In Focus-Lega Calcio 2012/2013

[Brajkula]

Палермо - Циркус званично затворен !

Када се помене фудбалски клуб Палермо одмах се као прва асоцијација јавља њихов јако харизматични председник, Зампарини, и његове трагикомично учестале смене тренера на клупи овог клуба. Наиме, поменути човек је за 26 година колико је на челу овог клуба сменио чак 47 различитих имена на столици првог човека стручног штаба клуба, од тога су нека имена долазила више пута на ову функцију у клубу, те као последица тога сигурно бројимо више од 50 тренерских промена у овом клубу у Зампаринијевој ери. У почетку је овакво понашање председника Палерма фудбалској јавности у Италији, али слободно се може рећи и шире, било јако симпатично, да би како би те смене узимале све више маха такво понашање доста променило став фудбалске јавности и сада се све више критички (наравно негативно критички) говори о тим сменама на клупи овог клуба. Коначан исход такве политике добили смо у сезони која за нама, а то је коначно испадање овог клуба у ранг ниже, а то је рално гледано на ствари могао да буде једини реални исход исте. Наравно треба напоменути да је управо Зампарини човек који је овај клуб дигао међу великане, те га је у најелитнију италијанску лигу увео из Серије Б у сезони 2003./ 2004. као победник Серије Б, те да се клуб у истој задржао ето до ове сезоне. У тој епохи успели су да стигну и јендом до финала Купа Италије и то у сезони 2010./2011. када су у истој изгубили од Интера.

Дакле, како је Палермо ове године забележио свега 6 победа - Кјево 4:1, Сампдорија 2:0 и 3:1, Катанија у дербију Сицилије 3:1, Рома 2:0 и Интер 1:0 - 14 ремија и чак 18 пораза није ни чудо зашто се Палермо нашао као први клуб испод црте дављеника лиге са укупно 6 бодова заостатка за Ђеновом која је управо први тим изнад црте, први спашени. Наравно овакво стање није заобишло ни тренерску вртешку у Палерму, па је Зампарини чак 5 пута мењао своје тренере - сезону је почео и завршио Санино, а како ствари стоје почеће и следећу, али у Серији Б, јер је Зампарини изавио да има у поменутог човека поверење (каква иронија), њега је током сезоне наследео Гасперини, истог Малесани, да би се поново на клупу вратио Гасперини кога је на крају заменио поменути Санино који ће ту ипак остати до даљњег, капирам не дуже од новембра месеца ове године. Када све ове чињенице узмемо у обзир ми морамо доћи до реалног закључка, а то је да су ова 32 бода колико је екипа Палерма заправо узела ове сезоне истински упсех за једну екипу (наравно под поменутим условима учестале смене тренера) без обзира о колико се квалитетном тиму заправо ради, а није да Палермо нема пар јако квалитетних појединаца, те и пар јако младих талентованих играча. Стварно је смешно очекивати од свог тима, какви год играчи да га чине, да у лиги калибра Серије А изборе опстанак у ситуацији када ти се скоро сваког месеца мења тренер на клупи, јер наравно сваки тренер има своју неку фудбалску филозофију и сваки тренер преферира различите играче, те и различити стил игре, те поменути тим стванро није имао времена да поменуте чињенице усвоји и на исте се навикне.

Тако нам нако свега остаје да овог лета видимо да ли ће велики мајстор ове игре, Фабрицио Миколи остати у клубу и заједно са поменутим Санинијем и остатком ростера (уз наравно и нека појачања за ову лигу која ће преко лета сигурно пристићи) покушати да врати тим у елитно друштво, те где ће најбољи појединац овог клуба ове сезоне, Јоспи Иличић ( 10 погодака и 2 аистенције, 4 пута играч меча) завршити и за коју суму новца, као и шта ће бити нпр. са талентованим Уругвајцима Дибалом и Хернандезом, пре свега, те и Аргентинцем Муњозом.

Од занимљивих дешавање ове сезоне везаних за Палермо ваља истаћи и то да је харизматични предесдник овог клуба изјавио да "Палермо иде на добош", тј. да је, како је у тешкој финансијској ситуацији, клуб на продају и свако ко да 100 милиона евра може себе назвати новим власником клуба. Наводно је Зампарини изјавио да је уложио огроман новац у клуб те да како је пред банкротом јер више нема никаквих ликвидационих средстава, а сви послови који његовој породици доносе новац су приписани његовој деци, нема другог избора него да клуб прода након 26 година. Клуб дан данас није отишао уи власништво другог човека и тренутно преживљава јако буран период. Међутим, треба напоменути да је Зампарини такође и доста профитирао од клуба јер је Палермо познат као добар продавац, а као један од примера узели би продају Пастореа ПСЖ-у за 44 милиона евра, међутим Зампаринију је свега отишло око 23 од исте због разних провизија које су покупили различити менаџери око поменутог играча.

На крају морамо додати да није далеко од истине да се остала дружина у Серији А радује оваквом расплету ситуације по Палермо, јер је то гостовање на Сицилији, као и гостовање Катанији која је са истог острва, једно од тежих у лиги и врло често се дешавало да великани просипају бодове на Ренцо Барбери. Као пример ватрене атмосфере на стадиону могао би се постави управо дерби Сицилије са Катанијом који понајбоље оцртаваслику са поменутог стадиона. Ваља напоемнути да ове сезоне Палермо није изгубио у тој јако важној утакмици по клуб, јер је у другом мечу у Катанији било нерешено, 1:1.

Као завршну реч могао бих да додам можда и најлепши детаљ ове сезоне када су утакмице овог клуба у питању, а то је овај ванвасионски гол Миколија, који је сигурно и у ужем избору за гол године и сваквко један од лепших детаља ове сезоне у фудбалском свету на чизми.

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог

[b64Milos]

Tim sezone po mom skromnom misljenju:

Golman

Handanovic (Inter)

Iako je Inter imao jednu od najgorih sezona u istoriji, Handanovic, verovatno i najbolji golman na svetu u ovom trenutku, je definitivno imao sezonu karijere. Ne moze se ni pretpostaviti koju bi poziciju Inter zauzeo da nije bilo ovog coveka na golu.

Odbrana

Marquinhos (Roma)

Nije se mnogo znalo o ovom igracu pre nego sto je na pocetku sezone sa 18 godina potpisao za Romu. Ispostavilo se da je Roma napravila odlican posao jer je Markinjos bio glavni igrac odbrane kluba iz Rima.

Barzagli (Juventus)

Defanzivac Juventusa je imao sjajnu sezonu i samo potvrdio reputaciju jednog od najboljih stopera Serije A i Evrope, sto je dalo veliki doprinos Juventusovom osvajanju skudeta i odbrani koja je ponovo bila najbolja u ligi.

De Sciglio (Milan)

O ovom igracu se vec sada prica da je naslednik Paola Maldinija, iako ima samo 20 godina. Oblicne partije ove sezine ne samo da su mu obezbedile zacementirano mesto u prvoj postavi Milana, vec i najavile da u bliskoj buducnosti moze postati jedan od najboljih ukoliko sve bude isto svojim tokom.

Lichtsteiner (Juventus)

Sjajne partije Svajcarca su u mnogome doprinele Juventusovoj odbani titule, sto je samo potvrdilo odlicnu formu u kojoj se nalazi jos od kako je stigao iz Lacija u Juventus.

Sredina

Vidal (Juventus)

Definitivno najbolji igrac Serije A u sezoni. Vidal je pokazao senzacionalnu formu koja se mogla videti u svakom mecu Juventusa ove sezone. Sjajna igra u odbrani, isto tako i u napadu, kao i mnogo postignutih golova u vaznim mecevima obezbedili su Vidalu titulu najboljeg.

Hamsik (Napoli)

Iako se cinilo da Kavani vuce ekipu ove sezone, statistika Hamsika govori sama za sebe. Sa 11 golova i 14 asistencija, Hamsik je najefikasniji igrac sredini terena u Evropi.

Hernanes (Lazio)

Verovatno najbolji igrac Lacija je imao verovatno i najbolju sezonu do sada. Kada je bilo najpotrebnije, Brazilac je davao golove iz svih mogucih pozicija i pokazao koliko samo znaci i doprinosi kvalitetu igre svog kluba.

Napad

El Sharaawy (Milan)

Posle ocajnog starta Milana na pocetku sezone, svi su im prognozirali Ligu Evrope u najboljem slucaju. Onda je na scenu stupio El Saravi, i gotovo sam uspeo da svojim golovima vrati svoj klub u borbu za ligu sampiona. U drugoj polusezoni je promenio poziciju dolaskom Balotelija, ali je njegov doprinos 3. poziciji Milana neprocenjiv.

Di Natale (Udinese)

Godinama unazad, idealni tim Serije A se nije mogao zamisliti bez legendarnog Di Natalea. Tako je bilo i ove sezone. Pre svega svojim golovima i individualnim kvalitetom koji retko koji igrac poseduje, ikona Udenezea je ponovo uspela svom klubu da obezbedi igranje u Evropi.

Cavani (Napoli)

Listu idealnih jedanaest zatvara najbolji spic sveta. Prva zvezda Napolija je sa neverovatnih 29 golova u ligi doprinela drugom mestu i rekordnom broju bodova koje su Napolitanci uspeli da osvoje u jednoj sezoni.

[Brajkula]

Ђенова - Сандук...остаје на чекању.

Зашто баш овакав наслов ? Одговор лежи у прослави навијача клуба који је тема овог поста пре две сезоне када је њихов градски ривал испао у нижи ранг такмичења. Наиме, тог дана су поменути навијачи парадирали градом славећи неуспех свог највећег ривала у којој су носили један мртвачки сандук који је асоцирао на смрт клуба са којим деле стадион, тј. они су тада наводно сахранили Сампдорију. Како су се ствари ове сезоне одвијале врло лако су навијачи Сампе могли да, брже него што се ико од њих и надао, дочекају да се реванширају свом ривалу, пошто је Ђенова добрим делом сезоне носила фењер, а од испадања су се буквално извукли у минут до 12.

Заправо сезона по њих није кренула тако лоше. У првом колу савладали су Каљари 2:0, да би након тога уследела два очекивана пораза, од Катаније 2:3, у коме је српски интернационалац и капитен ове екипе, Бошко Јанковић, постигао свој првенац ове сезоне, и Јувентуса 1:3, у мечевима у којима је Ђенова оба пута прва долазила до предности а затим исту убрзо успевала да испусти. После тога дошла је и нова, друга, победа на изузетном тешком гостовању Лацију у Риму, 1:0, да би од тог меча кренула серија ремија, заправо три комада, Парма, Удинезе и Палермо, те пораз од Роме 2:4, а занимљиво да је Ђенова и у овом мечу прва дошла до предности, с тим што је у овом мечу имала у једном тренутку и два гола вишка у односу на ривала, а и у овом порази Бошко Јанковић био стрелац. И онда долази до, за велики део фудбалске јавности на чизми, до сензационалне одлуке председника клуба, Енрика Пресиозија, који даје отказ тадашњем тренеру Де Канију и на клупу поставља некадашњег тренера Кјева, Портоа, градског ривала Сампдорије и Јувентуса, Луиђија Дел Нерија. Ђенова је у том тренутку заузимала 10. место на табели са 9 бодова из 8 кола и скором 2 победе, 3 ремија и 3 пораза, сва три од екипа које су квалитетом ипак испред Ђенове, што значи да смењени стручњак буквално нигде није "просуо" бодове. Када помињемо Пресиозија ваља напоменути да је он пре Ђенове био на челу италијанскох нижеразредног клуба Комоа и да је на челу истог пропустио да доведе данас вероватно најбољег фудбалера планете, Леонела Месија, који је као четрнестогодишњак био на проби у поменутом клуби и коју није прошао. Такође, Пресиози је пре три сезоне пропустио да ангажује тада нападача Леха, данас Борусије из Дортмунда за 5 милиона евра, који данас вреди можда и десет пута више, а на крају треба напоменути да је Пресиози био више пута кажњаван од фудбалске асоцијације и руководиоца саме лиге због абнормалних трансакција на релацији Комо-Ђенова, као и због сумњивих трансфера својих играча.

Ђиђи Дел Нери од свог доласка полако почиње да весели навијаче, али Сампдорије, с обзиром да је његов тим под његовом командом играо очајно те су временом почели да се јављају наслови по италијанским медијима да играчи почињу да бојкотују поменутог тренера незадовољни његовим радом. Клуб је у ери Дел Нери сабрао само 2 победе, 2 ремија и чак 10 пораза, а последњи у у коме је суделовао и поменути тренер је био 20.01.2013. на свом терену од Катаније 0:2. У том тренутку Ђенова је била први клуб испод црте, тачније 18. на табели, са укупно 17 освојених бодова. На клупу седа Балардини који се на крају испоставио као идеално решење, а треба напоменути да је клуб одрадио врло конкретан зимски прелазни рок довођењем Рубена Оливере и Матузалема, играча који су одмах заузели своје место у стартних 11 и клуб почели да чупају са дна. Балардни након свог доласка није изгубио целих месец дана, а Ђенова је у том периоду узела 9 бодова из 5 утакмица, а у поменутом низу је победио Лацио и Удинезе те одиграо ремије са Јувентусом на најтежем могућем гостовању, те Пармом и Палермом. Након тога су уследеле промењиве партије, да би 14.04. Балардини започео нови низ од месец дана без пораза. Међутим у истом низу је забележио свега 2 победе и 5 ремија, али је истим успео да извуче клуб из зоне испадања и сачува навијаче патње коју би им приредиле колеге из супротног табора у граду. Занимљиво да је то да је Ђенова своје последње три утакмице ове сезоне завршили идентичним резултатом, 0:0 са Торином, Интером и Болоњом. Дакле, Балардини је од доласка на клупу забележио скор од 4 победе, 9 ремија и 4 пораза, дакле сакупио је укупно 21 бод, чак 4 више од својоа два претходника заједно,а занимљиво је да је и пре ове сезоне већ једном седео на клупи Ђенове и то у сезони 2010./11. када је клуб довео до 10. позиције на табели.

Oд индивидуалних учинака треба истаћи партије најбољег стрелца клуба ове сезоне, Марка Боријела, који је сакупио 12 голова за клуб и са чијом повредом ове године се некако подудара и посртање клуба на табели, јер су се остале замене, пре свих Ћиро Имобиле који је у заједничком власништву Ђенове и Јувентуса и који је прошле године доминирао теренима Серије Б, те од кога се ове сезоне очекивало да експлодира и на највећој италиијанској сцени. Без обзира што је све своје голове, осим последњег Каљарију, постигао великим именима италијанског фудбала - Интеру, Јувентусу и Наполију, те и један у дербију са Сампдоријом, морам констатовати да је он ипак ове године прописно подбацио с обзиром на направљену статистику и врло бледе игре на терену. Ипак, морали би да издвојимо сјајан гол младог Имобилеа у мечу са Интером, Имобилеа који за пар дана предводи напад младих Азура на Европском првенству у Израелу и који ипак ове године игра врло добро за тај национални састав и после Габијадинија (Болоња) најбољи је стрелац младе селекције Италије у квалификацијама за поменути турнир.

Када помињемо индивидуалне учинке ваља напоменути и да је најбоље време некада једног од бољих голмана лиге, Себастијана Фреја, прошло. Наиме, Фреј је ове сезоне примио доста кикс голова и готово да уопште није радио оно по чему је поменути француски голман познат, а то је да својим невероватним одбрана чупа бодове свог клуба. Видећемо да ли ће Пресиози имати поверења у њега и наредне сезоне или ће пак током овог лета покушати да пронађе замену за поменутог старца међу стативама. Старца је Фреј данас броји чак 36 лета.

Од играча са ових простора за Ђенову већ пет сезона са успехом наступа поменути српски интернационалац, Бошко Јанковић, који је један део ове сезоне пропустио због повреда и који је доласком Балардинија, када је Ђенова променила свој систем игре са 4-3-2-1 на 3-5-2 изгубио своје место међу стартних 11 јер у том систему нема места за офанзивно крило. Иначе, кад је на терену Бошко Јаковић уједно носи и капитенску траку ове екипе, а ове сезоне је за 1430 минута колико је провео на терену постигао 4 гола, од којих морамо издвојити његову бомбу против Кјева и забележио 1 асистенцију. Иначе, недавно су га симпатизери Серије А изгласали за трећу десну ногу лиге, иза Тотијеве и Миколијеве.

Иначе, прошле зиме Ђенову је "појачао" босански интернационалац из Варесеа Енис Надаревић који је од доласка успео да забележи свега 97 минута на терену.

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог

[Brajkula]

Торино - Напокон у мирној луци !

Oвосезонски повратник у Серију А доиста је недостајао свим истинским љубитељима ове лиге. Некада један од најјачих тимова на чизми до оне, сада већ чувене, катастрофе тзв. "Гранде Торина" када је по многима један од најјачих тимова који је икада играо настрадао у авионској несрећи давне 1949. Занимљиво је да је до те трагедије Торино један од јачих тимова на чизми, чак 6 пута првак Италије од тога 5 пута узастопно, био водећи на табели, те да му је асоцијација након исте доделила титулу првака као известан омаж тој великој екипи. Од тада Торино се никада није опоравио, чак је и пао у сенку свог највећег и уједно градског ривала Јувентуса, који је данас ето најјачи тим у овој земљи. Од тада Торино је провео укупно 84 сезоне у Серији А и 11 сезона у Серији Б, а највећи успеси на међународној сцени били су играње и пораз у финалу Купа УЕФА 1992. када је од њих у двомечу (тада се у финалу играо двомеч) био бољи Ајакс, док је последњи трофеј освојен у Купу Италије 1993. те је управо та екипа последња јака екипа из 4. града по величини у Италији. Када смо већ код историје, морамо напоменути да је историју овог клуба, врло успешно, стварао и један фудбалер са ових простора, Моша Маријановић, човек који је проглашен најбољим југословнеским фудбалером између два светска рата, али у тренерској улози 1957. и 1958. Колико је добро радио говори заправо понуда највећег ривала Торина, Јувентуса, да Моша пређе у њихове редове коју је он одбио као непристојну.

Дакле, ове године се Торино вратио у Серију А након заиста сјајне сезоне у рангу ниже где су заузели друго место са истим бројем бодова у односу на првопласирану Пескару (која је ове године, већ писано, успела као последњепласирана да испадне из Серије А) и након солидне сезоне успео да сачува статус прволигаша, што нас љубитеље Серије А изузетно радује јер су утакмице градског дербија Торина ( "derby della mole"), између Торина и Јувентуса, врло неизвесне и занимљиве за гледање, са спектакуларном атмосфером на трибинама.

Искусни стручњак, Ђампиеро Вентура успео је да задржи окосницу тима из сезоне у рангу ниже - Огбону, Камил Глик, Башу и Бјанкија, те да исти појача голманом Жилетом (Болоња), Ђилермо Родригезом (Ћезена, која је претходне године управо испала из лиге), Ћерћијем (Фиорентина) који је уједно постао и главна карика ове екипе, а уједно и репрезентативац Италије, Сантаном (Ћезена), те на полусезони и Баретом (Удинезе) и Џонатасом (Пескара), нападачима који нису направили неки упечатљивији траг, поготово не овај други.

Тако је Торино ове сезоне успео да забележи 8 победа, 14 ремија и 16 пораза, укупно 39 бодова, чак 7 више од опасне зоне и да себе и наредне године назове учесником међу елитом, а уколико Урбано Кајро, председник фудбалског клуба Торино и његова екипа, одраде добар прелазни рок можда идуће сезоне и направе искорак напред, што ће бити изузетно тешко јер им главни одбранбени играч Огбона готово па сигурно прелази у редове градског ривала, док је најбољи играч ове сезоне, Алесио Ћерћи на мети Милана, али и он није у пуном власништву клуба, већ конкретно у сувласништву са Фиорентином, јер је Толино откупио од Виоле само 50 посто уговора за цену од 2.6 милиона, те ће решење његовог статуса бити изузетно компликовано по челнике овог клуба. Поемути играч је ове сезоне за клуб из Торина забележио 8 голова и 12 асистенција, те био незаустављив по десној страни напада Тороа, што му врло вероватно отвара врата свог првог великог трансфера, мада није на одмет напоменути да је овај фудбалер поникао у Роми, те у каријери носио и дрес Фиорентине, а доста пута био и на мети Јувентуса. Такође, најбољем нападачу и у одсуству Огбоне капитену екипе, Роландо Бјанкију, 30.06.2013. истиче уговор са клубом, а како исти није успео да договори продужење уговора са Торином сигурно је да ће и он следеће сезоне напустити екипу.

Дакле, Вентурин 4-2-2-2 систем са тим истуреним крилима преко којих се све одвија у овом тиму Торина се ове сезоне више него исплатио, а исти систем као што рекосмо направио је изврсне бројке Ћерћију. Међутим, имали смо ове сезоне више него чудне резулатте Торина, од којих нам прво на пада онај лудачки меч са Наполиме 3:5, када је Торино губио 0:1 и 1:2, али у 78. минуту ипак стигао да преокрене на 3:2 и за 12 минута изгуби све оно што су градили током меча. Такође, имамо и пораз од Фиорентине 3:4, где је Торо губио 0:3 али стигао да сјајним голом Ћерћиија изједначи на 3:3 у 77. минуту и на крају изгуби 3:4, а тим резултатима може се додати и пораз од Каљарија истим резултатом 3:4, те сјајан и по Интер незаслужен реми (Интер био доста лошији ривал на том мечу) 2:2 на Меаци, као и пораз од Милана 2:4 након водства 1:0 и скандалозних грешака голмана Жилеа. Треба напоменути да је Торино ове године изгубио оба градска дербија, на Јувентус Арени 0:3, где се добро држао до убилачког старта и црвеног картона Камила Глика, те на Олимпику 0:2, где је први погодак примио тек у 88. минуту а недуга затим и други у надокнади времена. Стрелци у том другом мечу били су Видал и Маркизио, а Торино је тако и ове сезоне остао без победе над градским ривалом и продужио поменути пост на 13 година.

Од фудбалера са ових простора, за Торино ове сезоне наступао је пре свега новопечени репрезентативац Србије који је након наступа у мечу са Хрватском доста оспораван од српске јавности, где се и дан данас поставља питање његовог позивања у најјачи национални тим Србије, поред неких имена која упорно изостају са списка Синише Михајловића. Иначе, он је ове сезоне забележио укупно 15 наступа, 8 пута као стартер, док је 7 пута улазио са клупе, укупно 679 минута, где је стигао да постигне и 2 гола, од тога један врло атрактиван Аталанти, а забележио је и 1 асистенцију.

На зиму је у редове Торина стигао и црногорски Кака, 19-годишњи Марко Бакић, те је успео и да дебитује за екипу Торина у мечу са Катанијом али није оставио неки дубљи траг бар не ове сезоне јер се ради о аквизицији за будућност, те његове минуте у дресу Торина тек очекујемо наредних сезона.

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог

[Brajkula]

Аталанта - искуство са петопарца !


Играчи Аталанте прослављају један од својих голова ове сезоне

Аталанта је у 2012./2013. имала једну доста "досадну" сезону. Наиме, клуб није имао никакве амбиције према врху, док опстанак у лиги ни у једном тренутку није долазио у питање. Заправо, могло би се рећи да клуб од доласка Стефана Колантуона 2010., некадашњег играча Роме али у малом фудбалу, заправо функционише сјајно. Клуб не доводи у опасност свој опстанак, а са друге стране готово сваке сезоне избаци по пар занимљивих играча клубовима из врха. Ето примера ради, прошле сезоне позорница је била резервисана за Маноло Габијадинија, који је на крају завршио у Јувентусу (Јувентус је купио пола његовог уговора), који је прошлу сезону одиграо у Болоњи и имао сасвим солидну ролу - 6 голова иако није коришћен на свом природном месту као централни нападач јер је то место ипак резервисано за репрезентативца сениорске селекције , Ђилардина, већ као крилни нападач. Такође, прошле сезоне је клуб у зимском прелазном року напустио и Падоин, који је такође појачао Јувентус, а исти је био жеља, сада већ навелико хваљеног тренера Јувентуса, Контеа. Ове године, што се млађих играча тиче, морамо истаћи Бонавентуру који се ето у овом прелазном року повезује, гле чуда са Јувентусом, док је клуб зимус напустио Скелото, који је имао сасвим ок ролу у Бергаму до зимског прелазног рока, када је појачао Интер и напросто нестао. Наиме, кракати Италијан рођен у Аргентини, се на крају испоставио као још један промашај у низу у трансфер политици миланског Интера. Ипак, за такав исход не смемо кривити ни самог Скелотоа који је у целој тој збрци стигао да постигне и гол у дербију Милана и донесе бод свом Интеру, ни спортског директора Интера, Марка Бранку, већ прошлосезонског капетана, на крају, потонулог брода из Милана, тренера те екипе, Страмаћонија. Управо је Скелото био изразита жеља поменутог тренера који је имао на уму да овог хитроногог играча користи као бека у својој формацији са три позади (нека 3-4-3) што се већ у првом мечу са Сијеном испоставило као очајан потез јер је Скелото демонстрирао сву своју немоћ у дефанзиви и то против офанзивно врло оскудног ривала. У наставку је исти коришћен као крило, али се ни на тој позицији није сналазио понајбоље. Такође, зимус је још један играч из редова Аталанте појачао једног од чланова "велике четворке", ради се о Пелусу и погађајте кога је појачао ? Гле чуда Јувентус, који последње две године доста често пазари у овом клубу, што је управо показатељ квалитетног рада овог клуба. Пелусо је имао ипак мало више успеха од свог некадашњег претходно поменутог клупског колеге, те је после почетне фазе адаптирања, одиграо неколико сасвим квалитетних утакмица, а издвојио бих поготово ону против Селтика у Глазгову. Међутим, испоставило се да ни он на крају није задовољио, заправо Јувентус јесте одкупио овог играча јер је исти дошао на позајмицу са правом откупа, али исти тај Јувентус у прелазном року који је у току управо тражи појачања на позицијама које он покрива, левом спољнем и на позицији штопера, те су први кандидати за та места Огбона и Коларов. Дакле, клуб заиста избацује играче који одлазе у велике клубове на чизми али је исто тако интересантно да готово ниједан на крају не заузме неку битну ролу у тим клубовима. Ето, изузетак би можда могао бити Габијадини који је демонстрирао свој квалитет на управо завршеном ЕП за играче до 21. године.

Аталанта је, дакле, како је већ речено прошле сезоне константно била у мирној луци. Спаковали су укупно 11 победа, 9 ремија и 18 пораза, што је укупно 40 бодова, чак 8 далеко од опасне зоне. У тих 11 победа било је и пар "сензационалних" - потонули Интер је пао оба пута, те и Милан и Наполи, конкретно нико лагано није носио бодове из Бергама иако сам ја искрено од овог тима који у свом ростеру има пар јако занимљивих имена, очекивао више, како на терену тако и на бодовном плану.

Бонавентура у севдаху наког постигнутог гола

Што се индивидуалаца тиче, већ је поменут млади Бонавентура који је запао за око скаутима јачих клубова, док се прилика не сме пропустити да се похвале и ове сезоне сјајни нападач Герман Денис, који је стигао на том постигнутих голова до бројке 15, те и један од бољих голмана у лиги у овом тренутку, Консиљи, који је и ове сезоне показао своју класу. Но ове сезоне моје симпатије је привукао ипак плејмејкер ове екипе, Лука Ћигарини. Ради се о још једном од оних италијанских играча који су током каријере могли заиста много и направили су баш мало за разлику од свог потенцијала. Ћигарини је поникао у Парми, након пар одличних сезона појачао је управо Аталанту где је такође имао перфектну сезону што га је експресно довело до Напуља, првог великог корака где је заправо затајио. У Наполију је ипак уследела сезона испод очекиваног нивоа, те се овај играч након тога сели у Шпанију, што би било ето други велики корак у каријери овог момка, конкрентно на позајмицу у Севиљу са могућношћу откупа, где је ипак дебело подбацио, те се враћа у Италију, а Наполи (тада матични клуб) га шаље у Аталанту која га је тек у овом прелазном року откупила за нешто више од 4 милиона. На крају приче морам да нагласим да ми је напросто нејасно како се Наполи није сетио да овом играчу да још једну шансу, јер ми је исти далеко комплетнији играч од једног Бехрамија који је прошле сезоне скупио поприлично велики број минута у светло плавом дресу, но то је ипак само моје мишљење. Напоменућу, да је Ћигарини био и члан младе репрезентације Италије на ЕП 2009. у тиму који је на том првенству био изразити фаворит са Балотелијем и Ђовинком у истом, и тиму који је ипак разочарао испавши од репрезентације Немачке, уједно и освајача тог турнира те године, у 1/2.

Бонавентура и Герман Денис демонстрирају умеће у мечу са Интером

Треба напоменути и то да су за овај клуб прошле сезоне наступала два играча са ових простора, заправо један је први део сезоне провео у Интеру и у Аталанту стигао тек на зиму. Ради се о Марку Ливаји и Ивану Радовановић, а буквално једино што су њих двојица конкретно стигли ове сезоне да ураде за овај клуб јесте да се побију на једном од тренинга. Заправо Ливаја је нокаутирао новопеченог репрезентативца Србије и "једва извукао живу главу" да га управа тог клуба не најури натраг у Милано, што би вероватно био крај његовог иоле озбиљнијег фудбалског путешествија. Напоменимо и то да је Ливаја забележио укупно 11 наступа и стигао да постигне свега 2 гола и то у свом дебију након чега су уследеле очајне партије истог, док је Иван Радовановић, још један од далео спорних избора селектора фудбалске репрезентације Србије, углавном коришћен у некој широј ротацији и као такав је стигао да спакује 16 наступа за овај клуб ове сезоне, такође без неког већег учинка.

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог

[Brajkula]

Сампдорија - Миран сан .

Играчи Сампдорије прослављају један од својих голова прошле сезоне

Самдорија је у још један од прошлосезонских новајлија у Серији А. Након испадања из лиге свима нама је недостајао дерби Ђенове, и заиста најјача италијанска лига није иста без овог, сасвим симпатичног клуба. Заправо од испадања Сампдорија није пуно провела у рангу ниже, конкретно целу једну сезону где су након заузимања 6. места изборили право учешћа у плеј-офу у коме су били бољи у двомечима са Сасуолом у 1/2 и од варесеа у финалу.

Занимљив податак је да је се клуб након уласка у лигу одмах захвалио свом тренеру који их је водио у том такмичењу, Ђузепеу Јакинију, те да су са изговором да желе да избегну ново испадање и да се укључе у борбу за Европу поставили врхунског тренера, а тог "врхунског" су након неуспеха ангажовања Шпанца Рафе Бенитеза, пронашли у некадашњем сјајном дефанзивцу и затим поприлично неуспешном тренеру Јувентуса, Ћиру Ферари. Уследео је и занимљив прелазни рок на играчком плану што се Сампе тиче, доведени су Мареска, Естигарибија, Макси Лопез, Едер, Тисоне, Бланко, док су свој квалитет ове сезоне потвридили неки млади играчи, пре свих нападач Икарди о коме ће нешто касније бити речи, те и Обијанг, Андреа Поли те и српски интернационалац Ненад Крстичић, који се фудбалу вратио након заиста тешке и неизвесне болести.

Ћиро Ферара

Сезона је кренула испадањем из Купа од Јуве Стабије након једанестераца, али у Серији А са три победе, и то против Милана и очајника Сијене и Пескаре, те се након трећег кола прогнозирало за Сампдорију да ће бити изненађење године. Међутим, ту титулу изненанеђања године ипак су у наставку сезоне препустили Катанији, а Сампа је кренула нешто лошије да игра, те је након пораза од управо Катаније 1:3, дошло и до смене тренера па је Ферару заменио човек који на овим просторима познат по шамарању са Адемом Љајићем, Делио Роси.

Делио Роси

Узгред Ферара је направио скор од 6 победа, 3 ремија и 9 пораза, те заузимао 14. место на табели са три бода више од опасне зоне у тренутку смене. Са друге стране Делио Роси, својим доласком прави сјајну серију, конкретно у дебију је поражен од Лација 0:1, да би након тога за два месеца успео само једном да изгуби и то од Сијене 0:1, а да при том пет пута слави (од тога једном над Јувентусом на Јувентус Арени 2:1 када се својим головима прославио млади Икарди, те и над Ромом 3:2, а памти се и победа над Пескаром 6:0, када је опет млади Аргентинац доминирао), те и три ремија са Миланом, Торином и Наполијем идентичним резултатом 0:0. Треба напоменути да је Сампдорија једини клуб који није савладан ове сезоне од шампиона Јувентуса, а при том су оба пута били бољи од првака са поменутих 2:1 и у последњем колу 3:2. На крају Сампдорија је остала на том 14. месту, али је разлика између њих и зоне испадања порасла на 12 бодова, те су ипак имали сигуран сан добрим делом сезоне. Напоменуо бих на крају да су убележили 11 победа, 10 ремија и 17 пораза, те укупно 42 бода.

Преминули председник Сампдорије, Рикардо Гароне

Сампдорија је у овој сезони остала и без свог дугогодишњег председника, Рикарда Гаронеа, који је 22.01.2013. преминуо након тешке болести, два дана само пре свог 77. рођендана. Гароне, почасни председник мултиенергетске компаније "ЕРГ" купио је клуб 2002. године од Енрика Мантованија и успео да га врати у најелитније такмичење, а данас је председник овог клуба његов најстарији син Едуардо. Занимљиво, Гароне је иза себе оставио и шесторо деце.

Маури икарди прославља један од својих 10 голова у прошлој сезони

Што се индивидуалаца тиче, мора се истаћи сјајни нападач Мауро Икарди, дечко који је поникао у Барселони ове сезоне успео је да се потпуно афирмише у италијанском фудбалу, те ја на основу својих партија успео да избори трансфер у милански Интер још на полусезони, ипак у исти прелази тек овог лета и са Белфодилом представљаће неку нову ударну иглу Нероазура у наредној сезони. Иначе, о овом младом играчу сам и раније писао у фокусу у једном од прегледа кола и ево тог дела текста:

Фиорентина-Сампдорија 2:2, а на све бих додао да Сам поседује јако талентованог шпица, момка који је рођен 19.02.1993 у аргентинском граду Росарију, чије држављанство и носи, а ради се заправо о Мауро Икардију, играч пред којим је сигурно светла будућност, довољно је можда рећи да је момак дуго провео у омладинском погону Барселоне, а да је пре тога за омладински погон Vecindario, постигао преко 500 голова.

Млади аргентинац је играч који је много јак када је окренут леђима голу, одличан пријем под пресингом, јак, скочан, поприлично брз и сигурно да је пред њим сјајна будучност, те као што рекосмо већ у наредној сезони има шансу да нас још више импресионира јер је ипак преласком у Интер ступио на вишу позорницу. У прошлој сезони је стигао до коте 10 што се голова тиче а од тога је 3 дао највећем ривалу свог новог клуба, Јувентусу, чак 4 Пескари у поменутој победи од 6:0, те по један Парми, Роми и Ђенови.

Голови Икардија у сезони за нама

Већ сам поменуо да је за овај клуб ове сезоне наступао српски интернационалац, Ненад Крстичић, који је уједно и једини човек са ових простора у овом клубу претходне сезоне. Опште је позната његова животна прича - од преживљавања леукемије до дебија за А тим Сампдорије и позив за А селекцију Србије. Ево неких детаља његовог интервјуа након савладавања тешке болести:

Ne bih previše da se vraćam na taj period. Posle svega što me je snašlo gledam samo napred. Verovali ili ne, prvi simptomi opake bolesti počeli su da se javljaju nakon što sam pojeo kesicu čipsa. Stomak je počeo da me boli, a ja sam mislio da je čips bio pokvaren. Međutim, bolovi su trajali, pa sam na nagovor oca otišao u bolnici-ističe Nenad Krstičić.

Mislim da sam imao deset puta više leukocita u krvi nego što je normalno. Lekari nisu mogli da poveruju, dali su mi infuziju iz etičkih razloga. Nisu verovali da ću se oporaviti, čak je bilo mišljenje da mi je ostalo 48 sati života. Najgore od svega je što roditeljima nisam smeo da saopštim šta mi se dešava. Oni i danas pričaju da sam verovatno imao sepsu.

Čelnici kluba su dolazili svaki dan u bolnicu. Zahvalan sam klubu jer su mi omogućili mirno i normalno lečenje. Trenutno igram za drugi tim Sampdorije, ali ne mogu da zaboravim trenutak kada sam posle oporavka odradio trening sa prvom ekipom. Znajući kroz šta sam sve prošao, prišao mi je Antonio Kasano i rekao da ne treba da brinem jer ću igrati fudbal još 20 godina. Ljudi u Sampdoriji nijednog trenutka nisu dovodili moj status u pitanje.

Репрезентативац Србије имао је сасвим добру сезону и до повреде у дерби мечу са Ђеновом био неизоставан шраф у пвих 11 Сампдорије. Неуморни Крстичић одиграо је 25 мечева и постигао 1 сјајан гол у мечу са Фиорентином.

Крстичић матира одбрану Фиорентине

Када смо код приче о Сампдорији не можемо завршити причу о истом а да не поменемо и овај сјајан гол Енца Мареске

Једном мајстор, увек мајсотр - Енцо Мареска

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог

[Brajkula]

Болоња - Није лоше, но могло је доста више .

Екипа Болоње пред један од прошлосезонских мечева

Управа Болоње пре почетак прошле сезоне истицала је напад на место које води у Европу и у складу са циљем заиста је прављен тим. Доведени су Диаманти, Коне, Пациенца, Марко Мота, Гуаренте, Ћезаре Натали, док је клуб, руку на срце, напусти њихов најбољи играч у сезони пре, Гастон Рамирез, који је појачао Саутемптон за 15 милиона евра.

Ипак, како је кренуло на крају су добро прошли. Два пораза на самом старту довели су до тога да се већ на почетку сезоне у Болоњи буде алармантно стање. Ништа се није мењало ни у првом полувремену, 3. кола, у мечу са Ромом. Ултраофанзивна Рома под водством Земана млела је Пиолијеву Болоњу, да би у другом делу дошло до преокрета, тачније Болоња је на леђима сувог квалитета двојице искусних асова у свом ростеру, и репрезентативаца Италије, Ђилрадиња и Диамантија, стигла до преокрета у сред Рима са 0:2, до 3:2.

Рома-Болоња 2:3 (2:0)

Но, и тај преокрет није тргао екипу, те је уследео реми на свом терену са, испоставило се на крају, најлошијом екипи у лиги у прошлој сезони, Пескаром, па и пораз од Сијене 1:0, у мечу у коме је голман Сијене, Пеголо, показао сав свој кваитет. Но, 30.09.2012. на Рена Дел Арију долази изненађење сезоне, Катанија, која буквално бива размонтирана до краја, са 4 гола у мрежи, након чега опет наступа серија очајних резултата у коме је Болоња до 18.11. забележила чак 5 пораза и 3 ремија. После те очајне серије Болоња напокон креће да игра како се од ње очекивало од самог старта, иде низ добрих резултата и бег из доњег дела табеле, а у поменутом низу заправо Наполи је падао два пута (у Купу и лиги), те и Фиорентина и Интер. На крају ипак по приказаном заслужено 13.место са 11 победа, исто толико ремија и чак 16 пораза, 44 бода, ок сезона за Болоњу, но мора се истаћи да је ова екипа са Диамантије, Ђилардином, експлодираним Конеом и једним од најталентованијих нападача на чизми, Габијадинијем, морала за нијансу више. У Купу су се исто тако ок представили, избацивање Наполија, те испадање од Интера након продужетака, пре тога победа над Ливорном и није толико лош наступ с обзиром на реноме клуба о коме говоримо.

Лидер и најбољи играч Болоње у прошлој сезони, Алесандро Диаманти

Од индивидуалних учинака, морамо издвојити најбољег стрелца тима, Алберта Ђилардиња, који је уписао 13 погодака, но ипак овај тим је више био праћен због мајсторија једног другог човека. Реч је о Алесандро Диамантију, човеку кога данас желе Интер, Милан и Јувентус (и управо је најближи овом последњем након продавања Ђакеринија Сандерленду, а и тренер тог клуба, Антонио Конте, не тако стидљиво истиче да му је овај играч једна од већих жеља за прелазни рок пред нама, а да ли ће до трансфера доћи остаје да се види у данима пред нама). Диамати је заправо лидер ове екипе и у сезони иза нас постигао је 7 поприлично атрактивних голова и забележио 7 асистенција, одличан учинак за играча у клубу реномеа Болоње.

Свеи голови Диамантија у сезони за нама.

Када смо код лепих момената и голова а говоримо о Болоњи, онда морамо поменути сјајан победосносни гол Конеа у мечу са Наполијем, те бомбу Пасквaта и маказице Габијадинија. Неке од Мајсторија Диамантија се налазе, наравно, у видео линку изнад.

Коне одушевљава цео свет.

Бомба Пасквата

Сналажљиви Габијадини.

Од играча са ових простора нико није наступао за овај клуб, али се мора напоменути да клуб поседује једног од већих талената српског фудбала, момка који је рођен 1994. године, који је у Болоњу дошао из Пролетера из Новог Сада, некадашњем капитену најмлађих селекција Црвене Звезде, а ради се о дефанзивном везисти, Урошу Радаковићу.

Урош Радаковић

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог

[Brajkula]

Кијево - Ренесансни Санино.


Играчи Кијева прослављају један од голова ове сезоне

Како је овај клуб почео сезону 2012./2013. лично сам био уверења да ће они следећу играти у рангу ниже. Да, били су ми једни од главних пикова за испадање након старта сезоне, али је дошло до смене тренера, наиме Доменика ди Карла је заменио Еугеио Корини, Корини који је након поприлично успешне сезоне напустио овај клуб и споразумно раскинуо уговор.

Доминик ди Карло је сезону у Кијеву почео поразима од Катаније и Каљарија минималним резултатима 0:1, екипа је ипак успела мало да се тргне те да извуче реми са повредама осакаћеним Удинезеом у том тренутку, те добије изгубљену у амбицијама, Болоњу. Међутим након тога меча крећу "кише јесење", пет узастопних пораза у мечевима у којима Кјево није био ни близу тријумфа - Парма 0:2, Лацио 1:3, Јувентус 0:2, Интер 0:2 и Палермо 1:4. И управог након тог меча и пораза од Палермо управа клуба пресеца, одлучна да тргне екипу мења тренера и доноси прави потез, на "фосну" постављау дебитанда Еугенија Коринија, некадашњег играча Каљарија и Палерма.

Еугенио Корини

Корини, дакле чупа екипу из зоне испадања и доводи је до невероватног, тј. у том тренутку невероватног 12. места. Наиме Корини од тренутка постављања на тренерско место прави скор од 11 победа, од којих су можда најзначајније оне две против Роме, и по једна против Лација и Наполија, 10 ремија и 12 пораза, заиста солидан учинак за тренера који води тим који претендује да буде у средини табеле. Већ је речено да се Корини повлачи са клупе Кјева тражећи бољи ангажман, а клуб је већ нашао нову замену у ол-раунд тренеру, Ђузепе Санинију, који је прошле сезоне добио чак два пута отказ и то од истог клуба, Палерма.

Кирил Теро у својој карактеристичној прослави гола

Када говоримо о индивидуалцима без неке превелике дискусије морамо издвојити Кирил Тероа који је најбоље могуће искористио повреду легенде Кјева, Пелисиера. Кирил Теро, 30. годишњи нападач је у прошле сезоне управо имао најбољу сезону у својој каријери. Он је заправо био најбољи стрелац екипе са 11 голова и уједно најбољи асистент екипе са 4 асистенције и заслужено је засенио већ поменутог Пелисиера (који је ипак, руку на срце, добар део првенства провео на терапијама опорављајући се од повреде) и некада једног од најталентованијег напдача чизме и овог лета члана младе репрезентације Италије који се овог лета у једном тренутку повезивао са Миланом, где је иначе и поникао, Алберта Палоскија.

Од играча са ових простора нико није наступао прошле сезоне за тим из Кјева.

Ваља напоменути да ћемо од идуће сезоне бити опет сведоци дерби града Ромеа и Јулије, града љубави, јер се у елитно такмичење напокон вратила Верона. Сигурно да ће бити интересантно опет видети сусрете та два клуба.

*овај пост је ауторско дело модератора овог дела форума, Брајкуле, и изражава став и мишљење истог