Inspirativni ljudi i njihovi govori/ideje...

[Seoski Terminator]

Prvo, zamolio bih da koga god da zanima ova tema, da prvo ne postavljaju govore politicara. Uopste se ne radi ovde o tome.

Vec o naucnicima, i drugim inteligentnim ljudima, koji su vodjeni sa velikom strascu prema necemu, i koji razmisljaju o mnogim stvarima na koje prosecni ljudi i ne pomisle. Naravno, zamolio bih i one koji nemaju nista zajednicko u sebi sa ovom temom da je zaobidju, makar to znacilo i da ova tema ne zazivi. Sa tim ne bih imao problem, al' bih imao problem sa tim da se neki igraju sa veoma lepim i jakim i vaznim idejama i da ih ismejavaju.

Ja cu okaciti trenutno 3 klipa, jedan me je podsetio odmah na Olju i mislim da ce ona mozda i najvise uzivati u tome, al' videcemo koliko jos sanjara ima ovde na forumu.

http://www.ted.com/talks/lang/sr/ben...d_passion.html

Ovde se govori prakticno o klasicnoj muzici (mada u sustini o strasti nasoj prema muzici), kako i ako vecina je ne slusa, ili ne voli, posle ovog klipa, oseticete nesto vrlo jako, uz par veoma jakih prica, koje su naterale ovog coveka na ovaj potez.

http://www.ted.com/talks/brene_brown...erability.html

Moc ranjivosti, veoma zanimljiva studija jedne zene, i njene dugogodisnje borbe koja je prosla kroz razne periode, pa cak i bila kod psihologa godinu dana, ali bez obzira na sve, posle 6 godina (mislim), je konacno dosla do nekog zakljucka te zanimljive studije.

http://www.ted.com/talks/ken_robinso...reativity.html

Veoma zanimljiva tema, kako skola ubija kreativnost kod nas ljudi.


Eto, toliko od mene za sada, vazna stvar je da u ogromnoj vecini ovih klipova imate prevode na razne jezike, na 95% ima i na srpskom, a ako nema, tu je hrvatskom. Nadam se da cete uzivati.

P.S. Bez obzira sto se radi o intelektualcima i naucnicima, ima dosta i humora, posto se obicno smatra da je sve to smaracko kad takvi ljudi govore. ;)

[Miss Poison]

Ivo Andric (govor prilikom primanja Nobelove nagrade)


"U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista "mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.

Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.

Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sâmi stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane." Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo sâmo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui." (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."

Veliki pisci i veliki ljudi ne umiju da praznorjece.

[mr.gold]

“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas.


Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.


Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.


Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.


Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.


Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…


Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.


Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.


Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.


Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.


Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!


Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.


Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više.


Gde je orao? Odleteo.


Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak.”



Poglavica Seattle (Seathle, Seathl ili See-ahth) je održao ovaj govor 1854. godine na velikom skupu u državi Washington, na mestu gde je danas grad Seattle (nazvan po njemu).

[prskaj]

Autor: Momo Kapor

ПОХВАЛА НОВИНАРИМА



Видим да се у свету све више новина гаси; листови се затварају, новинари остају без посла, некадашњи читаоци новина сада их читају преко компјутера. Али то није ни изблиза исто. А и друкчије се постаје новинар.

Не постоје више тајанствене редакцијске јазбине у које дечаци, који ће једнога дана бити новинари, улазе плашљиво међу новинске вукове са првим текстовима у ознојеним шакама. Најпре их нико неће потписивати, а затим ће им испод чланка одштампати почетна слова имена и презимена. Док дођу до пуног потписа мораће да попију много вињака и пива са старијим колегама. Постаће магично повезани са својим листом и бориће се за њега, хватати за гушу, објашњавати да је и поред свега најбољи.

Данас се новинари као у каквом инкубатору рађају неприметно у компјутерима. Свако може да издаје сам своје новине, свако је осамљен изнад тастатуре свог компјутера.

Признајем, припадам оном поколењу које не уме ни да га укључи, а и да ми то пође за руком из екрана ће поврвети гомиле енглеских скраћеница и знакова. Невероватно, нови дечаци и девојчице играју се са њима без муке. За разлику од нас они нису видели свет нити га осетили под ђоновима својих ципела али мање-више сви знају енглески који ми до краја никада нисмо научили.

Како се то догодило? Вероватно оних година када су два магична слова заменила све остало и освојила свет — ОК. Она су отерала у заборав чак и наше прастаро традиционално БРЕ. Данашњи дечаци, може се рећи, су углавном сањари који живе у виртуелном свету. Они знају сваки њујоршки угао улице и авеније, све оркестре и сва места у моди, али само не знају како је то остати тамо без долара у џепу. У њиховим сиротим собичцима расцветава се са екрана и светли велики свет кроз који пролазе, луњају кроз њега, мувају се и као да живе тамо све док не угасе компјутер, а из таме се појави поново мирис киселог купуса и запршке.

Са новинама смо се зближили још од малих ногу. Многи од нас су на новинама које им је куповао отац научили да читају. А када су одрасли научили су и јединствену вештину која је постојала само у социјализму — читање међу редовима. Та вештина је подразумевала истанчано осећање предвиђања међу редовима оног који је говорио сасвим супротне ствари.

Уз то, сваки лист поседује своју посебну боју, мирис и квалитет хартије који се осећа под прстима. Тако је Политика донедавно била сива и озбиљна, а жућкасти је папир Борбе личио на бетонске ступце Правде. Новости су под прстима одувек имале посебну тактилност — ствари које је немогуће осетити на стакластом екрану компјутера. Са њима је престао и ритуал јутарњег читања новина по кафанама, на тротоару. Човек, наиме, прилично глупо изгледа са лаптопом на карираном столњаку покрај кафе зване комплет (џезва, шољица, шећер, ратлук на чачкалици). На компјутеру су све информације исте; стакласте и безличне, као да су писане све у једној редакцији.

"Човек двадесетог века ће блудничити и читати новине" писао је Албер Ками у својим "Свескама".

Сем тога, новине су саме по себи поетична ствар.

Новине као сиротињски столњак на сандуку молера на којима је векна хлеба која се још пуши, пола киле шваргле и два велика парадајза која кад се једу цуре низ браду а који су најбољи онда кад се Цигани њима гађају.

Савијена Политика у џепу Гвоздена коју је насликао Мића Поповић.

Растворене новине преко лица после ручка као одбрана од насртљивих мува.

Новине сложене у облик наполеоновске капе када се кречи стан.

Фишек од новина са кило младих трешања или букет цвећа на Каленића пијаци где се најлепши букети пакују у новине: "Цвеће за госпођу, Политика за њеног мужа".

Новине којима се заклањамо од изненадног пљуска док претрчавамо улицу.

Новине у десном џепу као знак распознавања на састанку са непознатом девојком.

Нисам приметио да на интернету постоји једна неопходна ствар за новине, то су читуље које ујутру прелистамо потајно се радујући што још увек пијемо кафу и то заслађену са једном од три смрти: со, шећер и брашно. (Заборавили су само кокаин.)

Новине које се подмећу госту који долази са бљузгавице да му се отопи снег са ципела да би спасили ионако дотрајали паркет.

Новине којима се пали ватра у фуруни; њихов благословени пламен угрејаће наше хладне сиротињске собичке.

Раширене новине на столу на којима је бака остављала округласто тесто за ванилице да се просуши.

Новине од којих деца праве цепелине и бацају са терасе на улицу.

Новине у отменим светским кафеима на трсци (којој нико не зна име) када се по ономе шта држе у рукама распознају ко је ко. Последњи такви тршчани оквири за новине виђени су педесетих година у кафеу Руски цар у Кнез Михаиловој и били су окачени на чивилуку. Тада сам у рукама тих часних стараца, генерација која је давно изумрла, први пут у животу видео да постоје и неке друге новине које се зову Le Monde, La Republica, Financial Times, Time, а не само Борба и Комунист.

Новине имају своје посебне драгоцене мирисе; и затворених очију разликоваћу једне од других. Вјесник од новосадског Дневника, на пример.

Откада нисам чуо: "Даћу те у новине"! Ко данас каже "ставићу те у компјутер".

Стриц Арсена Дедића, покојни Крсто Дедић, умировљени столар, имао је пса Џекија кога је изјутра пуштао из авлије у Улици Николе Тесле са врха Шибеника да му донесе Политику са киоска. На шибенском тргу званом Пољана стајала су три киоска: Вјесник, Борба и Политика. Џеки би стао испред киоска Политике и залајао два пута кратко па би му продавац дао смотану Политику у зубе а он би отрчао онако керећи укосо преко трга све до куће, док су му житељи тог лепог града видевши га са Политиком псовали четничку матер. О њему су писале и новине у своје време. Био је то први српски пас националиста у Далмацији.

Не треба заборавити ни пажљиво изрезана средства информисања исечена и набодена на велики ексер у пољском клозету који шкрипи и стење на ветру, где читалац може да се упозна са најзначајнијим догађајима неког дана протекле године.

Не, не, нећу да кажем, компјутер је одлична ствар, али још нисам видео никога како лаптопом извлачи високи сјај из стакала на прозорима.





"Похвала новинарима" је последња колумна коју је Момо Капор објавио у недељнику НИН од 18. фебруара 2010.

[Seoski Terminator]

http://www.ted.com/talks/sir_ken_rob...evolution.html

Lik je lud, a neverovatno koliko se slazem sa ovim covekom....

[Torima]

У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.

Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.

Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.

Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.

Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.

Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.

Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште други дугим и пажљивим проучавањем историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.“ Укратко сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.

Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности).

Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.

Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.


http://www.rastko.rs/rastko/delo/10110

[Seoski Terminator]

http://www.ted.com/talks/lang/en/fra...ve_morals.html

Za ovaj klip vec morate znati engleski posto samo ima engleski, nemacki i Bugarski sub.

Zanimljiva tema. Kako zivotinje imaju veoma slicne ako ne cak i iste moralne vrednosti kao i mi. Neke zivotinje pametnije, neke ne, naravno. Najvise se radi o majmunima jer smo veoma slicni 99% DNK je isti. I uopste rusi sliku ljudi o nama samima, kako smo mi najnapredniji, naj ovo, naj ono i te gluposti.

[Indigo]

Steve Jobs

“Čast mi je da danas budem sa vama, na vašem diplomiranju pri jednom od najvećih fakulteta na svetu. Istinu govoreći, nikada nisam diplomirao na koledžu, ovo je i najbliže što sam tome ikada bio. Danas, hoću da vam ispričam tri priče iz svog života. To je to, ništa mnogo važno. Samo tri priče.

Prva priča je o slaganju kockica. Odustao sam od Reed koledža posle prvih 6 meseci, ali sam tokom narednih 18 meseci tamo povremeno navraćao, pre nego što sam zaista odustao.

Dakle, zašto sam odustao? To je počelo pre nego što sam se zaista rodio. Moja biološka majka je bila mlada, neudata studentkinja koledža i odlučila je da me da na usvajanje. Imala je snažno ubeđenje da bi trebalo da budem usvojen od strane onih koji su diplomirali tako da je sve za mene bilo podešeno tako da me po rođenju usvoje advokat i njegova žena. Međutim, kada sam se pojavio na svet, oni su u poslednjem minutu odlučili da u stvari žele devojčicu. Dakle, moji roditelji, koji su bili na listi čekanja imali su poziv u sred noći: „Neočekivano imamo mušku bebu, da li je želite?“ .

Oni su rekli: „Naravno“.

Moja biološka majka je kasnije saznala da moja majka nikada nije diplomirala na koledžu i da moj otac nikada nije završio srednju školu. Odbila je da potpiše završni dokument za usvajanje. Popustila je nekoliko meseci kasnije kada su moji roditelji obećali da ću ja jednoga dana ići na koledž. Ovo je bio početak mog života. 17 godina kasnije otišao sam na koledž. Međutim, naivno sam odabrao koledž koji je bio skup gotovo kao i Stenford te je sva ušteđevina mojih roditelja iz radničke klase potrošena na školarinu za moj koledž. Posle 6 meseci, nisam mogao da pronađem vrednost u tome. Nisam imao pojma šta hoću da radim sa svojim životom. I nisam imao pojma kako će koledž da mi pomogne da to shvatim. I tako sam potrošio sve pare mojih roditelja, koji su to štedeli čitav svoj život. Odlučio sam da odustanem i da verujem da će sve biti u redu. Bilo je prilično strašno tada, ali gledajući unazad to je bila jedna od najboljih odluka koje sam ikada napravio. Onog minuta kada sam odustao od fakulteta, mogao sam da prestanem da idem na obavezne časove koji me nisu zanimali i da počnem da idem na one koji us delovali interesantno. Nije bilo sve romantično. Nisam imao sobu u studentskom domu, tako da sam spavao na podu u sobama svojih prijatelja. Prikupljao sam boce od koka-kole za depozit od 5 centi, kako bih time kupio hranu i hodao bih nedeljom uveče 11km po gradu da bih dobio jedan dobar obrok nedeljno u Hare Krišna hramu. Voleo sam to. I mnogo od onoga na čega sam naišao sledeći svoju radoznalost i intuiciju, pretvorilo se u nešto neprocenjivo kasnije.

Dozvolite mi da vam dam jedan primer: Rid Koledž je u to vreme nudio možda najbolju nastavu kaligrafije u zemlji. U kampusu, svaki poster i nalepnica na svakoj fioci bili su lepo ručno ispisani. Pošto sam odustao od koledža i nisam morao da pohađam normalne časove odlučio sam da uzmem časove kaligrafije kako bih je naučio. Naučio sam o serifnim i beserifnim tipovima fontova, o varijacima u količini prostora između različitih slovnih kombinacija, o tome šta čini izvrsnim odličnu tipografiju. Bilo je lepo, istorijsko, umetnički suptilno na način koji nauka ne može da registruje i shvatio sam da je to fascinatno.

Međutim, ništa od toga nije pružalo nado za bilo kakvu praktičnu primenu u mom životu. Ali, deset godina kasnije, kada smo dizajnirali prvi Macintosh računar sve mi se vratilo. Mi smo sve to ugradili u Mac. To je bio prvi računar sa lepom tipografijom. Da nikada nisam pohađao taj kurs na koledžu, Mac nikada ne bi imao brojne tipove fontova ili proporcionalno razmaknute fontove. A pošto je Windows jednostavno iskopirao Mac verovatno je da nijedan personalni računar danas to ne bi imao.

Da nikada nisam odustao od koledža nikada ne bih otišao na časove kaligrafije i personalni računari možda ne bi imali divnu tipografiju kao što je imaju. Naravno, kada sam bio na koledžu, bilo je nemoguće složiti ove kockice gledajući unapred. Ali, gledajući unazad 10 godina kasnije, to je veoma, veoma jasno. Opet, ne možete složiti kockice gledajući unapred, možete ih složiti jedino gledajući unazad.

Dakle, morate da verujete da će se tačke povezati u vašoj budućnosti. Morate da verujete u nešto vašu petlju, sudbinu, život, karmu, šta god. Zato što verovanje da će se kockice složiti vam daje samopouzdanje da sledite svoje srce čak i kada vam se čini da ste skrenuli sa utabane staze i to će da stvori odlučujuću prednost u životu.

Moja druga priča je o ljubavi i gubitku.

Imao sam sreće – pronašao sam ono što sam voleo da radim rano u životu. Voz i ja smo osnovali Apple u garaži mojih roditelja kada sam imao 20 godina. Radili smo naporno i za 10 godina Apple je porastao od samo nas dvojice u kompaniju vrednu 2 milijarde dolara sa preko 4.000 zaposlenih! Našu najbolju kreaciju – Macintosh smo napravili godinu dana ranije a ja sam upravo napunio 30 godina.

A onda sam dobio otkaz! Kako možete dobiti otkaz iz firme koju ste vi osnovali? Pa, kako je Apple rastao, angažovali smo nekoga za koga sam mislio da je bio veoma talentovan, da vodi kompaniju sa mnom i prve godine stvari su išle dobro. Ali, onda su naše vizije budućnosti počeke da se razdvajaju i na kraju smo se razišli. Kada se to desilo, naš direktorski vrh se priklonio njemu. Dakle, u 30-oj godini sam bio izbačen. I to veoma javno izbačen. Ono što je bio fokus mog celog života nestalo je i to je bilo poražavajuće. Nekoliko meseci zaista nisam znao šta da radim. Osećao sam se kao da sam izneverio prethodnu generaciju preduzetnika – kao da sam ispustio štafetu koja mi je predata.

Sreo sam se sa Dejvidom Pakardom i Bobom Nojsom i pokušao da se izvinim zbog toga što sam jako zeznuo stvar. To je bio veoma javni neuspeh i čak sam razmišljao da pobegnem iz doline. Ali polako je nešto počelo da mi je javlja: još uvek sam voleo ono što sam radio! Razvoj događaja u Apple-u to nisu promenili ni malo. Bio sam odbijen, ali sam još uveo bio u zaljubljen. Zato sam rešio da krenem iz početka!

Nisam to tada video, ali se ispostavilo da je otkaz iz Apple-a bila najbolja stvar koja je ikada mogla da mi se desi! Težina bivanja uspešnim zamenjena je lakoćom i svežinom ponovnog početka, manje sigurnog u vezi sa svim. To me je oslobodilo da uđem u jedan od najkreativnijih perioda u mom životu. Tokom narednih pet godina, pokrenuo sam kompaniju pod nazivom NeXT, još jednu kompaniju po imenu Pixar i zaljubio se u neverovatnu ženu koja će postati moja supruga. Pixar je stvorio prvi na svetu animirani film – Toy Story a sada je najuspešniji studio za animacije na svetu. U neverovatnom razvoju događaja Apple je kupio NeXT, ja sam se vratio u Apple a tehnologija koju smo razvili u NeXT-u je srce Apple-ove trenutne renesanse. Lorin i ja imamo divnu porodicu zajedno.

Prilično sam siguran, ništa od ovoga ne bi se desilo da nisam dobio otkaz u kompaniji Apple. To je bio lek užasnog ukusa, ali pretpostavljam da je pacijentu to bilo potrebno. Ponekad vas život udari ciglom u glavu. Ne gubite veru. Uveren sam da jedina stvar koja me je terala da nastavim dalje bila ta što sam radio ono što sam voleo. Morate da pronađete ono što volite.

To važi za posao isto kao što važi za vaše partnere. Vaš rad će zauzeti veliki deo vašeg života i jedini način da budete istinski zadovoljni jeste da radite ono što smatrate da je sjajan posao. A jedini način da se bavite sjajnim poslom je da volite ono što radite. Ako to niste još pronašli, nastavite da tražite. Nemojte se miriti. Kao što je to slučaj sa svim stvarima srca, znaćete kada ga pronađete. Kao i u svim sjajnim vezama, sa godinama postaje sve bolje i bolje.

Dakle, nastavite da tražite dok ne pronađete. Nemojte se miriti!

Moja treća priča je o smrti.

Kada sam imao 17 godina, pročitao sam citat koji je bio nešto sličan ovome: “Ako živite svaki dan kao da je to vaš poslednji, jednog dana ćete sigurno biti u pravu.” To je ostavilo utisak na mene i od tada, za poslednjih 33 godina pogledam se u ogledalo svakog jutra i zapitam se: “Ako je danas moj poslednji dan u životu, da li želim da radim ono što bi trebao danas da radim?” I kad god je odgovor “NE” mnogo dana za redom, znam da treba nešto da promenim.

Podsećanje da ču uskoro biti mrtav je najvažniji alat na koji sam ikada naišao da mi pomogne da napravim velike izbore u životu. Zato što skoro sve – sva spoljašnja očekivanja, sav ponos, sav strah od sramote ili neuspeha – te stvari jednostavno nestaju pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je zaista važno. Podsećanje da ćete umreti je najbolji način, za koji ja znam, da se izbegnu zamke razmišljanja da imate nešto da izgubite. Vi ste već goli. Nema razloga da ne pratite svoje srce.

Pre oko godinu dana dijagnostikovan mi je rak. Imao sam skeniranje u 7.30 ujutru i ono je jasno pokazalo tumor na mom pankreasu. Nisam čak ni znap šta je pankreas. Lekari su mi rekli da je ovo skoro sigurno tip raka koji je neizlečiv i da bi trebalo da očekujem da živim ne duže od tri do šest meseci. Moj lekar me je posavetovao da odem kući i sredim svoje poslove što je lekarski kod da vas pripreme da umrete. To značo da pokušamo da kažemo svojoj deci sve ono što smo hteli u narednih 10 godina za samo nekoliko meseci. To znači da se uverite da je sve sređeno, kako bi bilo što lakše vašoj porodici. To znači da kažete svoje “zbogom”. Živeo sam sa tom dijagnozom ceo dan. Kasmoke te večeri, imao sam biopsiju, u kojoj su stavili endoskop niz moje grlo, kroz moj stomak i creva, postavili su iglu u moj pankreas i uzeli nekoliko ćelija iz tumora. Bio sam pod sedativima, ali moja žena, koja je bila tamo mi je rekla da kada su videli ćelije raka pod mikroskopom, lekari su počeli da plaču jer se ispostavilo da je u pitanju veoma redak oblik raka pankreasa koji je izlečiv operacijom. Imao sam operaciju i sada sam u redu.

Ovo je bilo moje najbliže suočenje sa smrću i nadam se da je najbliže za još nekoliko sledećih decenija. Pošto sam to preživeo, sada vam mogu pričati sa malo većom pouzdanošću nego što je to bio slučaj kada je smrt predstavljala koristan, ali čisto intelektualan koncept. Niko ne želi da umre. Čai i ljudi koji žele da odu u raj ne žele da umru da bi otišli tamo. A ipak, smrt je odredište koje svi mi delimo. Niko nikada nije pobegao. A tako i treba da bude jer smrt je vrlo verovatno najbolji izum života. To je agent životne promene. Ona briše staro da bi napravila put za novo. Upravo sada, to novo ste vi, ali jednog dana ne tako daleko od sada, postepeno ćete postati stari i bićete počišćeni. Žao mi je što sam tako dramatičan, ali to je sasvim tačno.

Vaše vreme je ograničeno, zato nemojte da ga gubite živeći život nekog drugog. Nemojte biti zarobljeni dogmom, što znači živeti sa rezultatima razmišljanja drugih ljudi. Ne dozvolite da buka mišljenja drugih ljudi utopi vaš sopstveni unutrašnji glas. I najvažnije, imajte hrabrosti da sledite svoje srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta zaista želite da postanete. Sve drugo je sekundarno.

Kada sam bio mlad, postojala je jedna neverovatna publikacija pod nazivom “Katalog celokupne Zemlje”, što je bila jedna od biblija moje generacije. Načinio ju je Stjuart Brend, nedaleko odavde, u Menlo Parku i on ju je doneo u život svojim poetskim osećajem. To je bilo u kasnim 60-im, pre nego što je bilo personalnih računara i elektronskog izdavaštva, tako da je sve bilo urađeno pomoću pisaćih mašina, makaza i polaroid kamera. To je bila vrsta Google-a u papirnoj formi, 35 godina pre nego što se Google pojavio, to je bilo idealistično i prepuno urednih alata i važnih pojmova. Stjuart i njegova ekipa izdali su nekoliko izdanja “Kataloga celokupne Zemlje” i tada su odlučili da objave poslednje izdanje. To je bila sredina 1970-ih a ja sam bio vaših godina. Na poleđini knjige njihovog posledneg izdanja je bila fotografija puta u rano jutro, onakvog puta na kojem biste mogli da stopirate ukoliko ste avanturističkog duha. Ispod nje bile su reči: “Ostani željni (znanja). Ostanite neozbiljni.” To je bila njihova oproštajna poruka.

Ostani željni (znanja). Ostanite neozbiljni. I ja sam to uvek želeo za sebe, i sada, kada diplomirate i postanete opet novi, ja vama to želim.

Ostani željni (znanja).

Ostanite neozbiljni.

Hvala vam svima puno.”

[Seoski Terminator]

Veoma zanimljiv govor, nekako govori o tome kako mi ljudi sami sebe precenjujemo i to veoma, veoma! Preko lazi koje sami sebi govorimo i lazima kojim nas hrane na milion nacina, jer Boze, ko bi za sebe pomislio da bas i nije pametan. ;)

I fascinantna stvar po meni, koliko i stravicna, da najveci umovi kazu kako mozda i nisu toliko pametni, kako skoro pa nista ne znaju, jer ima previse jos da se nauci, a onda mali obicni ljudi, ni da pomisle to, i uvrede se najcrnje ako im bilo sta kazes ili predlozis sem toga da su pametni. Ljudi koji su izmislili sve sto postoji smatraju da nisu toliko pametni, a ljudi koji sve to uzimaju zdravo za gotovo i pglu su do maximuma (tu ukljucujem i nas da kazem iz sredine), koji sve to uzimamo zdravo za gotovo i toliko smo glupi da ne mozemo da budemo jedni od tih koji vide nesto vise i dalje od ovoga sada, jer ne mozemo da budemo ti koji ce nesto da izmisle i naprave.

Previse sebe lazemo, ne valja, ne valja. Prosto smo dosli do tacke gde najveci retosi sebe smatraju naj u svemu, a mislim da previse ljudi takvih svi znamo, a mozda uhvatimo i sebe nekad u iluziji da smo pametniji no sto zaista jesmo.

[bracala]

"Ono sto znamo je kap, a ono sto ne znamo je cijeli okean." - I. Newton.

Kratko i jasno. Bez filozofije.

[Seoski Terminator]