"Verovatno da nema idealnog tima Jugoslavije bez Fahrudina Jusufija na beku, levom ili desnom, pošto je njemu bilo svejedno na kojoj strani igra. I ne samo to. On je u isto vreme bio i krilo, i half, i vezni igrač.
Pripadao je onoj slavnoj generaciji Partizanovih „beba”, koja je, prva posle rata, tri puta uzastopno bila prvak države (1961-1963), a potom, posle četvrte titule (1965) stigla i u finale Kupa šampiona (1966).
– Bili smo tada jedno pet puta jači od Reala. Ali... Tim su sastavljali neki drugi ljudi, a ne trener, – sažeto objašnjava Jusufi.
„Crno-belima” je u toj njihovoj najboljoj sezoni na megdan izlazio junak za junakom i to sve bolji od boljeg. Prvi im je na beleg stao Nant, a taj okršaj je imao dodatni značaj, jer se upravo tada vodila bitka između Francuske i Jugoslavije za odlazak na Svetsko prvenstvo u Engleskoj.
U Beogradu je, 22. septembra 1965, bilo 2:0 za Partizan. U Parizu, 9. oktobra, „galski petlovi” su pobedili s 1:0, pa naša reprezentacija prvi put posle rata nije otišla na šampionat sveta. Samo četiri dana kasnije igran je revanš šesnaestine finala Kupa šampiona. „Crno-beli” su u Nantu odigrali 2:2 i koliko-toliko osvetili „plave”.
A onda se pred njih, u osmini finala, isprečila ljuta guja – Verder, prvak zemlje čija je reprezentacija naredne godine postala vicešampion sveta. Sedamdeset minuta su Nemci odolevali na Stadionu JNA, a onda je njihov bunker razneo – Jusufi. Pored svega umeo je da da i gol.
– Ja sam retko davao golove. Ali su zato bili mnogo lepi, – kaže Jusufi.
Partizan je tada, 9. novembra, stekao prednost od 3:0 i sačuvao ju je u revanšu, pošto je izgubio samo s 1:0. A tog, 17. novembra, u Bremenu se vodio fudbalski rat. Ali, ta generacija „crno-belih” nije uzmicala ni pred kim, pa ni pred kavgadžijama.
U četvrtfinalu je žreb isturio pred Partizan prašku Spartu. Ona „crno-belima” nije bila ni kriva, ni dužna, ali jeste Čehoslovačka Jugoslaviji. Na prethodnom Svetskom prvenstvu, 1962. u Čileu, ona je u polufinalu pobedila našu reprezentaciju (3:1).
– Nisam voleo da igram protiv Italijana i Čeha. Igrali su pokvareno: guranje, laktanje... – kaže Jusufi.
U Pragu, 2. marta 1966, čaša pelena – 4:1 za domaćina. Međutim, za Partizan iz tog doba ništa nije bilo nedostižno. Kroz sedam dana – 5:0 i galopom u polufinale!
A tamo „crveni đavoli” – Mančester junajted! U Beogradu su, 13. aprila, ranjeni (2:0), a 20. aprila, u paklu, na Old Trafordu, Partizanova odbrana je izdržala sve muke – primila je samo jedan gol i teška vrata finala su se širom otvorila prvom klubu iz istočne Evrope.
A onda, 11. maja 1966, posle 1:0 u 54. minutu za Partizan na Hejselu, u Briselu, bajka se završila. S 2:1 stari kralj Real (osvajač Kupa šampiona u prvih pet sezona: od 1956. do 1960) priseo je ponovo na tron, jer je vitez s Balkana propustio priliku da se popne na presto."
Poslato sa WAS-LX1A pomoću Tapatoka
Pripadao je onoj slavnoj generaciji Partizanovih „beba”, koja je, prva posle rata, tri puta uzastopno bila prvak države (1961-1963), a potom, posle četvrte titule (1965) stigla i u finale Kupa šampiona (1966).
– Bili smo tada jedno pet puta jači od Reala. Ali... Tim su sastavljali neki drugi ljudi, a ne trener, – sažeto objašnjava Jusufi.
„Crno-belima” je u toj njihovoj najboljoj sezoni na megdan izlazio junak za junakom i to sve bolji od boljeg. Prvi im je na beleg stao Nant, a taj okršaj je imao dodatni značaj, jer se upravo tada vodila bitka između Francuske i Jugoslavije za odlazak na Svetsko prvenstvo u Engleskoj.
U Beogradu je, 22. septembra 1965, bilo 2:0 za Partizan. U Parizu, 9. oktobra, „galski petlovi” su pobedili s 1:0, pa naša reprezentacija prvi put posle rata nije otišla na šampionat sveta. Samo četiri dana kasnije igran je revanš šesnaestine finala Kupa šampiona. „Crno-beli” su u Nantu odigrali 2:2 i koliko-toliko osvetili „plave”.
A onda se pred njih, u osmini finala, isprečila ljuta guja – Verder, prvak zemlje čija je reprezentacija naredne godine postala vicešampion sveta. Sedamdeset minuta su Nemci odolevali na Stadionu JNA, a onda je njihov bunker razneo – Jusufi. Pored svega umeo je da da i gol.
– Ja sam retko davao golove. Ali su zato bili mnogo lepi, – kaže Jusufi.
Partizan je tada, 9. novembra, stekao prednost od 3:0 i sačuvao ju je u revanšu, pošto je izgubio samo s 1:0. A tog, 17. novembra, u Bremenu se vodio fudbalski rat. Ali, ta generacija „crno-belih” nije uzmicala ni pred kim, pa ni pred kavgadžijama.
U četvrtfinalu je žreb isturio pred Partizan prašku Spartu. Ona „crno-belima” nije bila ni kriva, ni dužna, ali jeste Čehoslovačka Jugoslaviji. Na prethodnom Svetskom prvenstvu, 1962. u Čileu, ona je u polufinalu pobedila našu reprezentaciju (3:1).
– Nisam voleo da igram protiv Italijana i Čeha. Igrali su pokvareno: guranje, laktanje... – kaže Jusufi.
U Pragu, 2. marta 1966, čaša pelena – 4:1 za domaćina. Međutim, za Partizan iz tog doba ništa nije bilo nedostižno. Kroz sedam dana – 5:0 i galopom u polufinale!
A tamo „crveni đavoli” – Mančester junajted! U Beogradu su, 13. aprila, ranjeni (2:0), a 20. aprila, u paklu, na Old Trafordu, Partizanova odbrana je izdržala sve muke – primila je samo jedan gol i teška vrata finala su se širom otvorila prvom klubu iz istočne Evrope.
A onda, 11. maja 1966, posle 1:0 u 54. minutu za Partizan na Hejselu, u Briselu, bajka se završila. S 2:1 stari kralj Real (osvajač Kupa šampiona u prvih pet sezona: od 1956. do 1960) priseo je ponovo na tron, jer je vitez s Balkana propustio priliku da se popne na presto."
Poslato sa WAS-LX1A pomoću Tapatoka
Comment