Tweet
И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”
Kada se već piše o prijateljstvu, mora se zbati da u politici i državništvu prijateljstva nema - isključivo interesi.
Iznimak koji potvrđuje pravilo jeste postupak Ruskog cara Nikolaja Romanova koji je na kraju krajeva to platio nestankom svoje loze. Da nije bilo njegovog ultimatuma zapadnim saveznicima (Francuskoj i GB) pitnje je šta bi bilo od Srbije.
Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv —
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže kô crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
“Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
“Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, silna da l’ život može
U takvom igu nesrećni rod?. . .
Izginućemo! . . .
“Pa izginite!”
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
“I ginućemo, ginuti slavno —
Il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo — ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il’ grob!”
B. Miljković:
Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje.
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”
Kada se već piše o prijateljstvu, mora se zbati da u politici i državništvu prijateljstva nema - isključivo interesi.
Iznimak koji potvrđuje pravilo jeste postupak Ruskog cara Nikolaja Romanova koji je na kraju krajeva to platio nestankom svoje loze. Da nije bilo njegovog ultimatuma zapadnim saveznicima (Francuskoj i GB) pitnje je šta bi bilo od Srbije.
Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv —
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže kô crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
“Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
“Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, silna da l’ život može
U takvom igu nesrećni rod?. . .
Izginućemo! . . .
“Pa izginite!”
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
“I ginućemo, ginuti slavno —
Il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo — ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il’ grob!”
B. Miljković:
Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje.
Comment