FK Partizan

[Sara]

U subotu da nakantamo cigane i to je to.

[Mr. Wolf]

PARTIZAN

[Dusan]

Ima jedan tim, ceo sam zivot s' njim...

5. u nizu, ko zna koliko ce ih jos biti! Sad da se dobije i derbi, cisto radi reda.

[LBJmvpFORlife]

[Casiraghi]

GranD kaze da je rekao upravi na kojim pozicijama zeli pojacanja i da ceka da mu kazu koliki je budzet. Ima li ko kakve informacije sta hoce?

[LBJmvpFORlife]

GranD kaze da je rekao upravi na kojim pozicijama zeli pojacanja i da ceka da mu kazu koliki je budzet. Ima li ko kakve informacije sta hoce?

Mnogo je rano jos uvek...

[Ljuba90]

GranD kaze da je rekao upravi na kojim pozicijama zeli pojacanja i da ceka da mu kazu koliki je budzet. Ima li ko kakve informacije sta hoce?

Nema niko...ali ja zelim golmana,dva stopera,dva vezna,dva spica

[Casiraghi]

Mnogo je rano jos uvek...

Prosle godine si u ovo vreme znao da Djura daje 4 miliona.

[LBJmvpFORlife]

Prosle godine si u ovo vreme znao da Djura daje 4 miliona.

Bila druga situacija, nije bilo, opozicije, pucha i svakojakih gluposti. Spremalo se sve ovo ali nije bilo aktuelno

[LBJmvpFORlife]

Далеке 2007, комшије су последњи пут биле прве, евро је вредео 77 динара, а мали Лазар Марковић уписао је 7. разред основне школе!
Браћо, честитамо Вам свима 24. титулу црно-белих...

Hej napred Partizan!

[LBJmvpFORlife]

http://www.mozzartsport.com/vesti/sa...ce--vredelo-je

Saša Ilić: Čoveče, vredelo je!
pre 5 sati | MOZZART sport
Jedva sam se suzdržavao dok sam, okružen dečicom iz naše klupske škole, njihovim trenerima i svojim drugarima iz prvog tima, iz ruku neponovljivog i nedostižnog Momčila Moce Vukotića primao loptu Lige šampiona, a stadionom se orili aplauzi i „Jedan je Ilić kapiten“, kaže u emotivnoj ispovesti za MOZZART Sport ljubimac Grobara

Nema mnogo Partizanovih fudbalera koji su i pre završetka karijere stekli status besmrtnika, da su saigrači i treneri u stavu mirno izgovarali njihovo ime, a navijači im se klanjali čak i kada su ih i sami kritikovali. Tridesetčetvorogodišnji Saša Ilić, drugoplasirani na klupskoj listi prvotimaca s najviše nastupa za crno-bele (u ovom trenutku 569), jedan je od tih odabranih.

"Ja sam od onih ljudi koji suzu puštaju u svoja četiri zida, daleko od očiju nepoznatih, ali je te večeri malo nedostajalo da zaplačem pred svim onim kamerama i fotoaparatima. Jedva sam se suzdržavao dok sam, okružen dečicom iz naše klupske škole, njihovim trenerima i svojim drugarima iz prvog tima, iz ruku neponovljivog i nedostižnog Momčila Moce Vukotića primao loptu Lige šampiona, a stadionom se orili aplauzi i „Jedan je Ilić kapiten“. Ne volim da se hvalim, čak ni da slušam druge kada to rade, ali mi je tih nekoliko minuta srce bilo veliko kao Avala. Stresao sam se od miline kada sam na „jugu“ video transparent „Više volim Saleta od keve i ćaleta“. Dok sam u glavi vrteo film dvadesetogodišnje karijere u Partizanu i gledao svog Nikšu kako maše Grobarima, neki unutarnji glas mi je govorio: „Vredelo je, čoveče“. Privilegija je odrasti u klubu za koji navijaš, a tek postati, kažu, njegova legenda... Uhhh... Posle utakmice sam uradio ono što retko činim, seo za kompjuter i izlistao sve fotke i snimke te male i jednostavne, a meni toliko dragocene svečanosti. I sin će imati čega da se seća jednog dana. Nadam se da će biti ponosan na svog matorog", priznao nam je Saša Ilić na početku razgovora za MOZZART Sport, vođenom u omiljenom mu beogradskom restoranu „Mala fabrika ukusa“, dok ga je menadžer pomenutog lokala, inače velika prijateljica još iz ranog detinjstva, u prolazu zadirkivala.

"Stekao sam mnoge prijatelje igrajući fudbal, najviše u Partizanu, ali nikada nisam raskidao odnose s meni dragim osobama van sporta. I inače volim da provodim vreme s običnim ljudima, kakvim i sebe smatram. Tragikomični su mi ti svi umišljeni, nadmeni i pokondireni likovi, kojima šaka para i trunka medijskih hvalospeva izmene svest i savest. Nisam iz tog „filma“. Zato me valjda gotive svi ti „sitni šrafovi“ u mašineriji zvanoj Parni valjak, koje javnost nikada nije videla i čula, a bez čijeg se rada mi igrači ne bismo u Partizanu osećali kao kod kuće. Volim svaki kutak stadiona i Zemunela. Tu sam odrastao, formirao se kao ličnost, stvorio neko ime, naučio da su život stalne smene plime i oseke".

MALI GROBAR

Rođeni Požarevljanin u isto vreme je postao stavnovnik Beograda i Humske, pre tačno 25 godina.

"Pet dana pošto sam se s porodicom doselio iz Kostolca u Beograd, otac i njegov prijatelj su me odveli na prvi trening u Partizanu. Obojica su bili veliki partizanovci, a ja mali Grobar, pa se nije postavljalo pitanje gde ću udarati po lopti, što sam inače satima radio. Svaki dan. Između časova i učenja, u školskom dvorištu i ispred kuće. Sve dok ne padnem na nos od umora. Fudbal je bio moja sudbina, a roditelji su me pustili da idem putem koji mi je bio predodređen".

Put do prvog tima nije baš bio posut ružama. A vodio je preko klupske filijale Teleoptika.

"U to vreme Optičari su se takmičili u Prvoj beogradskoj ligi. Svetlosnu godinu daleko od velike pozornice, što su pojedinci smatrali degradirajućim i ponižavajućim za mene. Bilo je čak i onih koji su mislili da ću karijeru završiti pre nego što sam je počeo. Moji rezoni su bili drugačiji. Samo sam hteo da igram, iskreno uveren da će mi se trud, strpljenje i upornost kad-tad isplatiti".

Tako je i bilo. Posle nekoliko treninga s prvim timom, kao devetnaestogodišnjak debitovao je za najjaču postavu crno-belih.

"Kao ekspert za rad s mladim fudbalerima i dokazani pedagog, legendarni Tumba mi je pre ulaska na teren samo poručio: „Opusti se i uživaj u fudbalu.“ Trenutnih 6:0 za Partizan, na tom gostovanju Borcu iz Čačka, dodatno me je smirilo. Saigrači su ispali još veći šmekeri. Moj idol Ćirić, Trenevski, Čakar, Hristov... Svi su preskakali loptu i gurali je meni u noge, samo da dam gol. Pala su još četiri, ali sam se svom prvencu radovao na drugoj utakmici, sledeće godine".

MOŽE LI OVAJ TVOJ MALI?

U pamćenje rekordera po broju evropskih mečeva za Partizan (68) dublje se, međutim, urezao prvi duel s Kroacijom 1997. godine, u borbi za Ligu šampiona.

"Taj dan mi je promenio život. Pun stadion, današnji Dinamo u to vreme moćna ekipa, na tribinama neviđen naboj zbog prvog posleratnog okršaja sa starim rivalom, na terenu gori, na semaforu 0:0, a ja ne znam šta me je snašlo kada mi je Miša Radaković preneo Tumbinu naredbu da odem na zagrevanje. Nikada neću zaboraviti blic razgovor mog fudbalskog oca i ondašnjeg sportskog direktora Bjekovića na poluvremenu. Nenad je pitao: „Može li ovaj tvoj?“, a Miša mu odgovorio: „Može, on je genijalac.“ Tada sam se još više uplašio, ali ništa manje od navijača koji je s tribina žučno protestovao pitavši: „Ko je bre sada ovaj klinac?“ Hvala bogu, ispalo je kontra. Fino sam odigrao i asistirao za gol, zbog čega sam posle meča umalo doživeo saobraćajku. Taksista mi je u „sitna crevca“ prepričao meč, da bi na kraju pohvalio strelca Isailovića i „nekog Ilića“. Kada sam rekao da sam ja taj mali, ukočio je tako da smo jedva izbegli direktan sudar. I tako postadoh poznat. A-ha-ha..."

Partizanovo „vrapče“, kako ga je davno nazvao višedecenijski fizioterapeut prve Partizanove postave Slobodan Branković, s faktografskom preciznošću pamti i svaki detalj brojnih derbija s Crvenom zvezdom.

"Počeo sam neslavno, porazom od 0:2 na Marakani. Oba gola dao je Perica Ognjenović, koji nas je s Dekijem Stankovićem i drugim članovima te odlične generacije dobio u još dve utakmice te sezone. Na moju nesreću, nakupilo se još takvih ljutih rana i crnih tačaka u karijeri. Tek u ovom mandatu sam osetio kako znači u seriji zagorčavati život večitom rivalu. Ko ne zna šta su adrenalin i ta bezgranična ljubav prema crno-belom ili crveno-belom dresu, taj nikada ne može shvatiti zašto ti se ne živi posle poraza od komšija ili zbog čega si blažen kada ih ostaviš u suzama. Svaka pobeda je priča i praznik za sebe, ali ta evociranja uvek počinjem onom koju nam je doneo Kežman u 90. minutu. Em mi je bila prva, em ih je Mateja „ubio“ na ulazu u svlačionicu. One druge, mračne epizode najradije bih izbrisao gumicom iz pamćenja".

Prezimenjak Dejan u Zvezdinom dresu bio je majstor za izbacivanje Saše iz takta, a stariji navijači i danas prepričavaju njihove čarke i međusobne faulove.

"Ko nas je gledao, mislio je da smo krvni neprijatelji koji se posle fudbala ganjaju po gradu. A u stvari smo super drugari. Deki je odličan momak, koji je samo znao moju slabu tačku i majstorski je koristio. Najlakše i najbrže od svih čuvara me je izbacivao iz takta. Svaki put se slatko ismejemo tim čuvenim čarkama kada se sretnemo. Ja ga prozivam da mi je upropastio karijeru, a on se žali što nije imao više takvih emotivaca i impulsivaca na meti, pa da se proslavi... A-ha-ha..."

KOKA-KOLA I POLICAJAC TUMBA

Maher za hirurški precizne gol asistencije iz drugog plana, kada im se protivnik najmanje nada, umeo je i van terena da zabrlja. Ali je uvek priznavao greške i, pošten i samokritičan kakav jeste, čak javno govorio o njima.

"Nije za ponos, ali dešavalo mi se da preteram s uživanjem u životu van fudbala, pa i da prekršim poneko pravilo klupskog ponašanja. Nisam pravio velike gluposti, bežao iz karantina, svađao se s trenerima ili hvatao za vrat sa saigračima, već sam davao sebi na volju, kao kada sam pored živog „policajca“ Tumbe pokušao da prošvercujem koka-kolu u sobu na jednim pripremema na Tari. Šef je video da je nosim ispod trenerke, ali nije hteo da me izblamira pred jednom novinarkom u hodniku, pa mi je na uvce saopštio da sam kažnjen sa 1.000 tadašnjih maraka. Platio sam bez pogovora, kao i za svaku svoju grešku, na terenu ili van njega. Hvala bogu, nije ih bilo previše neoprostivih, inače ne bih bio jedan od najmlađih kapitena u Partizanovoj istoriji".

I njegova evropska priča s Partizanom ima (ne)slavne epizode. One ružnije su mu izborale lice.

"Mislim da ću se i kada budem odlazio s ovog sveta setiti promašaja protiv Real Madrida i Olimpika iz Marselja, u našoj prvoj Ligi šampiona. Svaki mi je bukvalno otkinuo deo duše. U noćima bez sna, nedostupan čak i za moje najbliže, pitao sam se šta sam bogu zgrešio kada mi nije dao da uradim ono što bi morao svaki rekreativac, a kamoli čovek kojem je posao da daje i namešta golove. Ali Svevišnji sve vraća i plaća. Postoji neka nebeska ravnoteža koju samo naknadna pamet može da razume. Protiv Đurgardena i Njukasla iste godine imao sam više sreće nego pameti, na nekim drugim mečevima bio sam strelac iz nehata, ni kriv ni dužan, a onda sam zabrljao kada je bilo najlakše i najvažnije. Ma došlo mi je bilo da batalim fudbal..."

HRONOLOGIJA

1986. Otac Milan i pokojni porodični prijatelj bokser Svetozar Belić Belka upisali su ga u Partizanovu školu fudbala. Prošao je sve njene selekcije, a jedno vreme nastupao je i u klupskoj filijali Teleoptiku.
1996. Potpisao je prvi profesionalni ugovor s crno-belima i debitovao za prvi tim, protiv Borca u Čačku, a tadašnja pobeda od 10:0 najubedljivija je u istoriji Parnog valjka.
1997. U meču s Vojvodinom postigao je prvi gol u seniorskoj konkurenciji kluba iz Humske. U međuvremenu je još 213 puta bio strelac za tim čiji je dres nosio skoro celu karijeru.
1997. Osvojio je prvu od osam šampionskih titula s Partizanom, mada je te sezone odigrao samo jedan meč. Kasnije je uzeo i tri nacionalna kupa.
1997. Bačen u „vatru“ u večitim derbijima na velikoj sceni. Crno-beli su izgubili taj, ali i druga dva okršaja sa Crvenom zvezdom te sezone, sa kojom i dalje ima negativan skor.
1997. Zabeležio je prve minute na evropskoj sceni i to u beogradskom meču s hrvatskom Kroacijom, koja je gigantu iz Humske u ravanšu nanela jedan od najbolnijih poraza u njegovoj istoriji.
1998. Postavljen za kapitena prvog tima. Traku je nosio sve do odlaska iz Partizana, a u vođu ekipe ponovo je promovisan prošlog leta.
2000. Proglašen je za najboljeg fudbalera ondašnje SRJ, u izboru kapitena svih domaćih klubova. Isto priznanje u anketi Večernjih novosti dobio je i pre 24 meseca.
2001. Godinu je završio s rekordnih 19 prvenstvenih pogodaka za naš najtrofejniji klub od raspada SFRJ. Te sezone bio je u protokolu svih ligaških susreta.
2003. Bio je jedan od najzaslužnijih za istorijski plasman crno-belih u Ligu šampiona. Sedam godina kasnije ponovo ih je uveo u kontinentalnu klupsku elitu.
2004. Prvi put se rastao s Grobarima, pošto je otišao na šestomesečnu pozajmicu u špansku Seltu, gde su ga sačekali naši trener Radomir Antić i golgeter Savo Milošević.
2005. Opet je otišao preko granice. Ovog puta zbog transfera u Galatasaraj. Već na premijeri je dva puta pogodio metu, iste sezone osvojio titulu, a sledeće igrao Ligu šampiona i dao dva gola u njoj.
2009. Započeo je treći mandat u Humskoj, a na staru adresu došao je pravo iz austrijskog Salcburga, s kojim je osvojio jednu titulu nacionalnog prvaka.
2012. U duelu s Jagodinom prvi put otkako se profesionalno bavi fudbalom dva puta na jednom meču „poentirao“ šutevima van kaznenog prostora.

Kakav je najveci!

[colke995]

Spoiler

Navijaci Crvene Zvezde ucice u Ginisovu knjigu rekorda. Njihov Snesko Belic se nije otopio vec 5 godina

Imali neke sanse da Kamara ostane u sastavu?

[LBJmvpFORlife]

Spoiler

Navijaci Crvene Zvezde ucice u Ginisovu knjigu rekorda. Njihov Snesko Belic se nije otopio vec 5 godina

Imali neke sanse da Kamara ostane u sastavu?

Skoro pa 0%

[Casiraghi]

Medo ide 200%. Prvo sto zauzima mesto stranca, drugo sto je kaznjen sa 4 utakmice neigranja u Evropi zbog crvenog protiv Samroka. Za njega i Tomica navodno uzimamo oko 5 milki. Od stranaca ostaju Ivanov, Manga i Edu kojeg necemo gledati do jeseni. Sto se dolazaka tice Tejgo i Mereba za sada najblizi. Prvog bih voleo da vidim, drugog nikako.

Sin Miljko navodno ima neke ponude.

A evo ko su nam navodno sve interesantni igraci:

Aleksic, Pauljevic, Mojsov, Ben Haim, Maslac, Stanojevic(Rad, zadnji vezni), Bosman iz Slobode, Vignjevic(BSK, krilo), Merebasvili, Tejgo, Kleo, Dindan i Milic iz OFK-e.

Ne znam koliko je provereno, navodno neki pouzdaniji lik. Videcemo ga uostalom uskoro, kaze da su Mereba i Tejgo tu za mesec dana ako se nesto ne iskomplikuje.

[milanche]

Sta ce nam Gruzijac pored zivog Ninkovica...