bendi za bendijem. I pored toga dočekali smo 18 minut druge trećine sa nerešenim rezultatom 1:1. Kurek prima idealan pas, daje sebi mali for i zamahne, ja mu izlazim jedan korak u susret, gađa me pod levi pazuh, gde je takoreći nemoguće braniti sa te distance, Činim jedini mogući pokret da zaustavim taj ubitačni udarac, izvijam telo u levu stranu i uspevam, ali grudnjak ne prati taj moj očajnički pokret, ostaje u mestu i ja podmećem gola rebra, padam u nesvest, Kurek prilazi i pak preko mene ubacuje u nebranjenu mrežu. Mene na nosilima odvoze u bolnicu gde konstatuju serijski prelom rebara sa leve strane. Šta mislite ko mi je došao prvi u posetu u bolnicu? Reprezentacija Rumunije, jer sutra neću braniti protiv njih.”

“Dolazi volšebni dan subota. Svi smo na Tašu u vreme zakazano za odigravanje utakmice Partizan-Celje. Prisutni su sudije, delegati utakmice sve je po propisu i pravilima takmičenja. Jedino Slovenaca nema. Neko sarkastično postavi pitanje “da im se nije nešto desilo”, ali ostade bez odgovora. Prođe i tih dugih pola sata koje predviđaju pravila i tada se sudije složiše da gostujućeg tima nema te se utakmica registruje 5:0 za domaćina. Kada je zapisnik stigao u Ljubljanu, odmah se oglasio Savez i zapitao gospodu iz HK Celja da li je neko vodio bilo kakav razgovor oko predaje utakmice, sa bilo kojim članom uprave Partizana? Odgovorili su kako je i bilo. Nije bilo razgovora već je samo upućen telegram na kuću sekretara Partizana, na Tadiju. Savez prihvata zapisnik sa terena i registruje utakmicu sa 5:0 za Partizan. Hokejaški Savez Jugoslavije ne rešava suspenziju Partizanovih igrača jer je pred njima utakmica protiv OHK Beograda, koga je Partizan pobedio u finalu kupa Srbije sa 4:3, što znači da ovi rekonvalescenti, dva igrača koja nisu bila u sastavu tima za finale u Ljubljani i nekoliko igrača iz omladinskog pogona protiv takvog OHK Beograda, nemaju neke objektivne šanse i daju kakvu takvu šansu Slovenačkim klubovima. Započinjemo treninge kako smo se dogovorili, dva termina dnevno. Sada stupa na scenu trener OHK Beograda Zoran Štajner, inače bivši dugogodišnji golman OHK Beograda. Nalazi se sa upravom Partizana i nagovara ih da puste klinca iz drugog tima da brani za Partizan, a oni će za to da pobede tako da ne pokvare gol razliku od 5:0 koju sada Partizan ima. Govori im: „Ne mislite da ovako složen tim od rekonvalescenata i dece može da pobedi OHK Beograd u kome igraju tri reprezentativca. Dalje, ima igrača u OHK Beogradu koji nisu dali gol Ljubi dok je igrao u Zvezdi, kako da im sada kažem nemojte da date gol Ljubi, da ne bi pokvarili gol razliku Partizanu?“ Ja to saznajem mnogo kasnije, kada je sve već bilo gotovo. Uprava nije smela da mi predloži takvu pogodbu. Dolazi subota i ta utakmica protiv favorizovanog OHK Beograda. Svi smo u svlačionici, uglavnom je tišina i svi se koncentrišemo i spremamo za okršaj. Ja sam se već zagrejao i znoj me je probio, kompletno sam mokar. Ulazi uprava Partizana. Nakon pozdrava “dobro veče momci” nastavljaju sa “samo nemojte da pokvarite gol razliku”. Maksimalno iznerviran obraćam se upravi: “Da li je to sve što ste imali da nam kažete kao podršku. Ja nisam došao ovde da izgubim meč pre nego što je i počeo. Momci, ko hoće da sada izađe sa mnom na teren i da igra do poslednjeg atoma snage onda za mnom. Ko nije u stanju da donese takvu odluku i to zajedno učinimo, poštenije je da ostene ovde u svlačionici, da ne bismo na njega računali na terenu”. Uprava je tiho izašla iz svlačionice. Ponovio sam isti tekst: “Sada stvarno kažem, svi koji žele da igraju do krajnjih svojih mogućnosti izlazimo na led. Ko nije u stanju da tako igra neće mu niko nikada zameriti”. Prolomilo se is svih grla: “Idemo”. Izašli smo na led. Malo najvernijih navijača se okupilo na tribinama. Mada i oni nisu verovali u čuda. Ipak je protiv nas bio uigrani tim u punoj formi pred kraj sezone, sa par reprezentativaca. Konačno je počela, ispostavilo se, istorijska utakmica po meni, borba za očuvanje beograskog hokeja. Tako sam je ja doživljavao. Od samog početka igralo se u našoj trećini, retki su bili pokušaji kontra napada. I tada kao grom iz vedra neba neko je od mojih pobegao uspavanoj odbrani OHK Beograda i jedan nula za nas. Tada njihovi igrači “gube živce” i sada počinju da šutiraju na moj gol iz svih pozicija ne gradeći napade i ne stvarajući idealne šanse. Za mene je to bila idealna šansa da me još bolje zagreju i podignu mi koncentraciju. Utakmicu iz lože, pored bande, posmatraju svi članovi uprave i kompletan prvi tim (još uvek suspendovanih) igrača Partizana. Neću Vas držati dugo u neizvesnosti. Igrali su se poslednji minuti utakmice, po običaju buli ispred mog gola sa moje leve strane, pak osvaja igrač OHK Beograda i vraća ga svom beku, ovaj u naletu šutira “bendi”, pedalj visine od leda u moj suprotni desni donji ugao, puna snaga i pak me pogađa nesrećno u sam vrh cipele ispružene noge u odbrani i odbija se i vraća pred gol. Ja, normalno, proklizavam na desnu stranu i izlazim iz okvira gola. Pak se zaustavlja na oko 2,5 do 3 m od sredine gola. Macan Punišić izvanredno krilo OHK Beograda dokliza do paka, ukopava se i iz sve snage zamahne da bendijem “pocepa” mrežu, zbog najverovatnije prethodno više neuspelih pokušaja, jer sada na golu nema nikoga, jer sam ja isklizao. Iskoristim tu njegovu “strašnu” želju i prekrstim noge, desnu preko leve ispružene po ledu, odrazim se prema praznom golu, on šutira i tačno kako mi je leva ruka sa hvataljkom išla napred, uhvatim pak sa te distance, upućen brzinom ko zna kolikom. Macan je zastao i pogledao me je u neverici. Okrenuo se i preskočio bandu i otišao u svlačionicu. Nikada više nije izašao na led. Završio je svoju karijeru. Kasnije u razgovoru mi je rekao: “Znaš svega sam svestan, da sam ti dao izvanrednu priliku da reaguješ i ti si to iskoristio, ali da sam te pogodio u telo, ili u bilo koji deo tela, bilo bi mi lakše, ali ti si taj pak uhvatio u hvataljku. Izvini, ali tu nisu bila čista posla. Tu je bio ili Bog ili đavo na tvojoj strani”. Nikada nisam uspeo da ga ubedim da je to sve slučajnost i golmanska sreća, a moje pravilo broj jedan glasi: “ako kao golman nemaš sreće, nemoj stati između stativa”. Utakmica je odmah nakon ovog dešavanja završena. Rezultat je bio 7:1 za nas. To je tako ođeknulo u hokejaškim krugovima, a naročito u Hokejaškom Savezu Jugoslavije. Odmah nakon izveštaja sa te utakmice, gde je bilo i ljudi iz Slovenije koji su navodno trebali da potajno kontrolišu i izveste Savez o eventualnom nameštanju rezultata, Savez u istoj nedelji povlači suspenziju sa svih igrača Partizana i odmah imaju pravo da nastave sa takmičenjem, ali sa gol razlikom 12:1. i dve pobede. Sledeća utakmica treba da se igra u Jesenicama protiv Kranjske Gore. Rekao sam im tada: “Momci, ja sam svoj posao obavio, sada ste kompletni i napred na ‘krilima slave'”. Svi su povikali u glas :”Šta? Ne ideš da braniš u Jesenice protiv Kranjske Gore?”. Rekoh: “Aman ljudi, tu je Rale Šemsedinović, aktuelni reprezentativac.”, ali nije vredelo. Rekoše: “Molimo te, ti si naša najveća naostvarena želja, sada ćeš da ideš sa nama da braniš”. Teško žabu naterati u vodu, pristao sam. Odlazimo u Jesenice, svi nas dočekuju sa puno hvale. Imali su direktne izveštaje sa utakmice. Izlazimo na led i ja se zagrevam. Sudija mi prilazi i saopštava da ja ne mogu da branim za Partizan jer moje iskaznice nema. “Nestala je” i nisam branio. To je bio moj zvanični kraj karijere. Možda i najbolji način.”

Foto: Ljubomir Georgijević
“Oproštajnu utakmicu za Crvenu zvezdu nisam nikada odigrao, a kakav sam emotivac, sigurno bih plakao kao malo dete. Ovako je i najbolje.”

“Nisam Vam pričao o našim turnejama, sve su bile ispunjene divnim doživljajima. Glavni kozer i tvorac dobrog raspoloženja bio je naš rezervni golman Velibor Velja Belević. Na opaske koje su mu upućivali mnogi ”Veljo ti si stvarno dobar golman, ali pored Ljube nemaš nikakve šanse da postaneš prvi golman”, odgovarao je sa „Ko Vama kaže da ja to i želim? Svuda putujem, uživam u druženju sa celim timom što me čini izuzetno srećnim”. Kako smo po celoj Evropi putovali uglavnom vozovima to je vreme trebalo skratiti čitajući “Iks sto” romane, obično krminalne. Svako od nas je nosio po neki i kasnije smo se menjali. Ali kada roman dospe Velji u ruke, pročita ga i onda na početku, odmah nakon desetak strana, napiše hemijskom olovkom “kelner je ubica”, tako da dalje čitanje tog romana postaje neinteresantno. Ili drugu stvar koju je umeo da uradi…iscepao bi nekoliko poslednjih strana, gde je smešten rasplet svih događaja, i te strane je prodavao za par dojče maraka. Veljini se nisu baš slagali sa činjenicom što se on bakće hokejom, a ne daje bar uredno ispite na Pravnom fakultetu koji je studirao. Otac, pravnik, bio je šef Poreskog odeljenja u Opštini Palililula. Jednog leta Velja saopštava da ga je otac zaposlio u Opštini, u Poreskom odeljenju, na disdtribuciji poziva poreskim obveznicima.”Pa dobro Veljo, kako ćeš sada sa nama na pripreme u Čehoslovačku mesec dana?” “Ne brinite. Pred odlazak na pripreme opština će da mi uruči otkaz”. Stvarno, dolazimo na železničku stanicu, krećemo na put, evo ga i Velja sa svim stvarima, oprema i kofer sa ličnim prtljagom. Svi smo ga zapitali: “Šta se desilo?” “Pa ništa posebno. Juče ujutru je iznad mog šaltera, Poreske uprave, osvanuo na čistom belom papiru, formata A4, flomatserom ispisan tekst ‘PRIMAM MITO’. Posledice predpostavljate. Otac je bio mnogo ljut. Odmah mi je uručen otkaz”. Stanovao je u Dalmatinskoj ulici, preko puta stacionara studentskog doma ‘Vera Blagojević’. Jedne večeri, kasno, sitna kiša je padala, a on se vraćao kući. Ulaz je kroz zgradu sa velikom kapijom. Ušavši u mračni hol pružio je ruku da upali svetlo. Napipao je u mraku nekoga. Nije mu bilo prijatno i odmah je počeo da viče: “Hajde napolje, moram da zaključam kapiju”. Tu su se sklonili od kiše mladić i devojka. “Jao, burazeru samo još par minuta molim te vidiš da pada kiša”. “Dobro, ali kada budete kretali dođi dole do kraja dvorišta i lupni mi u prozor i reci: ‘Bogdane hajde da zaključaš kapiju'”. Bogdan je bio zli komšija koji se nije složio da se Velji dodeli jedna prazna sobica na tavanu zgrade, što normalno nikada nije oprošteno. Sedeo je kod sebe u kuhinji i u mraku tiho večerao sa otškrinutim ulaznim vratima, očekujući momka iz ulaza koji će Bogdana da budi da zaključa kapiju koja se uzgred nikada nije zaključavala. Posle izvesnog vremena čuju se koraci po dvorištu i tiho kucanje u prozor: “Bogdane hajde da zaključaš kapiju” i odmah zatim urlik: “Ženo, daj mi pušku sad ću skota da ubijem”. Momak prepozna da to nije isti glas i brzo pobegne. Mene je jednom nasamario. Imali smo kondicioni trening u leto jedne godine. Krenuli smo kućama i tada mi je rekao: “Nemoj da ideš kući da bi jeo, hajde samnom. Kod mene ćemo pojesti po sendvič. Nema nikoga od mojih, pa idemo da se nađemo kod bioskopa Jadran sa Žućkom, Sijom Nikolićem, Gordićem, koji su već tamo.” Naseo sam na poziv. Stigli smo kod njega kući, a on odmah sa vrata viče majci: “Spremi nam po sendvič da pojedemo, gladni smo kao vuci.” “Nemojte gospođo, ja nisam gladan”, pokušavam da se izbavim, ali on nastavlja: “Znaš, kod nas se sendviči prave sa kajmakom i praškom šunkom”. Ja i dalje pokušavan da se izbavim. Odbijam ponudu. Međutim, majka ko svaka majka kaže: “Ljubo, pa ti ga bar znaš. Što slušaš magarca?” Žena napravi sendviče i ja se uhvatih za jedan. Velja ustade i otvori vrata od susedne sobe u kojoj je njegova sestra sedela sa drugaricama. One sve pogledaše prema nama, a Velja reče: “Evo, doveo sam jednog da ga nahranim”. One prsnuše u smeh, meni presede sendvič i pojeo sam ga strahovito brzo, samo da se blamaža završi što pre. Rekoh: “Veljo, hajdemo u varoš”. Kratko mi je odgovorio: !Ja večeras ne izlazim”. Ipak smo ostali prijatelji.”

“Na putovanjima uvek neka dosetka i šala koja se pamti. Između manjih mesta, po Namčkoj, išli smo lokalnim vozovima, koji su obično stajali u svakom naseljenom mestu. Na peronima obično je bilo vrlo malo putnika koji su brzo ulazili ili izlazili iz voza. Stajanje u tim mestima je bilo dva do tri minuta. Tada bi Velja i Mile Đokić, bek, izašli na peron i počeli strahovito emotivno da se kao opraštaju, grleći se. Odmah bi kondukter došao do njih i započeo da ih opominje da to obave što brže. “Šnel, šneel”, orilo se peronom. I kada je voz već kretao lagano, obojca uskoče u voz, a kondukter obično ostane na pragu vagona i gleda nas koji sve to pratimo kroz prozor voza. Kondukter počinje da se krsti. Ulazi u voz ne shvatajući ništa.”

I tako završava gospodin Ljuba svoje memoare koje ostavlja mlađima da čitaju i probaju da barem na trenutak otputuju u prošlost i vide kako je to nekada izgledalo. A naš portal se pobrinuo da gospodin Ljuba ipak “odigra” svoju poslednju utakmicu. Ali o tome nešto više u narednim objavama koje nikako ne smete da propustite.

Hvala vam čika Ljubo!!!

**Lord Aleksoni** · 03-04-19, 21:36

**nebitan** · 04-04-19, 07:19

Originally posted by Lord Aleksoni View Post

Još nije niko od portala, novina, preneo vest da je HK Crvena Zvezda osvojila IHL (osim MCZ i WWWCZBGTV, te sada forum SK)....a da ne bude nedorečeno, nisu objavili ni da je prvak Srbije u hokeju za ovu sezonu...

http://www.czbgtv.com/2019/04/03/zvezda-je-sampion-4/
C R V E N A Z V E Z D A J E Š A M P I O N ! ! !
Crveno-beli oklopnici su večeras slavili u Kranju i tako ostavarili i drugu pobedu u finalnoj seriji koja im je omogućila da postanu regionalni prvaci. Ovo je bila izuzetna sezona za četu Jovice Rusa u kojoj su Zvezdini hokejaši osvojili duplu krunu – prvaci Srbije i prvaci IHL-a.

HK Triglav – SKHL Crvena zvezda 0:4 (0:1, 0:2, 0:1)

Zvezdini oklopnici krenuli su odlučni da već u Kranju osvoje titulu regionalnog prvaka. Pred nekih 270 gledalaca, već u 2. minuti susreta Daniel Mihal je na asistenciju Nikole Kerezovića i Luke Vukićevića doveo crveno-bele u vodstvo – 0:1 što se ispostavilo konačnim rezultatom prvog dela igre.

A onda u drugoj trećini blic krig crveno-belih koji u samo nešto više od jednog minuta postižu dva pogotka. Prvo je Vjačeslav Čegrintsev na asistenciju Roberta Sabadoša doveo Zvezdu u vodstvo od 0:2, da bi odmah po tom Luka Vukićević na asistenciju Bogdana Gaidaša i Nikole Kerezovića doneo veliki 0:3. Do kraja ovog perioda rezultat se nije menjao iako su obe ekipe imale priliku da iskoriste igrača više na ledu.

Poslednji period igre doneo je gol Marka Dragovića za 0:4 u 50. minuti susreta, a u 55. minuti prava hokejaška “šorka” na ledu donela je isključenja na obe strane. Do kraja više nije bilo golova, a kada je sirena odsvirala kraj susreta, nastalo je veliko slavlje naših hokejaša i članova stručnog štaba.

Crvena zvezda je večeras nastupila u sastavu: Mitić, Ranković, Anić, Brkušanin, Čegrintsev, Daniel, Dragović, Gaidaš, Janković, Kerezović, Kulešov, Marković, Mašić, Novaković, Podunavac, Popravka, Ristić, Sabadoš, Španjević, Vukićević, Cvik, Đumić. Trener Jovica Rus

Announcement

HK Crvena Zvezda

HK Crvena Zvezda

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment

Comment