Announcement

Collapse
No announcement yet.

FK Partizan

Collapse
This is a sticky topic.
X
X
 
  • Filter
  • Time
  • Show
Clear All
new posts

  • "Želim da se zahvalim Partizanu za sve što mi je dao u ovih 11 godina, a dao mi je sve! Ponosan sam i privilegovan na činjenicu da sam trenirao, igrao utakmice, osvajao titule i kupove, igrao Ligu šampiona i Ligu Evrope, nosio kapitensku traku u tako velikom klubu kao što je Partizan! Zahvalan sam svim saigračima, trenerima koji su me trenirali od malih nogu, medicinskom osoblju, ekonomima, zaposlenima na Teleooptiku i na stadionu. Svako od njih je manje ili više zaslužan za moj razvoj. Zahvalio bih se i Grobarima, koji su učinili da neke utakmice, poput prošlosezonske protiv Steaue, nikada ne zaboravim!

    Vaš Darko Brašanac".

    Ostade Brasanac nekako nedorecen. Mozda nije ostvario ulogu koja mu je pre 6-7 godina predvidjana ali je, za razliku od nekih, svoju sansu strpljivo cekao. Ostace upamcen po mecu protiv Augsburga, i onom nesretnom trku koji sam, nazalost, morao da ispratim sa zapadne tribine...ali i kao Partizanovac, solidan igrac, borac, momak koji zadovoljava i karakterne kriterijume koje bi trebalo da zadovoljavaju fudbaleri Partizana.

    Jedanput sam ga sreo na VMA, retko pristojan i normalan decko.

    Srecno Bras!

    Comment


    • Golovi sa večerašnjeg meča

      https://youtu.be/hwh5nnKyldU
      https://www.youtube.com/c/krkipfc

      Comment


      • Bravo momci, bravo!
        Bili smo manje uzasan tim i na kraju Leonardo majstorski za pobedu!

        Everton i Miletic pokidali!

        EDIT: Zaboravio sam malog Milenkovica! Alal ti k... sine na smirenosti, pogotovo na kraju kada je peglao golmanovu gresku.
        Mislim da mali moze biti opak stoper na evropskom nivou.

        Nadam se da taj celavi iz Cuke zna nesto, jer Kljajic nije za PFK.

        Comment


        • https://youtu.be/vkvUiFxkXhA

          Bratko Bozinov je najludja glava
          https://www.youtube.com/c/krkipfc

          Comment


          • Najbitniji detalj sa vecerasnjeg meca

            https://www.youtube.com/watch?v=zI4NNud9g9g&feature=
            https://www.youtube.com/c/krkipfc

            Comment


            • Jer je Sale samo jedan... Pocetak meca.

              https://youtu.be/ZGMXTMLgg1g
              https://www.youtube.com/c/krkipfc

              Comment


              • Moze neki stream?

                Comment


                • https://www.youtube.com/watch?v=3O3K7md2VrY
                  sigpic

                  Comment


                  • Opet Leo

                    Comment


                    • Čestitke !!!!

                      Comment


                      • Vučela i Zeka su poslednja dva eksera na sanduku FK Partizan.

                        Comment


                        • I izbaciše Partizan iz Evrope na 3 godine... Ovi u upravi kažu uslovno,da je rok do 31 da se plati,čini mi se 360.000 e
                          Ko je naj sasvim potpuno sasvim najbolji? https://ibb.co/SmC01mT

                          Kad sam bio mali moji su idoli bili Brena, Boba, Doors i Čorba, sada samo Zdravko Čolić.

                          Comment


                          • Nije niko nikog izbacio. Ciganski mediji napumpali vest do vrha.

                            Comment


                            • Da rukovodioci Partizana rade kako bi bilo pravilno i casno da rade, fudbaleri bi bili premirani za igru u banjickoj kanalizaciji. Umesto da se zbog ovih nacistickih nasrtaja na Evertona upute pisma UEFA i drugim organizacijama, pisu se saopstenja u kojima se tananim hodanjem po jajima vodi racuna o shvatanjima ''sportskih prijatelja iz Rada''.

                              Da rukovodioci FSS rade kako bi bilo pravilno i casno da rade, devastirana hrpa betona od stadiona Rada bi, posle jos jednog u nizu incidenata, bila suspendovana na nekoliko godina.

                              Da lazljivci iz uprave Rada nemaju obraz debljine djona, ne bi bestidno izmisljali da je Everton vredjao Nikolu Drincica.




                              Ne bi me cudilo da epilog ovoga bude jos sramniji. Bice to ozbiljan, ali izvodljiv zadatak za sportske, pa i neke druge radnike u ovoj drzavi. Sramota!
                              Last edited by Bogi; 21-02-17, 11:48.

                              Comment


                              • BOBEK - LEGENDA KOJA TRAJE

                                Iz trnja do zvezda

                                PROGONJEN pune četiri decenije i kao fudbaler i kao trener rokovima, pripremama, putovanjima i mečevima od kojih je svaki novi važniji od svih dotadašnjih, Stjepan Bobek je optrčao ceo svet noseći u videoskopu svojih sećanja ponekad samo teskobu avionskih kabina, samotnost hotelskih soba i stadiona ispunjenih hukom antipatija. Međutim, oni trenuci kada hiljade ljudi sveta u eksploziji radosti i oduševljenja metafizički uzdižu sportskog asa do privremenog božanstva, osećanje moći da onima sa tribina daruju to neponovljivo ushićenje, iskupljivali su nevolje sporta između dve mogućnosti - morati i maštati.
                                Svestan da je živeo za tri čoveka, i fizički i psihički, Stjepan Bobek je i danas, u svojoj 85. životnoj, čovek fascinantne unutrašnje ravnoteže. Često u šali ističe da je od fudbala dobio sve, čak i infarkt i desetak bajpaseva, ugrađenih u Hjustonu i Sremskoj Kamenici. U svakom razdoblju svoje, po nečemu uvek mladalačke snage, stvarao je dela koja odolevaju vremenu i jačaju korene kulture fudbalera.Stjepan Bobek, za života, kako često ističe, Zagrepčanin, Beograđanin, Atinjanin i građanin sveta, fudbalski čudotvorac i učitelj igre, zasluženo je zakoračio u Panteon našeg sporta.
                                Bliži se i taj 3. decembar 2008, kada će "kolonija" fudbalskih veterana poželeti slavljeniku i svom igračkom uzoru da poživi što duže i da se s njima druži, mada to u poslednje vreme, na žalost, sve ređe čini iz zdravstvenih razloga. Žao mu je što neće biti Srđana Mrkušića i drugih veterana koji više nisu među živima, kao ni njegovog velikog prijatelja i "večitog rivala" Rajka Mitića.
                                OTAC Đuro Hercegovac i majka Marija Slovenka živeli su skromno i oskudno, podižići trojicu sinova - Vilka, Stjepana i Ota. Dok je još bosonog trčao po poljanama Trnja, tadašnje zagrebačke periferije s druge strane železničke pruge, fudbal je ušao u njegov život. "Već tada mi je ideal bio da postanem fudbalska zvezda, možda novi Živković - "Šišmir", jedan od zagrebačkih asova i reprezentativac. Na tim poljanama sam upoznao Plešea i Žmaru, koji su kasnije bili asovi Građanskog, pomalo sluteći da ću, jednog dana, postati i priznatiji i slavniji od njih..."
                                Uvodna sećanja Stjepana Bobeka imaju specifičnu težinu, jer je već u 12. godini postao zanimljiv za
                                mnoge zagrebačke klubove. "Budući da se snagom i brzinom nisam mogao suprotstavljati starijim i jačim od sebe, moje oružje je bilo tehnika, dribling i lukavstvo. Na toj našoj trnjanskoj "Kopakabani", gde su fudbalsku školu završili i Hitrec i Zebec, naučio sam do perfekcije "dupli pas" i stekao osećaj za gol...
                                Kada je imao samo dvanaest i po godina, dobio je poziv Derbija da nastupi za njegov prvi tim. Registrovan je pod imenom dve godine starijeg brata Vilka i odmah nastupio za prvi tim, jer Derbi nije imao juniorski. Sve je, kako i danas ističe, visilo na njemu: dres, gaćice, kopačke.Nekako su pronašli za Stjepana Bobeka i odgovarajuće kopačke. Debi je bio neslavan: dečaka su oni stariji iz Zagareba raznosili snagom i visinom, ali on je znao da će uspeti.
                                NEKOM čudnom igrom sudbine, u Derbiju je karijeru započeo i legendarni reprrezentativni golgeter Gustav Lešnik, poznatiji kao "Beli", čijim je stopama krenuo i Stjepan Bobek. Devet godina kasnije "fudbalerčić" sa železničke pruge postao je prtvotimac Građanskog i prisvojio dres broj 9, koji je dugo bio vlasništvo Gustava Lešnika!
                                Zanimljivi detalj iz tih vremena je i njegovo prvo učešće na jednom sjajno organizovanom turniru slavljenika AŠK-a. Bilo je to u maju 1937, kada je imao samo 13,5 godina. "Bio sam najmlađi na turniru, da bih na kraju dobio plaketu u metalu kao najbolji." To prvo priznanje, koje su sva kasnija nadmašila značajem i vrednošću, meni je bilo i ostalo toliko drago da sam ga u poznijim godinama pozlatio. Taj dar me je, ni danas ne znam zašto, ispunio takvim optimizmom da sam bio ubeđen da ću uspeti kao fudbaler. Bio je to prvi korak na putu koji vodi u onaj mali krug ljubimaca navijača..."

                                SPAS U TALENTU
                                MAĐAR Marton Bukovi bio je stručnjak koji ga je 1942. godine uveo u tim zvezda. Daleko od ustaške ideologije, ali i od uniforme domobrana, Stjepan Bobek je potražio i našao spas u svojoj fudbalskoj talentovanosti. Marton Bukovi mu je obećao (i ispunio obećanje), da će se u Građanskom samo fudbalom baviti. I to u timu čije su dresove nosili Glazer, Brozović, Dubac, Pleše, Jazbinšek, Lehner, Velfl, Antolković, Lešnik, Kokotović. Kucao je na vrata ulazeći u svlačionicu, ali se i zarekao da će steći veću slavu od takvih asova.
                                Srećan u Beogradu

                                MARJAN Matančić, partizanski oficir i kasnije istaknuti fudbalski arbitar, odigrao je značajnu ulogu u karijeri Stjepana Bobeka. Kada su partizanske jedinice umarširale u Zagreb, u prvoj nedelji maja 1945, Marjan Matančić, dugo zlostavljan u ustaškim logorima, odmah je pronašao Stjepana Bobeka i pozvao ga da igra za KNOJ.
                                "Sećam se", govori Stjepan Bobek, "da sam 13. maja 1945. zvanično obukao partizansku uniformu. Međutim, moja uloga se nalazila na fudbalskom terenu, uz Brozovića, Plešea, Šimokovića, Reberskog, Rajsa, Senčara, Strnada i, svakako, sjajnog stručnjaka Martona Bukovija. Pripremali smo se za put u Beograd, ali tada još nismo znali da će vojni vrh osnovati Partizan, koji će, kasnije, postati moja najveća fudbalska ljubav i klub koji mi je omogućio da postavim mnoge nacionalne rekorde..."
                                Stjepan Bobek je do tada znao za Beograd samo iz priče. Slušao je od starijih da su Beograđani druželjubivi ljudi koji vole život, dobro jelo, muziku, veselje. Glazer, Dubac i Lehner, koji su pred Drugi svetski rat igrali za šampionski BSK, pričali su sve najlepše o Beogradu i životu u njemu. Uveravali su prijatelje i mlađe fubalere da se u Beogradu svako oseća oslobođen od uskogrudosti. Ideja zajedništva i jugoslovenstva u Beogradu nosi se u srcu, zato ga mnogi namernici i prolaznici doživljavaju kao svoj grad.
                                SVE je to, kasnije, osetio Stjepan Bobek, i ne krije zadovoljstvo što je najbolje godine života proveo u Beogradu. Prvi utisci mučni. Železnička stanica vidljivo porušena, ljudi loše obučeni, na svakom koraku se videlo kakve su strahote pustošenja i razaranja prošle kroz grad koji ću toliko zavoleti, u kome ću steći igračku i trenersku slavu, oženiti se i formirati divnu porodicu, i u kome ću ostati do kraja života kao njegov dobrovoljni zatočenik..."
                                Zagrepčani su odseli u hotelu "Beograd", u blizini železničke stanice. Sačekalo ih je novo iznenađenje: stenice su milele iz nameštaja, dušeka, posteljine! Odlučili su da prespavaju noć u malom parku pokraj hotela. Sutradan su pobedili beogradski KNOJ, za koji su igrali Mrkušić, Pečenčić, Kašanin, Petrović, Šapinac.
                                Pobedonosni gol (3:2) za zagrebački KNOJ postigao je Stjepan Bobek. Tada se otvoreno govorilo da će biti oformljen Partizan i da će svi najbolji fudbaleri iz KNOJ-a, zvao se on beogradski, zagrebački, novosadski, sarajevski, titogradski, morati da obuku crno-beli dres. Takvo naređenje je morao da izvrši i Stjepan Bobek, priznajući da je na zagrebačkom kolodvoru bilo suza i da je mnogo patio što se rastaje sa ocem, majkom i braćom.
                                Stjepan Bobek danas glasno razmišlja drukčije:
                                "Srećan sam, čak presrećan, što sam igrački vek proveo u jugoslovenskom timu, jer smo kao Partizan predstavljali skup talentovanih Srba, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca, Crnogoraca, Mađara, Rumuna, Slovenaca. Već na prvom koraku zavoleo sam sobnog kolegu Bobu Mihajlovića, s kojim ću kasnije podeliti mnoge srećne i turobne godine. Uskoro sam upoznao i naše neposredne rukovodioce. Nisu me prevarili Matančić i drugovi, koji su mi u Zagrebu govorili da ću obući dres budućeg velikog kluba..."
                                Za sve fudbalere Partizana "prvi čovek" bio je Vlado Mandarić. Stvaranje velikog Partizana shvatio je kao vojnički zadatak. Stjepan Bobek ističe da je Mandarić bio inteligentan, odmeren i smiren čovek i sjajan organizator. Znalački je odabrao i svoje prve saradnike: Artur Takač, Ratko Plejić, Pavle Jovićević i Božo Švarc, mladi oficiri i bivši istaknuti sportisti, znali su da fudbalerima priđu na pravi način. Prvi trener Partizana postao je Franjo Glazer, za kojeg Stjepan Bobek tvrdi da je u svoje vreme bio jedan od najboljih golmana sveta.
                                "Svi oni, posebno Takač, bili su obrazovani i elokventni ljudi, koji su znali sve odgovore.

                                ŠPICOV UČENIK
                                Stjepan Bobek ne krije da je, zahvaljujući i ljudima oko sebe, proveo trinaest srećnih igračkih godina u Partizanu kao njegov korifej i, što će mnogi potvrditi, najbolji učenik legendarnog Ilješa Špica. Možda je i to razlog što mnogi stručnjaci i danas tvrde da je zahvaljujući legendarnom Ilješu Špicu i njegovom najautentičnijem učeniku, fascinantnom Stjepanu Bobeku, Partizan stvorio jedinstvenu i prepoznatljivu klupsku fudbalsku školu.
                                Golgeter i paker

                                STJEPAN Bobek je rodonačelnik one posleratne plejade fudbalera koja je bila i ostala najređa dragocenost igre miliona bez poređenja. Britanski sportski novinar Džefri Grin je, svojevremeno, pišući o šampionskom Real Madridu Di Stefana, Puškaša i Genta, zaključio da takvom sastavu jedino nedostaje Jugosloven Stjepan Bobek. "Ne trči preterano brzo", pisao je Džefri Grin 1958. u londonskom "Tajmsu", "ali Bobek zato brzo misli. On je i dirigent i golgeter, najplemenitija živa materija kojom se prenose geni kvaliteta igre kojom fudbalska igra od fizičkog i nasilnog postaje takmičenje duha..."
                                Koje je sve rekorde oborio ili postavio ovaj istinski virtuoz igre, maštoviti, elegantni i nonšalantni fudbalski šarmer Stjepan Bobek?
                                Punih trinaest godina igrao je za Partizan, deceniju nosio kapitensku traku i postigao rekordnih 413 golova. Mnogi su opisani kao antologijski i neponovljivi, ali on se najčešće seća onih koje je postigao u derbijima protiv večitog rivala Crvene zvezde i posebno onog iz finala nacionalnog kupa 1956, kada je Bearu savladao udarcem sa 20 metara.
                                Na prvenstvenom meču u Kruševcu, 8. juna 1946, kada je Partizan pobedio gotovo rukometnim rezultatom (10:1), Stjepan Bobek je postigao čak devet golova, što je i danas, verovatno, evropski i svetski klupski rekord. Taj podvig nije ponovio i pet godina kasnije, u kup-meču protiv nejakog protivnika iz Petrovca na Mlavi (15:0), jer je postigao "samo" osam golova.
                                Prvi je, do daljeg, i na listi golgetera reprezentacije. Sa 38 golova, postignutih u plavom dresu nacionalnog tima, nalazi se ispred Milana Galića (37), Moše Marjanovića (36) i Sava Miloševića, koji ga je do pre dve godine ozbiljno ugrožavao, ali nije i dostigao i prestigao.
                                Debitovao je za nacionalni tim 9. maja 1946. u Pragu.
                                Na Dan pobede savladani su Čehoslovaci - 2:0, što je za evropsku fudbalsku javnost predstavljalo prvorazrednu senzaciju. Taj podvig su izveli Pleše, Matošić i devetorica debitanata - Monsider, Kokeza, Stanković, Horvat, Simonovski, Tomašević, Kacijan, Mitić i Bobek. Duže vreme, sve do pojave Branka Zebeca i kasnije Dragana Džajića, bio je rekorder sa 65 mečeva odigranih u dresu nacionalnom timu.
                                Dugo se i s pravom verovalo, govorilo i pisalo da bez tandema Mitić - Bobek nema uspešnog nacionalnog tima. Takav utisak je mnogo puta potvrđivan, imajući u vidu ne samo onaj čudesni četvorougao Čajkovski - Boškov-Mitić - Bobek, već i legendarni tim iz 1952. Kako je nastao legendarni olimpijski tim?
                                "Početkom pedesetih", ističe Stjepan Bobek, "imali smo dvadesetak fudbalera visokih evropskih vrednosti. Zamislite situaciju kad, na primer, Takač, Palfi, Kacijan, Jezerkić, Velfl ne mogu da se probiju u najbolji sastav, već su prinuđeni da godinama sede na klupi za rezerve, ili na tribinama. To je razlog što su s početka 1952. inž. Milorad Arsenijević, tadašnji savezni kapiten, i Aleksandar Tirnanić, koji će to, nešto kasnije, postati u dužem periodu - odabrali jedanaestoricu fudbalera za koje će stručnjaci i komentatori i danas reći da je taj olimpijski tim iz 1952. i Tamperea bio (i ostao) naš najbolji reprezentativni sastav svih vremena. To je bilo zlatno doba našeg fudbala, vreme kada se igralo dobitnički, što je postalo princip i cilj. Vodili smo računa o estetskim vrlinama i eleganciji, majstorstvu i duhovitim potezima, golovima i, posebno ja, o fudbalskom vicu..."
                                Može li fudbalski čovek da ne zna, ili da zaboravi, sastav: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.
                                Finale u malom

                                PROŠLO je deset godina otkako je legendarni Mađar Ferenc Puškaš bio gost Subotičanima i Novosađanima, pošto je odlučio da se iz Madrida konačno vrati u Budimpeštu i u gradu svoje mladosti završi životni put. Tada je na Petrovaradinskoj tvrđavi otvorio srce i rekao nešto do tada nepoznato:
                                "Cenio sam vaš tim Bobeka i Mitića, iako smo u to vreme bili uspešniji i najčešće pobeđivali. Mi jesmo bili efikasniji, ali vaš fubdal bio je lepši, najviše zahvaljujući Bobeku. Nije bilo lako nositi se sa "maratoncima" Čajkovskim i Mitićem, koji su mogli u istom tempu da odigraju i 180 minuta, ali je najteže bilo "pročitati" Bobeka. Njegov dribling, njegov trik, njegov lukavi udarac. Sećam se da je bio zanimljiv za najveće evropske klubove, ali tada nismo razmišljali na način današnjih fudbalera..."
                                Ferenc Puškaš je tada rekao još da mu je žao što jugoslovenski tim, autoritativan i jedinstven, nije bolje prošao na Svetskim šampionatima 1950. u Riju i 1954. u Bernu.
                                STJEPAN Bobek nalazi opravdanje za poraz u odlučujućem meču protiv domaćina Brazilaca (0:2) u činjenici da neočekivano i nesrećno povređeni Rajko Mitić nije igrao prvih 45 minuta.
                                "Zamislite samo kakav smo peh doživeli, žali se i danas budući slavljenik, pošto smo prethodno savladali Švajcarce (3:0) u Belo Horizonteu i Meksikance (4:1) u Porto Alegreu. Igramo odlučujući meč protiv Brazila, pred 200.000 egzaltiranih navijača domaćih na "Marakani" i, pri izlasku iz tunela, Mitić temenom udara u ivicu gvozdenog zatvarača. Arbitar nije sačekao da Mitić sanira povredu. Brazilci su već na startu imali čoveka više i poveli 1:0. Pred kraj meča su povisili na 2:0. Ne tvrdim, ali pretpostavljam, da bi, sa Mitićem na startu, možda sve bilo drukčije i možda bismo se mi plasirali u polufinale..."
                                Kad govori o Svetskom šampionatu 1954. u Bernu, Stjepan Bobek se najčešće seća "majske generalne probe" i, kasnije, furioznog meča protiv Brazila na startu:
                                "Pobeda nad Englezima, 16. maja 1954. u prijateljskom meču u Beogradu, kao da nam je dala krila. Rajko Mitić je postigao sjajan gol. Međutim, nikad neću zaboraviti startni meč protiv Brazila, 19. juna u Lozani. Igrali smo 120 minuta, i Brazilci i mi nadahnuto, pobednika nije bilo! Taj meč je proglašen za najlepši na Svetskom šampionatu. Naš naredni meč, protiv Nemaca u četvrtfinalu, dokazao je, na žalost, da u fudbalu ne pobeđuje uvek bolji i moćniji tim. Igrali smo nadahnuto, stvorili nekoliko šansi koje bi i
                                početnici pretvorili u golove i pobedu, Milutinović se bukvalno poigravao s protivničkim golmanom. To nam se osvetilo: Horvat je neshvatljivo skrivio autogol, zatim su Nemci povisili na 2:0 i to je bio kraj naše tužne priče..."
                                Kasnije je nemački kapiten Fric Valter u knjizi "3:2" priznao da je sreća u meču protiv Jugoslovena bila veliki saveznik Nemaca i da se u jednom trenutku pribojavao katastrofe. Legendarni nemački selektor Sep Herberger bio je još direktniji: "U meču protiv Jugoslovena, koji želim što pre da zaboravim, bili smo miljenici sreće, dobili krila i u finalu nadigrali favorizovane Mađare. Kad se setim, uz iskreno priznanje, koliko je malo nedostajalo Jugoslovenima da nas posle četvrtfinalnog meča vrate kući..."
                                STJEPAN Bobek se danas, ipak, radije seća Olimpijskih igara 1952. u Tampereu i tima koji je ušao u istoriju našeg fudbala:
                                "Ne mogu se upoređivati svetski šampionati u fudbalu i olimpijske igre, i to nije nepoznato. Olimpijske igre bile su i ostale najblistavija pozornica međunarodnog prestiža najboljih sportista sveta. Za nas su predstavljale poseban motiv u Helsinkiju 1952, jer smo četiri godine ranije u Londonu igrali protiv Šveđana u finalu i osvojili srebrnu medalju. Tada sam postigao jedini gol za naš tim. Šveđani su imali sjajan navalni trio Gren-Nordal- Lidholm i zasluženo pobedili - 3:1..."
                                Helsinki 1952. predstavljao je novi izazov. Granica između priznatog profesionalizma na Zapadu i licemernog amaterizma na Istoku bila je tanka. Tada je na ovim prostorima i pomisao na profesionalizam bila jeretička. Rajko Mitić i Stjepan Bobek su znali da bi ulazak u finale i eventualni meč protiv silnih Mađara (Puškaš, Kočiš, Božik, Cibor, Grošič, Hidegkuti, Lorant) praktično predstavljao finale svetskog šampionata u malom. Oprezni optimizam ispoljavali su i Rusi, predvođeni Fedotovom. I sve se to događalo u burnim vremenima Informbiroa i dubokog raskola na relaciji Moskva - Beograd.

                                BRAZIL
                                Svetski šampionat u Riju je za naše ljubitelje fudbala predstavljao veliki događaj. Za reprezentativce, kaže Stjepan Bobek, novi podsticaj i novo duhovno bogatstvo. Engleska je kolevka fudbala, ali Brazil je postao središte svetskog fudbala. Naši reprezentativci su ostavili sjajan utisak. Čuveni golgeter Leonidas, kasnije istaknuti brazilski radio-reporter, više je govorio o majstorstvu Bobeka, Čajkovskog, Mitića i tada mlađanog Vukasa, nego o Urugvajcima, budućim svetskim prvacima.
                                Tampere u istoriji

                                ZLATKO Čajkovski je, svojevremeno, govorio da se njegovi i utisci njegovih saboraca iz legendarnog olimpijskog tima, posle dva dramatična meča protiv Sovjeta, jedino u nijansama razlikuju. "Naši motivi su bili ogromni, i ne samo sportski", rekao je tada Zlatko Čajkovski, jedan od najvećih junaka trijumfa nad Sovjetima. "Morali smo, jednostavno, da pobedimo, jer je i narod očekivao da ćemo, makar i na fudbalskom polju, zadati snažan udarac Staljinu i njegovoj politici prema svemu što je jugoslovensko."
                                U ediciji "Fudbal - moj život", koju je pre bezmalo tri decenije priredio poznati novinar i publicista Miodrag - Mile Kos, o istorijskim mečevima protiv Sovjeta nešto drukčije govori Stjepan Bobek.
                                POSTOJE u fudbalu igre koje važnošću i značajem van sporta prevazilaze okvire pukog sportskog nadmetanja, postaju pitanje časti i prestiža, rekao bi čak da dobijaju patriotski karakter. Pred prvi meč protiv Sovjeta koji je trajao 120 minuta, zahvaljujući našim kardinalim greškama u finišu i posle 5:1, niko iz rukovodstva reprezentacije nije mogao da nam govori kako da igramo, još manje da podstiče našu želju za pobedom. Sve smo to mi nosili u sebi. Zato smo taj meč, još dok nije ni počeo, doživeli i kao bitku za našu pravednu stvar...
                                "Bili smo vidljivo nervozni, posebno Beara. Razgovarao sam sa Mitićem, Čajkovskim, Vukasom. Plašio sam se da u prevelikom htenju ne 'izgorimo'. Večiti optimist Čajkovski je išao od jednog do drugog reprezentativca, šarmantno gestikulirao, ponašao se kao glumac koji je već pobedio. Sjajan je Čik: zna da stvori i otopli pobedničku atmosferu. Ja sam opet uvek, i u klubu i u reprezentaciji, bio čovek od koga je mnogo zavisilo, jer sam svaku veliku pobedu bukvalno čupao iz sebe. Zato sam i bio nervozan...
                                Senzacionalnih prvih 45 minuta. Poveli smo - 3:0! Kada smo ušli u svlačionicu, pomalo stisnutih zuba, mislili smo kao jedan: ne smemo da stanemo, ne možemo da dozvolimo da nas rezultat opije, Sovjeti su uvek opasni i spremni na preokret. Kada smo u nastavku poveli 5:1, kada se i engleski arbitar Elis malo opustio, dogodilo se čudo pred 23.000 bukvalno ukočenih gledalaca. Dogodila se najveća drama koju sam u fudbalu video i lično doživeo. Bobrov, koji je bio i istaknuti hokejaški reprezntativac, tri puta je savladao Bearu za nepunih deset minuta! Oduvek sam bio prznica na terenu, ali tada sam delovao kao paralisan čovek...
                                "Bili smo zatečeni, unezvereni, posramljeni u trenutku kad su Sovjeti stigli do 5:5 i šanse za produžetak. Ponašali smo se kao da je neko jedanaest sova isterao na sunce! Kako odigrati dodatnih 30 minuta, kad je psihološka prednost na strani Sovjeta? Dogovaramo se, opet je Čajkovski u glavnoj ulozi, ali i mislimo na drugi meč, kroz dva dana, kako su propozicije nalagale. Nekako smo izdržali tih 30 minuta, mada su, priznajem, Sovjeti propustili dve izgledne šanse...
                                NAJGORE je došlo posle meča. Svaki razgovor se završavao pitanjem: šta nam se to dogodilo? Sećam se da nsmo ni jeli ni spavali. Sećam se da smo u zoru šetali Beara, Crnković i ja. Negde nabasasmo na Bobrova i Beskova. Izmenismo pozdrave i nekoliko reči u prolazu. Međutim, sve se srećno završilo. Drugi meč smo dobili u velikom stilu - 3:1."
                                Tako je Tampere ušao u istoriju. Stvoren je olimpijski tim, koji će to uvek biti i čiji sastav napamet znaju i predstavnici najmlađih generacija - Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vulus, Bobek i Zebec.

                                NAGRADA
                                Pobeda nad Sovjetskim Savezom doprinela je da u zemlji izrastemo u sportske heroje. Tog popodneva, 22. jula 1952, cela nacija je bila uz radio- aparate i glasove Radivoja Markovića i Hrvoja Macanovića. Brzo je stigao i Titov telegram. Odlučio je da nas nagradi sa po 500 dolara. Bili smo zbunjeni fantastičnom sumom novca za to vreme. Sećam se da je svako od nas, ukoliko bi na put poneo 100 dolara, bio smatran bogatašem! Izvesnu sumu novca, dogovorili smo se međusobno, dali smo našim uspešnim veslačima i vaterpolistima...
                                Neka rival razmišlja

                                ILJEŠ Špic uživao je glas svetskog stručnjaka. Mnogi su ga upoređivali sa Austrijancem Hugom Majslom, Englezom Valterom Vinterbotom i Mađarem Gustavom Šebešom. Kada je odlučio da napusti reprezentaciju, posle trijumfa na Svetskom šampionatu 1954. u Bernu i sloma 1962. u Santjagu (kad su Jugosloveni potpuno nadigrali Nemce i golom Petra Radakovića probili se u polufinale), stari dobri Sep Herberger je u svojoj kelnskoj fudbalskoj školi često isticao da nije upoznao lucidnijeg stručnjaka od Ilješa Špica.
                                U vazduhu, međutim, i danas lebdi zanimljivo pitanje: da li bi Ilješ Špic postao legendarni trener Partizana, izraziti dobitnik, da u timu nije imao fascinantno lukavog mislioca, dirigenta i golgetera kakav je bio Stjepan Bobek?
                                "Kada govorim o pokojnom Ilješu Špicu, najvećem stručnjaku kojeg sam u životu sreo, moram da priznam da je imao jednu "slabost" - zanemarivao je protivnika! Uvek je govorio: 'Mi ćemo demonstrirati svoju igru, protivnik mora da misli kako da nas zustavi.'
                                Njegova ideja je, jednostavno, zavladala u Partizanu. Bio je pitom čovek i džentlmen, za kojeg je nezamislivo zaustaviti protivnika faulom i grubim nasrtajem. Drugo je pitanje što u vreme kada smo na okupu imali najbolje fudbalere, međusobni odnosi nisu bili zdravi. Na oproštajnoj večeri Ilješ Špic je pokušao da otopli atmosferu. Rekao je u zdravici da mu je čast što je trenirao Čajkovskog, Zebeca, Milutinovića, Bobeka..."
                                Nije li upravo Ilješ Špic i najzaslužniji što je Partizan zablistao u prvoj godini Kupa evropskih šampiona?
                                "U oktobru 1955. lako smo eliminisali Sporting iz Lisabona. U prvom meču u Lisabonu
                                bilo je 3:3, u revanšu 5:2 za Partizan. Žreb je odlučio da se sastanemo s velikim Real Madridom. Stadion "Šamarten" impozantan, gledalaca približno 100.000, zveda Španaca Alfredo di Stefano. Prvi smo postigli gol, ali je francuski arbitar izmislio 'nedozvoljenu poziciju'! Protestovali smo, nažalost, ništa nije pomoglo. Zatim smo postigli i drugi gol. Alfonso je bio nemoćan, ali opet ništa.
                                Ponovo sam protestovao, pomišljao da izvedem tim sa terena. Svi naši snovi porušeni su kad je Stojanović primio gol. Zatim još tri, jer smo u odbrani bili loši.
                                "Revanš smo čekali nestrpljivo. Noćima nismo spavali. Čajkovski nam je bio neophodan za revanš, ali on se već preselio u Keln. Na golu je debitovao Šoškić.
                                Teren na Topčiderskom brdu pod snegom, 29. januara 1956. Milutinović je brzo zagrejao navijače, Mihajlović divnim golom povisio na 2:0. Španci se panično brane. Komandant odbrane nije Santamarija, već dirigent igre Di Stefano!
                                Naš pritisak ne prestaje, u 87. minutu Mihajlović povisuje na 3:0. Dele nas sekunde od trijumfa. Herceg pogađa prečku, Valok pliva kroz vazduh, ali ne uspeva da zatrese mrežu. Španci se na kraju raduju kao da su pobedili. I mi imamo utehu: bili smo bolji od budućeg evropskog šampiona..."
                                Trideset godina kasnije, engleski novinar Brajan Glenvil u knjizi "Istorija, romansa i intrige evropskog kupa" piše da Real Madrid ne bi osvojio pet uzastopnih titula Kupa evropskih šampiona da je Partizan u revanšu izjednačio na 4:4. U jednom lokalu, posle revanša, Alfredo di Stefano je priznao svojim beogradskim da se osećao bespomoćno.
                                Radili i gradili

                                TEŠKO je sa duge vremenske distance vratiti film i setiti se svih detalja koji se odnose na međusobne susrete Partizana i Crvene zvezde. Za istoriju našeg fudbala, međutim, ostaje onaj neizbrisivi podatak da su 5. januara 1947. generacije Stjepana Bobeka i Rajka Mitića pred 4.200 promrzlih navijača (retko zabeleženih minus 20!) na stadionu CDJA ustanovile derbi "večitih rivala". Taj prvi obračun rezultatski je pripao Crvenoj zvezdi sa 4:3.
                                Stjepan Bobek ne zaboravlja zlatne trenutke našeg klupskog fudbala, posebno mečeve protiv Crvene zvezde:
                                "Mesecima i nedeljama smo živeli za tih 90 minuta u derbiju večitih rivala. Za njih se, jednostavno, živelo punim srcem. Prvi smo izgubili, jer je Lovrić u finišu fenomenalno branio, ali kasnije smo uspostavili 'prevlast'. Ni danas ne znam kako je došlo do tog usijanog rivalstva, ali sam siguran da su međusobni dueli Crvene zvezde i Partizana unapredili naš klupski fudbal. Crvena zvezda je imala Mitića, Stankovića, Đajića, Tomaševića, Jezerkića, Vukosavljevića, Mrkušića, nešto kasnije Palfija, Takača i Ognjanova. Znali smo: kad crveno
                                -beli krenu, mogu da nadigraju i najveći evropski tim..."
                                Stjepan Bobek je, kako su stručnjaci tvrdili, najbolje partije demonstrirao upravo u mečevima protiv Crvene zvezde. On je ponosan na tu činjenicu i podseća da je, možda, najblistaviju partiju pružio 29. novembra 1952. u finalu nacionalnog kupa:
                                "Dobili smo pred finale veliko pojačanje u Todoru Veselinoviću. Bio je veliki fudbaler: sjajan tehničar, vešt dribler sa osećajem za gol. Odlučeno je da naša navala igra u sastavu Valok, Veselinović, Bobek, Atanacković i Zebec.
                                Bili smo rešeni da odmah napadamo i postignemo gol. Tako se i dogodilo. Golovima Zebeca (2), Valoka (2), Veselinovića i mojim pogotkom, na kraju, zgromili smo Crvenu zvezdu - 6:0! Bio sam beskrajno srećan, kao jedan od najvećih junaka finala. Sećam se da je u našu svlačionicu ušao Predrag Đajić, moj dragi prijatelj i rival, iskreno čestitao i rekao: Partizan nikad nije
                                bio bolji!..."
                                Tih devedeset minuta igre raspoloženih i nadahnutih fudbalera Partizana pretvorili su se u najpompezniju simfoniju fudbalske veštine. Bilo je i nečeg demonskog u igri Partizana, koju veliki rival nije shvatio, kao ni 6. decembra 1953. kada je tim Stjepana Bobeka deklasirao protivnika - 7:1. Tada je Partizan za sva vremena postao "parni valjak".
                                Posle tako blistave pobede, u nekim novinama osvanuo je esej o kapitenu Partizana, za kojeg je "sve bilo igra duha i mašte" i da je reč o fudbalskom umetniku "čiji je igrački rafinman nedostižan". Međutim, upravo u vreme visokih pobeda Partizana, na stupcima naših listova otvoreno je zanimljivo pitanje: ko je veći majstor - Stjepan Bobek, ili Rajko Mitić? Odgovor nikad nije dat, niti je to, objektivno, bilo moguće.
                                Rajko Mitić je bio kompletniji i svestraniji, mogao je da igra na svim mestima u timu. Njegova igra bila je satkana od iskrenosti, trčanja, borbenosti, zalaganja i, razumljivo, mnogostrukog znanja. Stjepan Bobek je fudbalu prilazio na drugačiji način: kao stvaralačkom činu. Za njega je sve bilo igra duha i mašte. Tražio je, i nalazio, vic na terenu, bio neponovljivi dirigent i golgeter. Zajedno su dali snažan lični pečat nezaboravnim vremenima našeg fudbala između 1946. i 1956. Mitić je na terenu "radio", dok je Bobek "gradio" igru i u tome su se suštinski razlikovali.
                                Različiti na fudbalskom terenu, Stjepan Bobek i Rajko Mitić bili su slični u privatnom životu. Stil im je bio isti: izbegavanje javnih mesta i reklamiranje. Živeli su porodično i u krugu prijatelja.
                                "Mnogo mi nedostaje Rajko Mitić. Bili smo veliki rivali, ali još veći prijatelji. Činio me je spokojnim, kao što je Čajkovski kod svih nas ulivao neki čudesan optimizam. Pa, Mihajlović, Mrkušić, Belin, Milutinović. Bili su to sjajni ljudi. Nećete verovati: izvan terena, fudbaleri Partizana i Crvene zvezde bili su veliki prijatelji, porodično se družili i međusobno pomagali. Takva vremena se nikad neće vratiti..."
                                Ožiljci na rastanku

                                UVEK je Bobek isticao da su u nezaboravnoj plejadi asova, kojoj je i sam pripadao, glavne uloge imali Rajko Mitić, Zlatko Čajkovski, Bernard Vukas, Branko Zebec i, nešto kasnije, Miloš Milutinović.
                                "U igračkoj karijeri nisam upoznao fudbalera i čoveka takvih vrlina kakve su krasile Mitića. Voleo sam i nesalomivog borca, graditelja i mislioca Čajkovskog, koji je mogao da trči za sve nas. Cenio sam igračku veličinu supertalentovanog Vukasa, koji je preporodio fudbalski Split, ali i zato što nije podnosio 'industrijski fudbal'. Zebec zaslužuje poseban komentar, jer je bio osoben i dobio je od prirode na dar sve: atletsku građu, brzinu, okretnost i skok, tehniku, hrabrost i temperament. Milutinović je bio moj ljubimac, kao što sam ja, prema njegovom kazivanju, bio njegov igrački idol. Mogao je s loptom da učini sve. Upijao je svaku reč trenera Špica, vukući divne šahovske poteze na zelenom terenu. Bio je, navodno, navijač Crvene zvezde, ali je iz Bora u Partizan došao zbog mene!"
                                Stjepan Bobek ne krije, međutim, da je u istoriji našeg fudbala najveći učinak imao Dragan Džajić, da je dugo trajao i pretekao sve, pa ga je, kao takvog, Stjepan Bobek, 1982, bez dileme, u ediciji "Fudbal - moj život", uvrstio u svoj "idealni tim sveta".
                                NajdraŽe priznanje, kako ističe, možda i slučajno, dobio je u aprilu 1955. godine u Budimpešti, posle prijateljskog meča Honveda i Partizana.
                                "Bili smo u obavezi da vratimo revanš Honvedu. Izgubili smo na 'Nep stadionu' - 2:4, pred najmanje 50.000 gledalaca, u predstavi za uživanje. I, kako su sutradan pisali mađarski i naši novinari, moglo je, prema šansama, biti i 4:2 za Partizan! Mislim da je to bila jedna od mojih najboljih igara u karijeri. Moj direktni protivnik bio je slavni mađarski half Jožef Božik, što me je posebno inspirisalo..."
                                Stjepan Bobek je toliko nadahnuto igrao, kao rukom delio lopte, stvarao šanse Valoku, Milutinoviću, Zebecu i Veselinoviću, da se Božik nije ni primećivao. Božik je priznao da se u karijeri nikad nije osećao tako nadigranim i nemoćnim, zaključujući pred svojim beogradskim prijateljima, pomalo i u šali: "Tek sam se danas uverio da Jugosloveni
                                imaju i jednog svetskog as!"
                                Godinama je, tako, igra Stjepana Bobeka bila produkt intelekta, mašte i tehnike. U časovima velike inspiracije majstora i golgetera, kakav je Stjepan Bobek bio, činilo se da se i betonske tribine osmehuju. Njegovo dugo trajanje na glavnoj sceni bile su poetske godine za sve poklonike fudbala, bez obzira na to koju klupsku boju vole.
                                Vreme, ipak, čini svoje. Godine su prolazile, vešte i hitre noge otežale, snaga počela da kopni. Taj poslednji igrački dan, u suštini tužan dan za čoveka koji živi za fudbal, Stjepan Bobek je očekivao da će biti bar malo radosniji. Tog 26. oktobra 1956, u meču protiv Crvene zvezde (2:3), bilo je mnogo navijača i - malo pažnje za fudbalsku zvezdu koja odlazi u legendu.
                                "Mnogo sam dao i značio za Partizan i verovao da zaslužujem lep i prijatan rastanak. Nisam očekivao živopisne govore, iskričave reči pune patosa, već nešto više od buketa cveća, koji mi je, zamislite, predao tehnički sekretar kluba! Nisam sazdan od tvrđe građe i duboko je zaboleo taj nedoličan čin. Bila je to moja velika tuga i još veća bruka Partizana..."
                                Bilo mu je suđeno da pretrpi još jedan udarac. Rastanak s reprezentacijom bio je, takođe, surov i nedoličan. U meču protiv Mađara, 16. septembra 1956. godine u Beogradu, ušao je u igru deset minuta pred kraj i u trenutku kad su gosti već obezbedili pobedu!?
                                Ni taj gest saveznog kapitena Aleksandra Tirnanića i FSJ nije prošao bez odjeka i oštrih komentara. Ostali su, nažalost, do danas, ožiljci na već višestruko ranjivom srcu velikog majstora Stjepana Bobeka.

                                ZADIVLjENI ŠEBEŠ
                                MNOGO godina posle utakmice sa Honvedom, Gustav Šebeš, savezni kapiten i tvorac čuvene mađarske reprezentacije, bio je gost FSJ i predavač na seminaru saveznih trenera 1971. godine u Novom Sadu. Tada je podsetio na taj meč Honveda i Partizana: "Taj duel je imao, po mom uverenju, čar i rešenje za dilemu: da li je Božik ili Čajkovski najbolji evropski half? Dogodilo se, međutim, nešto neočekivano: upoznao sam najboljeg evropskog fudbalera! Ukoliko mi ne zamere Di Stefano, Puškaš, Čarlton, Krojf - to je Stjepan Bobek!"
                                Tri titule "beba"

                                KADA je u 35. godini završio blistavu igračku karijeru, kao ozbiljan i porodičan čovek postavio je sebi jedino moguće pitanje: kako i kojim putem dalje? Generacija kojoj je pripadao, sa izuzetkom Zebeca i Vukasa koji su karijere nastavili i završili u inostranstvu, ništa nije zaradila. Čajkovski i Beara nisu imali blistav nastavak karijere u nemačkim klubovima, pa su njihova primanja bila u potpunoj suprotnosti sa igračkim vrednostima.
                                "Mi smo se ponašali dostojanstveno. Nismo trčali za šakom dolara po svaku cenu. Sećam se zanimljivog događaja u jednom pariskom hotelu. Čajkovski je sjajno igrao na francuskoj turneji. U hotel je došao menadžer i ponudio mu, za prelazak u pariski Rasing, da na čeku upiše sumu za koju napušta Partizan. Čajkovski je demonstrativno odbio, uz obrazloženje da nema tog novca kojim se Čajkovski može kupiti. Sjajne ponude dobijali smo Mitić i ja, ali mi smo, jednostavno, ignorisali menadžere..."
                                Ponudili su mu da vodi mladi tim Partizana, i Stjepan Bobek je pristao. Tu su bili Šoškić, Jusufi i Miladinvoić, koji su među prvima postali prvotimci, zatim Kovačević, Vasović, Jovanović, Čebinac, Mitić, Kiš, Rede, Miliradović, poznatiji kao "Partizanove bebe", koje je iznedrio sjajni stručnjak Florijan Matekalo.
                                "Osećao sam da se nešto veliko i fudbalski lepo vaja pod mojom rukom. Uživao sam u zrelosti poteza i bogatstvu ideja Kovačevića, u tehnici, inteligenciji i golgeterskoj veštini Srđana i Zvezdan Čebinca, u klasi dirigenta Mitića, koji bi, da se nije razboleo, sigurno dostigao internacionalni nivo kakav su brzo stekli prvi prvotimci Šoškić, Jusufi i Miladinović..."
                                Na tradicionalnom turniru u Viljaređu, mladi tim Partizana je u finalu nadigrao Milan, ali je, nažalost, pretrpeo poraz - 1:2. Stjepan Bobek je proglašen za "najboljeg fudbalskog učitelja", što je predstavljalo veliku moralnu injekciju. Po povratku u Beograd, obavestili su ga da bi varšavska Legija, takođe armijski tim, želela da ga angažuje.
                                "Legija se nalazila u krizi, boreći se za opstanak. Radio sam po ceo dan sa disciplinovanim fudbalerima i uspeh nije izostao.
                                Na kraju, bili smo treći,
                                i ja sam, čeznući za porodicom i Beogradom, odlučio da se vratim. Dobio sam tada i nekakvu ponudu iz Zagreba. Pomislio sam odmah: zašto ne bih prihvatio Zagreb, bar na godinu dana, da budem s roditeljima koji su već stari i bolešljivi? Tim pre što Marton Bukovi dolazi u Partizan..."
                                Sasvim neočekivano, sve se preko noći promenilo. Maron Bukovi se predomislio i javio da ne dolazi u Partizan.
                                "Rukovodstvo kluba odmah je odlučilo da ja preuzmem prvi tim, a moj veliki drugar (i pašenog) Prvoslav - Boba Mihajlvoić biće tehnički direktor. Srećan trenutak za mene: ostao sam u Partizanu i sa porodicom u Beogradu, preuzimam perspektivni tim, pojačan Milanom Galićem, koji stiže iz Zrenjanina kao 'veliki talenat' i 'budući reprezentativac'. Bio je to izazov novih psiholoških i fizičkih napora..."
                                Ideja iskusnog i inteligentnog Artura Takača predstavljala je pun pogodak. Stjepan Bobek i Prvoslav Mihajlović su sa talentovanom generacijom tri puta uzastopno osvojili titulu nacionalnog prvaka. Na banketu, u čast osvajanja prve titule 1961/62, bio je toliko srećan da je poželeo da zagrli ceo svet.
                                "U dva naredna šampionata sve je bilo lakše. Potvrdili smo primat, zahvaljujući pojedinačnoj i kolektivnoj klasi Šoškića, Jusufija, Miladinovića, Vasovića, Čebinca, Kovačevića i Galića, koji su već bili i standardni ili povremeni reprezentativci.
                                U odnosu na direktne rivale - Crvenu zvezdu, Dinamo, Hajduk, pa i Vojvodinu i Sarajevo - naša igra je bila ubedljivija i raskošnija. Zahvaljujući trijumfu Partizanove fudbalske škole, pridobili smo nove stotine hiljada navijača, čime sam posebno ponosan..."

                                NIŠTA BEZ LOPTE
                                "DA budem iskren: želeo sam da napustim fudbal i postanem navijač Partizana i reprezentacije. Vodeći ljudi iz kluba ubeđivali su me da moram da ostanem u fudbalu i da nastavim karijeru kao trener. Nekako sam osećao da postaje nepodnošljiva i pomisao na život bez lopte. Zar da do kraja radnog veka provodim život između četiri zida kao bibliotekar? Zašto ne bih iskoristio znanje i diplomu trenera, koju sam stekao kao aktivni fudbaler pri Vojnoj akademiji?"
                                Magični "Štef""

                                PRILAGODIO se brzo skopskom životu, vodeći Vardar u onim dramatičnim kvalifikacijama. Trepča je bila veliki rival i kandidat da osvoji prvoligaški status. Međutim, Stjepan Bobek je povukao nekoliko majstorskih poteza, Mutibarića zamenio mladim Filipovskim, koji je postao junak. Vardar je ponovo prvoligaš.
                                "Kraj sam dočekao toliko izmučen i bez glasa, jer sam preživljavao svaki izvedeni penal. Povukao sam se u jednu praznu prostoriju ispod tribina i jedino tražio potpuni mir. Glava mi je pucala. Neki klupski ljudi su me pronašli, bukvalno izneli na teren, gde je zavladalo narodno veselje. Supruzi Olgi se dopadao život u Skoplju, pa smo odlučili da ostanemo bar još jednu godinu..."
                                Dogodio se, nažalost, pravi zdravstveni slom. Bilo je to krajem 1979, kada se Stjepan Bobek, zajedno s predsednikom Vardara Džordžom Nikolovskim i generalnim sekretarom Stevanom Karanfilovićem uputio u Štip, u goste prijateljima iz Bregalnice. Posle posete "Astibu", ostali su na večeri, gde se do duboko u noć sedelo, jelo i pilo.
                                "Kad smo se vratili u Skoplje, osetio sam neku neobičnu mučninu. Preznojavao sam se, otvarao prozore, ostajao bez vazduha. Osećao sam bolove u grudima, verujući da je sve naivno i prolazno. Nažalost, sve je bilo opasno, jer su mi, sutradan, sjajni kardiolozi dr Srbinovski i dr Janakijevski rekli da sam oboleo od angine pektoris. Savetovali su mi da se odmah vratim u Beograd i da mi se izvrši koronarografija".
                                U Beogradu sumnji više nije bilo: začepljena su tri krvna suda koja hrane srce. Tri dana je proveo u bolnici "Dragiša Mišović" i odluka je pala: odlazak u SAD je neminovan, gde će ga u Hjustonu operisati profesori Kuli, Debejki ili Džonson, sva trojica sa ogromnim iskustvom, za koje je slučaj Stjepana Bobeka predstavljao rutinsku stvar. U tome će mu pomoći Dimče Belovski, skopski prijatelj i tadašnji jugoslovenski ambasador u Vašingtonu. Ovaj je odmah uspostavio vezu sa dr Kulijem i zakazao operaciju.
                                Na aerodromu su Stjepana Bobeka i suprugu Olgu ispratili starija kći sa suprugom, ljudi iz Partizana i najbliži prijatelji.
                                "Neposredno pred operaciju, mnogi nepoznati ljudi bili su oko mene. Čak i izvesni dr Zvonko, moj zemljak,
                                koji me je psihološki pripremao za operaciju. Imao sam utisak da su oko mene anđeli, ljubazni i veseli, koji su me hrabrili biranim rečima, ali i savetovali da više ne smem da sednem na trenersku klupu. Bilo mi je jasno tada da ću, ukoliko preživim, postati penzioner u pedesetoj..."
                                Ugrađeno mu je pet bajpaseva i kompletan operacioni proces je prošao bez problema. Nekoliko godina kasnije, da li četiri ili pet bajpaseva, često u šali primećuje kako ne zna njihov broj, ugradio mu je profesor Ninoslav Radovanović u Sremskoj Kamenici.
                                Budući slavljenik je pre desetak godina ostao bez supruge Olge. Kad zakoračite u njegov lepo uređeni stan u Ulici 27. marta, u velikoj dnevnoj sobi odmah na zidu ugledate portret supruge Olge. "Venčali smo se pre mnogo godina iz ljubavi i zasnovali divnu porodicu. Olga je bila moj oslonac i savetnik, dajući mi ogromnu moralnu podršku u svakom trenutku. Mnogo mi nedostaje, kao i mnogobrojni prijatelji kojih više nema među živima. U mojim godinama, znate, čovek je sve usamljeniji, i to je najveća životna muka".
                                Ćerke Stela i Ina, visokoobrazovane i tradicionalno vaspitavane žive i rade u SAD. Žive skladno, skromno, i u krugu najbližih prijatelja, po uzoru na oca i majku. Stjepan Bobek je četvorostruki deda: starija Stela ima dva sina, Nikolu i Branka,mlađa Ina (supruga nekadašnjeg fudbalera OFK Beograda Ninoslava Zeca), ima sina Vladimira i ćerku Sandru. Čuju se svakodnevno sa svojim ocem i dedom, ali taj telefonski razgovor ne može da ublaži tugu Stjepana Bobeka što ih i po dve godine ne viđa.
                                Svi oni su mu velika životna radost, baš kao što je 85-godišnji Stjepan Bobek bio i ostao velika sportska radost miliona ljudi koji vole fudbal.

                                ZVALI SU DRUGI
                                NIJE Bobeku bilo svejedno što ga u Hjustonu, pošto je izašao iz šok-sobe, niko iz Partizana nije pozvao telefonom. Po povratku u Beograd jetko bi primetio: "Tada su morali da misle na Vukotića, Stojkovića, Živkovića, za njih je Bobek postao bivši čovek". Međutim, prijatno je, čak i danas, kad podseća da su ga svakodnevno zvali Skopljanci i Atinjani, interesujući se kako se oporavlja. Takvu pažnju Stjepan Bobek nikad nije zaboravio.

                                (KRAJ)
                                Autor feljtona je Misa Vasiljevic, novinar Novosti.

                                Obavezna lektira za sve Partizanovce.

                                Comment

                                Working...
                                X