Sad ću vam reći u čemu je problem. Nema veze koji je sistem igre već kako ga sprovodiš. Nema veze dal igraš sa dva, jednim špicem ili lažnom devetkom. Sve je to nebitno ako postoji organizacija igre u napadu i odbrani.
Mi nikada nismo imali svoju školu fudbala, nikada nismo bili prepoznatljivi po nečemu kao italijani, nemci, holanđani, brazilci, a po talentu smo imali i imamo potencijal za to. Mi od svih sportova samo u fudbalu nismo neki faktor. To nije slučajno i razlog nije što je fudbal najmasovniji.
Razlog je što nema jedinstvenog plana i programa rada, ne u A selekciji, već ni u petlićima. Svaki trener kod nas od petlića do seniora radi drugačije. Svako igra sistem igre koji mu se svidja ili ga pravi po igračima koje ima. A sad ono ključno. Treba praviti igrače još od petlića za sistem igre koji želiš da igraš u A selekciji.
Treba reći, naš sistem igre je recimo na primer 4-3-3, sa jednim zadnjim veznim destruktivcem i dva klasična krila. Kad gubimo prelazimo na 4-4-2, izlazi destruktivac, a ulazi još jedan špic. Ovo je nebitno, to je samo primer. Kad se ovako postave stvari onda od petlića do seniora, u svakom jebenom selu u Srbiji podeliti svim trenerima plan i program rada po kojem mora da radi što se tiče tehničkih, taktičkih elemenata i sistema igre. Nazvati to CV Srpske škole fudbala.
Izvršiti selekciju i praviti igrače za svaku poziciju u sistemu u kojem igra A reprezentacija. Recimo, hoćemo bekove koji su brzi i dobro centriraju ili nećemo takve, hoćemo one koji su snažni i dobro se pozicioniraju, znači idemo na sigurniju varijantu. Zatim hoćemo vezne igrače sa smislom za igru ili hoćemo brze igrače. Hoćemo špica targeta ili poačera. Kad ovako postavimo stvari dobijamo u krajnjem proizvodu mašinu kojoj kada ispadne jedan šraf menjaš ga sa drugim. Nema lutanja, selektor je tada najmanje bitan. Sistem igre već postoji, njegovo je samo nadgradnja. Ko je čuo za Joakima Leva kad je došao posle Klinsmana. Nemci su klasičan primer ovoga o čemu pričam.
U jednom momentu problem mogu da postanu nestrpljivi roditelji i halapljivi menadžeri koji bi prodajom najtalentovanije dece preko granice ovaj proces pravljenja fudbalera za A selekciju prekinuli. Ali rešenje je u edukaciji dece i roditelja, davanja dobrih stipendija toj deci i dobrih radnih mesta tim roditeljima, odnosno pristojnih uslova života kojima bi se obezbedilo da se igrač izgradi do kraja, pa sa 22-23 počne da zaradjuje veliki novac, a ne da sa 16-17 godina uzme neku siću i onda nestane. Tako bi domaći klubovi prodavali gotove proizvode i uzimali 10-15 milona za igrača, a ne ko sada što prodajemo sirovine i poluproizvode za 1-1,5 milion.
Ako ovaj projekat počne danas sa sadašnjim petlićima, prvi rezulzati će se videti za 15 godina. Ubeđen sam da za 20 godina možemo osvojiti Svetski kup s obzirom na talenat i mentalni sklop koji imamo za ekipne sportove. Ali ako ne počnemo, bićemo u blatu i narednih sto godina.
Mi nikada nismo imali svoju školu fudbala, nikada nismo bili prepoznatljivi po nečemu kao italijani, nemci, holanđani, brazilci, a po talentu smo imali i imamo potencijal za to. Mi od svih sportova samo u fudbalu nismo neki faktor. To nije slučajno i razlog nije što je fudbal najmasovniji.
Razlog je što nema jedinstvenog plana i programa rada, ne u A selekciji, već ni u petlićima. Svaki trener kod nas od petlića do seniora radi drugačije. Svako igra sistem igre koji mu se svidja ili ga pravi po igračima koje ima. A sad ono ključno. Treba praviti igrače još od petlića za sistem igre koji želiš da igraš u A selekciji.
Treba reći, naš sistem igre je recimo na primer 4-3-3, sa jednim zadnjim veznim destruktivcem i dva klasična krila. Kad gubimo prelazimo na 4-4-2, izlazi destruktivac, a ulazi još jedan špic. Ovo je nebitno, to je samo primer. Kad se ovako postave stvari onda od petlića do seniora, u svakom jebenom selu u Srbiji podeliti svim trenerima plan i program rada po kojem mora da radi što se tiče tehničkih, taktičkih elemenata i sistema igre. Nazvati to CV Srpske škole fudbala.
Izvršiti selekciju i praviti igrače za svaku poziciju u sistemu u kojem igra A reprezentacija. Recimo, hoćemo bekove koji su brzi i dobro centriraju ili nećemo takve, hoćemo one koji su snažni i dobro se pozicioniraju, znači idemo na sigurniju varijantu. Zatim hoćemo vezne igrače sa smislom za igru ili hoćemo brze igrače. Hoćemo špica targeta ili poačera. Kad ovako postavimo stvari dobijamo u krajnjem proizvodu mašinu kojoj kada ispadne jedan šraf menjaš ga sa drugim. Nema lutanja, selektor je tada najmanje bitan. Sistem igre već postoji, njegovo je samo nadgradnja. Ko je čuo za Joakima Leva kad je došao posle Klinsmana. Nemci su klasičan primer ovoga o čemu pričam.
U jednom momentu problem mogu da postanu nestrpljivi roditelji i halapljivi menadžeri koji bi prodajom najtalentovanije dece preko granice ovaj proces pravljenja fudbalera za A selekciju prekinuli. Ali rešenje je u edukaciji dece i roditelja, davanja dobrih stipendija toj deci i dobrih radnih mesta tim roditeljima, odnosno pristojnih uslova života kojima bi se obezbedilo da se igrač izgradi do kraja, pa sa 22-23 počne da zaradjuje veliki novac, a ne da sa 16-17 godina uzme neku siću i onda nestane. Tako bi domaći klubovi prodavali gotove proizvode i uzimali 10-15 milona za igrača, a ne ko sada što prodajemo sirovine i poluproizvode za 1-1,5 milion.
Ako ovaj projekat počne danas sa sadašnjim petlićima, prvi rezulzati će se videti za 15 godina. Ubeđen sam da za 20 godina možemo osvojiti Svetski kup s obzirom na talenat i mentalni sklop koji imamo za ekipne sportove. Ali ako ne počnemo, bićemo u blatu i narednih sto godina.
Comment