Tweet
Više od 60 godina tradicije, uzbuđenja, uspona i padova. Legendarni vozači, vrhunske mašine, najizazovnije staze. Najpoznatiji svetski konstruktori, trke koje su rađale šampione i borbe točak na točak koje su delile male od velikih.
Ljudi koji su svoje živote uložili, pa i dali u cilju razvoja takmičenja, unapređivanje mašina od čijeg se zvuka rada motora istinski ljubitelji dvotočkaša naježe i fantastičan miris arome goriva i sagorelih pneumtika za koje verni fanovi kažu da su se tokom godina možda najmanje promenili.
Predstaviti istoriju i razvoj trenutno najpopularnijeg takmičenja dvotočkaša na svetu je poprilično teško. Potrebno je dosta papira i mastila kako bi se svi događaji, sva uzbuđenja i svi ljudi zaslužni za ovo što Moto GP danas predstavlja našli u jednoj jedinstvenoj celini. Ipak, „Istorija je učiteljica života“ pa se zato treba potruditi da mlađe generacije saznaju šta se dešavalo i pre velikog Rosija, Lorenca, Hejdena i kompanije. Pa, možda nešto i nauče...
POČECI
Prve trke dvotočkaša na evropskom kontintetu začete su u prvoj deceniji XX veka. Tada bez jasno utvrđenih pravila trke su se održavale u industrijski razvijenijim državama koje su sebi mogle priuštiti takvo zadovoljstvo. Do organizovanijeg vida takmičenja došlo se 1938. godine sa pojavom FIM-a, odnosno tadašnjeg FICM-a (Međunarodnog udruženja klupskih motociklista).
Udruženje je ne dugo zatim organizovalo i prvo Evropsko prvenstvo. Međutim, Drugi svetski rat prekinuo je razvoj takmičenja. Nadmetanje je bilo prekinuto za vreme, ali i nekoliko godina nakon završetka rata usled problema sa snabdevanjem goriva.
Prvi svetski šampionat održan je 1949. godine. Sastojao se od četiri klase, od kojih je posebnu težinu nosila klasa 500cc (prvi pobednik ove klase bio je Britanac Lesli Graham na AJS mašini). Još jedan Britanac, Fredi Frit uzeo je titulu u klasi 350cc (Velocette) dok su Italijani Bruno Rufo (Moto Guzzi) i Nelo Panjani (Mondial) osvojili titule u klasama 250cc, odnosno 125cc.
Italijanski proizvođači kao što su Mondial i Moto Guzzi zajedno sa Đilerom i MV Agustom dominirali su tokom pedestih šampionatom. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su sezone 1957 Đilera, Mondial i Moto Guzzi šampionat završili sa istim brojem bodova. Već naredne sezone ova tri proizvođača padaju u zapećak, kada MV Agusta osvaja konstruktorksu titulu u sve četiri klase.
Šampioni su tih godina uglavnom dolazili iz zemalja koje su imale razvijenu moto industriju. MV Agusta je bila praktično bez premca zahvaljujući titulama koje je osvojila u sve četiri klase u periodu od 1958. do 1960. godine. Njihova dominacija u klasi od 500cc nije prekinuta 17 godina. Titule su osvajali od 1958. do 1974. godine. Sezone 1959 ekipa Honde se po prvi put pojavljuje na čuvenoj TT trci na ostrvu Man.
JAPANSKE ’60-te
Tokom šezdesetih godina japanska industrija doživela je procvat. Mnogi konstruktori koji su i danas aktivni učesnici takmičenja svoj debi su doživeli upravo u ovom periodu – Honda, Jamaha, Suzuki. Sezone 1962. uvedena je nova klasa – 50cc u kojoj je upravo ekipa Suzukija ostvarila najzapaženije rezultate. Honda sezone 1966. osvaja konstruktorske titule u svih pet klasa.
Kasne šezdesete donele su i novu svetsku zvezdu – Đakoma Agostinija. Sve do nove, moderne ere predstavljao je svojevrsni takmac koji je bilo teško dostići. Pored Agostinija, kasniji period ove dekade otvorio je, možda i po prvi put od formiranja takmičenja pitanje finansija.
Japanski proizvođači koji su na početku dekade ušli bučno i ostvarivali fantastične rezultate na kraju perioda su se isto tako bučno (ako ne i bučnije) – povukli. Razlog tome bila je nemogućnost finansiranja daljeg razvoja i unapređivanja mašina sa kojima su se takmičili. Od „japanaca“ u igri je ostala samo Jamaha.
Kao odgovor na krizu, FIM je doneo odluku po kome su mašine u klasi 50cc morale biti jednocilindrične, klasama 125cc i 250cc dvocilindrične, a u klasama 350cc i 500cc četvorocilindrične. Ovo pravilo stupa na snagu od sezone 1968.
„RATNE“ `70-te
Period sedamdesetih doneo je borbu između proizvođača sa različitih strana sveta. Borbu su vodili Bultaco, Kreidler, Morbidelli, MV Agusta (Evropa), Kavasaki, Suzuki, Jamaha (Azija – Japan) i Harley Davidson (Severna Amerika). Konačnu prevlast Jamaha preuzima od Aguste tek sredinom dekade.
Početak sedamdesetih, tačnije sezonu 1972. obeležava TT trka na ostrvu Man, ali nažalost, na onaj najgori mogući način. Nakon pogibije Đilberta Parlotija TT trka na ostrvu Man, jedna od najprestižnijih do tada u kalendaru takmičenja, prestaje da postoji. Pet godina kasnije trka se ponovo obnavlja ali ovoga puta na britanskom matičnom kopnu. Tragedije koje pogađauju šampionat u ovim godinama se prenose i na narednu kada na stazi u Monci život gube Jarno Saarinen i Renzo Pasolini.
Sezone 1974. Suzuki pravi inovaciju. Prvi put u šampionatu klase 500cc pojavila se četvorotaktna mašina.
Posle pauze od skoro 12 godina, ekipa Honde se u kasnim sedamdesetim vraća u šampionat. Do sezone 1983. promenili su svoju koncepciju – sa četvorotaktnih mašina prešli su na dvotaktne, napravivši model NS500 sa V3 agregatom od 500 kubika. Upravo na toj mašini Fredi Spenser osvaja svoju prvu titulu u klasi 500cc i uopšte prvu titulu za Hondu od njihovog povratka u šampionat.
Klasa od 350cc polako počinje da gubi na atraktivnosti, pa nakon 34 godine nestaje iz kalendara takmičenja. Svetski šampionat ostaje sa četiri klase – 50cc, 125cc, 250cc i 500cc. Sezone 1984. klasa 50cc zamenjena je klasom 80cc. Opstala je samo šest sezona, četiri titule u ovoj klasi osvojio je Derbi, tri su bile delo španskog vozača Horhe Martineza.
AMERIKANIZACIJA
Period osamdesetih i devedesetih godina donosi jako kvalitetne borbe, naročito u najjačoj klasi. Takmičenje između japanskih proizvođača - Honde, Jamahe i Suzukija začinili su američki vozači – Edi Louson, Rendi Mamola, Fredi Spenser, Vejn Rejni, Kevin Švanc. Borba u klasama 125cc i 250cc predstavljala je „borbu“ Evrope i Japana. Derbi, Garelli i kasnije Aprilija pružali su maksimum u borbi za čast protiv japanskih ekipa.
Osamdesete i devedesete su nažalost odnele i jako puno ljudskih života. Sezone 1980. tokom Britanskog grand prix-ja, trke koja je nastavila tradiciju TT trke na ostrvu Man, poginuo je vozač klase 500cc Patrik Pons. Sezone 1989. poginuo je vozač klase 250cc Ivan Palazese. Četiri godine kasnije tokom treninga klase 250cc poginuo je Nobuyuki Wakai, vozač Suzukija.
Osamdesetih Jamaha započinje tradiciju po kojoj obično prva uvodi nove tehničke inovacije. V4 agregat Yamaha OW61 YZR500 ugledao je svetlost dana godine 1982. Sezone 1984. Mišelin predstavlja nove radijalne pneumatike. Tri godine kasnije „gurajući“ start postaje prošlost, a sezone 1988. Vejn Rejni postaje prvi vozač klase 500cc koji je koristio karbonske kočnice.
Godina 1990. donosi još jedno novo pravilo vezano za start. Klasa 500cc dobija odredbu po kojoj se prilikom starta u redu moglo naći četiri motora, umesto dotadašnjih pet. Honda sezone 1992. predstavlja svoju „big bang“ mašinu (NSR500). Naredne godine Shinichi Itoh na ovoj mašini prelazi barijeru od 320 km/h tokom German GP-ja. Sezone 1998. klasa 500cc prelazi na korišćenje bezolovnog goriva. U kasnim devedesetim dominaciju u klasi 500cc preuzeo je Hondin heroj Mick Doohan sa pet titula u nizu. Nažalost, australijski vozač je karijeru usled povreda morao ranije završiti, 1999. godine.
MODERNO DOBA
Kasne devedesete na veliku scenu uvele su tada mladog italijanskog vozača Valentina Rosija. Sezone 1997. osvaja titulu u klasi 125cc, a dve godine kanije i u klasi 250cc sa ekipom Aprilije. Već tada postaje jasno da će njegovo ime zlatnim slovima ispisati istoriju motociklizma.
Međutim, u pravu žižu interesovanja dolazi 2001. godine kada sa ekipom Honde osvaja istorijsku poslednju titulu u klasi 500cc sa četvorotaktnom mašinom s obzirom da su od sezone 2002. najjaču klasu predstavljale četvorotaktne mašine od 990cc i dvotaktne od 500cc. Prva titula predstavljala je samo početak niza u kojem je vezao još četiri krune, od toga dve sa ekipom Honde i još dve nakon senzacionalne selidbe u redove Jamahe.
Dekadu nažalost ponovo obeležavaju tragično nastradali vozači. Daijiro Kato gubi život u prvoj trci sezone 2003. Iste sezone staza Suzuka ispada iz kalendara takmičenja usled procene da je nebezbedna.
Nova promena pravila sezone 2004. donosi izmenu po kojoj se u istom redu prilikom starta mogu naći tri motora Moto GP kategorije umesto do tada četiri. Iste sezone Makoto Tamada na Bridgstone-ovim pneumaticima osvaja prvu Moto GP pobedu. Naredne godine usvaja se i pravilo po kome su vozači mogli da ukoliko u toku trke dođe do kiše uđu u garažu i pređu na motocikl koji na sebi već ima montirane pneumatike za kišu.
U ovom periodu slabije kategorije obeležavali su evropski vozači koji su se, prvenstveno na mašinama Aprilije i Honde spremali za takmičenje u najjačoj klasi. Najbolji primer je Deni Pedrosa koji je osvojio tri titule za redom – najpre u klasi 125cc 2003. godine, a zatim dve vezane u klasi 250cc sa ekipom Honde pre prelaska u Moto GP kategoriju. Pedrosin timski kolega u prvoj sezoni takmičenja u Moto GP-ju Niki Hejden 2006. godine osvaja titulu i zaustavlja Rosijev niz.
Na početku sezone 2007. nova pravila koja su smanjila broj pneumatika koji se mogu koristiti tokom vikenda, kao i redukcija snage motora sa 990cc na 800cc (četvorotakte mašine) donose novog svetskog šampiona. Novim pravilima najbolje se prilagodio Dukatijev vozač sa Bridgstone-ovim pneumaticima Kejsi Stoner. Godinu kasnije, Rosi se vraća na velika vrata i osvaja šestu titulu Moto GP kategorije. Stoner sezonu završava kao drugi. Sezonu obeležava i Dunlop-ov izlazak iz šampionata.
Nakon izlaska i Mišelina sezone 2009. Bridgstone postaje jedini snabdevač pneumatika. Rosi osvaja sedmu titulu nakon žestokih borbi iz vikenda u vikend sa timskim kolegom Horheom Lorencom i dolazi nadomak izjednačenja rekorda Đakoma Agostinija od osam titula u najjačoj klasi. Iste sezone, Kavasaki izlazi iz Moto GP kategorije i svoje aktivnosti usmerava ka privatnim ekipama.
Velika promena klasa događa se 2010. godine kada klasu od 250cc zamenjuje Moto 2 klasa, po čijim pravilima je omogućeno da se četvorotaktne mašine 600cc takmiče zajedno sa dvotaktnim od 250cc. Premijernu sezonu Moto 2 klase obeležava i pogibija japanskog vozača Šoje Tomizave.
Sezona 2011. donosi izmenu u klasi Moto 2. Od ove sezone u njoj se mogu takmičiti samo četvorotaktne 600cc mašine.
PROIZVOĐAČI – NAJVEĆA IMENA
AJS - jedna titula konstruktora, devet pobeda u svim klasama
Aprilia - 18 titula konstruktora, 274 pobeda u svim klasama
Derbi - osam titula konstruktora, 93 pobede u svim klasama
Ducati – jedna titula konstruktora, 32 pobede u svim klasama
Garelli - pet konstruktorskih titula, 51 pobeda u svim klasama
Gilera - pet konstruktorksih titula, 59 pobeda u svim klasama
Kreidler - sedam konstruktorskih titula, 71 pobeda u svim klasama
Harley Davidson - jedna konstruktorska titula, 28 pobeda u svim klasama
Honda - 59 konstruktorskih titula, 630 pobeda u svim klasama
Kawasaki - devet konstruktorskih titula, 85 pobeda u svim klasama
Mondial - pet konstruktorskih titula, 18 pobeda u svim klasama
Moto Guzzi – šest konstruktorskih titula, 45 pobeda u svim klasama
MV Agusta - 37 konstruktorskih titula, 275 pobeda u svim klasama
Norton - četiri konstruktorske titule, 41 pobeda u svim klasama
Suzuki - 15 konstruktorskih titula, 155 pobeda u svim klasama
Yamaha - 36 konstruktorskih titula, 450 pobeda u svim klasama
LEGENDARNI VOZAČI
Kuća slavnih Moto GP-ja osnovana je 2000. godine. Prvim članom ove Kuće proglašen je petostruki svetski šampion sa ukupno 54 pobede u svim klasama, australijski vozač Mick Doohan, u Muđelu 2000. godine. Od tad još 16 vozača primljeno je u Kuću slavnih:
Giacomo Agostini (Italija) 15 svetskih titula, 122 pobede u svim klasama
Geoffrey Duke (Velika Britanija) šest svetskih titula, 33 pobede u svim klasama
Mike Hailwood (Velika Britanija) devet svetskih titula, 76 pobeda u svim klasama
Daijiro Kato (Japan) jedna svetska titula, 17 pobeda u svim klasama
Wayne Gardner (Australija) jedna svetska titula, 18 pobeda u svim klasama
Eddie Lawson (SAD) četiri svetske titule, 31 pobeda u svim klasama
Anton Mang (Nemačka) pet svetskih titula, 42 pobede u svim klasama
Angel Nieto (Španija) 13 svetskih titula, 90 pobeda u svim klasama
Wayne Rainey (SAD) tri svetske titule, 24 pobede u svim klasama
Phil Read (Velika Britanija) sedam svetskih titula, 52 pobede u svim klasama
Kenny Roberts (SAD) tri svetske titule, 24 pobede u svim klasama
Kevin Schwantz (SAD) jedna svetska titula, 25 pobeda u svim klasama
Barry Sheene (Velika Britanija) dve svetske titule, 23 pobede u svim klasama
Freddie Spencer (SAD) tri svetske titule, 27 pobeda u svim klasama
John Surtees (Velika Britanija) sedam svetskih titula, 38 pobeda u svim klasama
Carlo Ubbiali (Italija) devet svetskih titula, 39 pobeda u svim klasama
Ljudi koji su svoje živote uložili, pa i dali u cilju razvoja takmičenja, unapređivanje mašina od čijeg se zvuka rada motora istinski ljubitelji dvotočkaša naježe i fantastičan miris arome goriva i sagorelih pneumtika za koje verni fanovi kažu da su se tokom godina možda najmanje promenili.
Predstaviti istoriju i razvoj trenutno najpopularnijeg takmičenja dvotočkaša na svetu je poprilično teško. Potrebno je dosta papira i mastila kako bi se svi događaji, sva uzbuđenja i svi ljudi zaslužni za ovo što Moto GP danas predstavlja našli u jednoj jedinstvenoj celini. Ipak, „Istorija je učiteljica života“ pa se zato treba potruditi da mlađe generacije saznaju šta se dešavalo i pre velikog Rosija, Lorenca, Hejdena i kompanije. Pa, možda nešto i nauče...
POČECI
Prve trke dvotočkaša na evropskom kontintetu začete su u prvoj deceniji XX veka. Tada bez jasno utvrđenih pravila trke su se održavale u industrijski razvijenijim državama koje su sebi mogle priuštiti takvo zadovoljstvo. Do organizovanijeg vida takmičenja došlo se 1938. godine sa pojavom FIM-a, odnosno tadašnjeg FICM-a (Međunarodnog udruženja klupskih motociklista).
Udruženje je ne dugo zatim organizovalo i prvo Evropsko prvenstvo. Međutim, Drugi svetski rat prekinuo je razvoj takmičenja. Nadmetanje je bilo prekinuto za vreme, ali i nekoliko godina nakon završetka rata usled problema sa snabdevanjem goriva.
Prvi svetski šampionat održan je 1949. godine. Sastojao se od četiri klase, od kojih je posebnu težinu nosila klasa 500cc (prvi pobednik ove klase bio je Britanac Lesli Graham na AJS mašini). Još jedan Britanac, Fredi Frit uzeo je titulu u klasi 350cc (Velocette) dok su Italijani Bruno Rufo (Moto Guzzi) i Nelo Panjani (Mondial) osvojili titule u klasama 250cc, odnosno 125cc.
Italijanski proizvođači kao što su Mondial i Moto Guzzi zajedno sa Đilerom i MV Agustom dominirali su tokom pedestih šampionatom. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su sezone 1957 Đilera, Mondial i Moto Guzzi šampionat završili sa istim brojem bodova. Već naredne sezone ova tri proizvođača padaju u zapećak, kada MV Agusta osvaja konstruktorksu titulu u sve četiri klase.
Šampioni su tih godina uglavnom dolazili iz zemalja koje su imale razvijenu moto industriju. MV Agusta je bila praktično bez premca zahvaljujući titulama koje je osvojila u sve četiri klase u periodu od 1958. do 1960. godine. Njihova dominacija u klasi od 500cc nije prekinuta 17 godina. Titule su osvajali od 1958. do 1974. godine. Sezone 1959 ekipa Honde se po prvi put pojavljuje na čuvenoj TT trci na ostrvu Man.
JAPANSKE ’60-te
Tokom šezdesetih godina japanska industrija doživela je procvat. Mnogi konstruktori koji su i danas aktivni učesnici takmičenja svoj debi su doživeli upravo u ovom periodu – Honda, Jamaha, Suzuki. Sezone 1962. uvedena je nova klasa – 50cc u kojoj je upravo ekipa Suzukija ostvarila najzapaženije rezultate. Honda sezone 1966. osvaja konstruktorske titule u svih pet klasa.
Kasne šezdesete donele su i novu svetsku zvezdu – Đakoma Agostinija. Sve do nove, moderne ere predstavljao je svojevrsni takmac koji je bilo teško dostići. Pored Agostinija, kasniji period ove dekade otvorio je, možda i po prvi put od formiranja takmičenja pitanje finansija.
Japanski proizvođači koji su na početku dekade ušli bučno i ostvarivali fantastične rezultate na kraju perioda su se isto tako bučno (ako ne i bučnije) – povukli. Razlog tome bila je nemogućnost finansiranja daljeg razvoja i unapređivanja mašina sa kojima su se takmičili. Od „japanaca“ u igri je ostala samo Jamaha.
Kao odgovor na krizu, FIM je doneo odluku po kome su mašine u klasi 50cc morale biti jednocilindrične, klasama 125cc i 250cc dvocilindrične, a u klasama 350cc i 500cc četvorocilindrične. Ovo pravilo stupa na snagu od sezone 1968.
„RATNE“ `70-te
Period sedamdesetih doneo je borbu između proizvođača sa različitih strana sveta. Borbu su vodili Bultaco, Kreidler, Morbidelli, MV Agusta (Evropa), Kavasaki, Suzuki, Jamaha (Azija – Japan) i Harley Davidson (Severna Amerika). Konačnu prevlast Jamaha preuzima od Aguste tek sredinom dekade.
Početak sedamdesetih, tačnije sezonu 1972. obeležava TT trka na ostrvu Man, ali nažalost, na onaj najgori mogući način. Nakon pogibije Đilberta Parlotija TT trka na ostrvu Man, jedna od najprestižnijih do tada u kalendaru takmičenja, prestaje da postoji. Pet godina kasnije trka se ponovo obnavlja ali ovoga puta na britanskom matičnom kopnu. Tragedije koje pogađauju šampionat u ovim godinama se prenose i na narednu kada na stazi u Monci život gube Jarno Saarinen i Renzo Pasolini.
Sezone 1974. Suzuki pravi inovaciju. Prvi put u šampionatu klase 500cc pojavila se četvorotaktna mašina.
Posle pauze od skoro 12 godina, ekipa Honde se u kasnim sedamdesetim vraća u šampionat. Do sezone 1983. promenili su svoju koncepciju – sa četvorotaktnih mašina prešli su na dvotaktne, napravivši model NS500 sa V3 agregatom od 500 kubika. Upravo na toj mašini Fredi Spenser osvaja svoju prvu titulu u klasi 500cc i uopšte prvu titulu za Hondu od njihovog povratka u šampionat.
Klasa od 350cc polako počinje da gubi na atraktivnosti, pa nakon 34 godine nestaje iz kalendara takmičenja. Svetski šampionat ostaje sa četiri klase – 50cc, 125cc, 250cc i 500cc. Sezone 1984. klasa 50cc zamenjena je klasom 80cc. Opstala je samo šest sezona, četiri titule u ovoj klasi osvojio je Derbi, tri su bile delo španskog vozača Horhe Martineza.
AMERIKANIZACIJA
Period osamdesetih i devedesetih godina donosi jako kvalitetne borbe, naročito u najjačoj klasi. Takmičenje između japanskih proizvođača - Honde, Jamahe i Suzukija začinili su američki vozači – Edi Louson, Rendi Mamola, Fredi Spenser, Vejn Rejni, Kevin Švanc. Borba u klasama 125cc i 250cc predstavljala je „borbu“ Evrope i Japana. Derbi, Garelli i kasnije Aprilija pružali su maksimum u borbi za čast protiv japanskih ekipa.
Osamdesete i devedesete su nažalost odnele i jako puno ljudskih života. Sezone 1980. tokom Britanskog grand prix-ja, trke koja je nastavila tradiciju TT trke na ostrvu Man, poginuo je vozač klase 500cc Patrik Pons. Sezone 1989. poginuo je vozač klase 250cc Ivan Palazese. Četiri godine kasnije tokom treninga klase 250cc poginuo je Nobuyuki Wakai, vozač Suzukija.
Osamdesetih Jamaha započinje tradiciju po kojoj obično prva uvodi nove tehničke inovacije. V4 agregat Yamaha OW61 YZR500 ugledao je svetlost dana godine 1982. Sezone 1984. Mišelin predstavlja nove radijalne pneumatike. Tri godine kasnije „gurajući“ start postaje prošlost, a sezone 1988. Vejn Rejni postaje prvi vozač klase 500cc koji je koristio karbonske kočnice.
Godina 1990. donosi još jedno novo pravilo vezano za start. Klasa 500cc dobija odredbu po kojoj se prilikom starta u redu moglo naći četiri motora, umesto dotadašnjih pet. Honda sezone 1992. predstavlja svoju „big bang“ mašinu (NSR500). Naredne godine Shinichi Itoh na ovoj mašini prelazi barijeru od 320 km/h tokom German GP-ja. Sezone 1998. klasa 500cc prelazi na korišćenje bezolovnog goriva. U kasnim devedesetim dominaciju u klasi 500cc preuzeo je Hondin heroj Mick Doohan sa pet titula u nizu. Nažalost, australijski vozač je karijeru usled povreda morao ranije završiti, 1999. godine.
MODERNO DOBA
Kasne devedesete na veliku scenu uvele su tada mladog italijanskog vozača Valentina Rosija. Sezone 1997. osvaja titulu u klasi 125cc, a dve godine kanije i u klasi 250cc sa ekipom Aprilije. Već tada postaje jasno da će njegovo ime zlatnim slovima ispisati istoriju motociklizma.
Međutim, u pravu žižu interesovanja dolazi 2001. godine kada sa ekipom Honde osvaja istorijsku poslednju titulu u klasi 500cc sa četvorotaktnom mašinom s obzirom da su od sezone 2002. najjaču klasu predstavljale četvorotaktne mašine od 990cc i dvotaktne od 500cc. Prva titula predstavljala je samo početak niza u kojem je vezao još četiri krune, od toga dve sa ekipom Honde i još dve nakon senzacionalne selidbe u redove Jamahe.
Dekadu nažalost ponovo obeležavaju tragično nastradali vozači. Daijiro Kato gubi život u prvoj trci sezone 2003. Iste sezone staza Suzuka ispada iz kalendara takmičenja usled procene da je nebezbedna.
Nova promena pravila sezone 2004. donosi izmenu po kojoj se u istom redu prilikom starta mogu naći tri motora Moto GP kategorije umesto do tada četiri. Iste sezone Makoto Tamada na Bridgstone-ovim pneumaticima osvaja prvu Moto GP pobedu. Naredne godine usvaja se i pravilo po kome su vozači mogli da ukoliko u toku trke dođe do kiše uđu u garažu i pređu na motocikl koji na sebi već ima montirane pneumatike za kišu.
U ovom periodu slabije kategorije obeležavali su evropski vozači koji su se, prvenstveno na mašinama Aprilije i Honde spremali za takmičenje u najjačoj klasi. Najbolji primer je Deni Pedrosa koji je osvojio tri titule za redom – najpre u klasi 125cc 2003. godine, a zatim dve vezane u klasi 250cc sa ekipom Honde pre prelaska u Moto GP kategoriju. Pedrosin timski kolega u prvoj sezoni takmičenja u Moto GP-ju Niki Hejden 2006. godine osvaja titulu i zaustavlja Rosijev niz.
Na početku sezone 2007. nova pravila koja su smanjila broj pneumatika koji se mogu koristiti tokom vikenda, kao i redukcija snage motora sa 990cc na 800cc (četvorotakte mašine) donose novog svetskog šampiona. Novim pravilima najbolje se prilagodio Dukatijev vozač sa Bridgstone-ovim pneumaticima Kejsi Stoner. Godinu kasnije, Rosi se vraća na velika vrata i osvaja šestu titulu Moto GP kategorije. Stoner sezonu završava kao drugi. Sezonu obeležava i Dunlop-ov izlazak iz šampionata.
Nakon izlaska i Mišelina sezone 2009. Bridgstone postaje jedini snabdevač pneumatika. Rosi osvaja sedmu titulu nakon žestokih borbi iz vikenda u vikend sa timskim kolegom Horheom Lorencom i dolazi nadomak izjednačenja rekorda Đakoma Agostinija od osam titula u najjačoj klasi. Iste sezone, Kavasaki izlazi iz Moto GP kategorije i svoje aktivnosti usmerava ka privatnim ekipama.
Velika promena klasa događa se 2010. godine kada klasu od 250cc zamenjuje Moto 2 klasa, po čijim pravilima je omogućeno da se četvorotaktne mašine 600cc takmiče zajedno sa dvotaktnim od 250cc. Premijernu sezonu Moto 2 klase obeležava i pogibija japanskog vozača Šoje Tomizave.
Sezona 2011. donosi izmenu u klasi Moto 2. Od ove sezone u njoj se mogu takmičiti samo četvorotaktne 600cc mašine.
PROIZVOĐAČI – NAJVEĆA IMENA
AJS - jedna titula konstruktora, devet pobeda u svim klasama
Aprilia - 18 titula konstruktora, 274 pobeda u svim klasama
Derbi - osam titula konstruktora, 93 pobede u svim klasama
Ducati – jedna titula konstruktora, 32 pobede u svim klasama
Garelli - pet konstruktorskih titula, 51 pobeda u svim klasama
Gilera - pet konstruktorksih titula, 59 pobeda u svim klasama
Kreidler - sedam konstruktorskih titula, 71 pobeda u svim klasama
Harley Davidson - jedna konstruktorska titula, 28 pobeda u svim klasama
Honda - 59 konstruktorskih titula, 630 pobeda u svim klasama
Kawasaki - devet konstruktorskih titula, 85 pobeda u svim klasama
Mondial - pet konstruktorskih titula, 18 pobeda u svim klasama
Moto Guzzi – šest konstruktorskih titula, 45 pobeda u svim klasama
MV Agusta - 37 konstruktorskih titula, 275 pobeda u svim klasama
Norton - četiri konstruktorske titule, 41 pobeda u svim klasama
Suzuki - 15 konstruktorskih titula, 155 pobeda u svim klasama
Yamaha - 36 konstruktorskih titula, 450 pobeda u svim klasama
LEGENDARNI VOZAČI
Kuća slavnih Moto GP-ja osnovana je 2000. godine. Prvim članom ove Kuće proglašen je petostruki svetski šampion sa ukupno 54 pobede u svim klasama, australijski vozač Mick Doohan, u Muđelu 2000. godine. Od tad još 16 vozača primljeno je u Kuću slavnih:
Giacomo Agostini (Italija) 15 svetskih titula, 122 pobede u svim klasama
Geoffrey Duke (Velika Britanija) šest svetskih titula, 33 pobede u svim klasama
Mike Hailwood (Velika Britanija) devet svetskih titula, 76 pobeda u svim klasama
Daijiro Kato (Japan) jedna svetska titula, 17 pobeda u svim klasama
Wayne Gardner (Australija) jedna svetska titula, 18 pobeda u svim klasama
Eddie Lawson (SAD) četiri svetske titule, 31 pobeda u svim klasama
Anton Mang (Nemačka) pet svetskih titula, 42 pobede u svim klasama
Angel Nieto (Španija) 13 svetskih titula, 90 pobeda u svim klasama
Wayne Rainey (SAD) tri svetske titule, 24 pobede u svim klasama
Phil Read (Velika Britanija) sedam svetskih titula, 52 pobede u svim klasama
Kenny Roberts (SAD) tri svetske titule, 24 pobede u svim klasama
Kevin Schwantz (SAD) jedna svetska titula, 25 pobeda u svim klasama
Barry Sheene (Velika Britanija) dve svetske titule, 23 pobede u svim klasama
Freddie Spencer (SAD) tri svetske titule, 27 pobeda u svim klasama
John Surtees (Velika Britanija) sedam svetskih titula, 38 pobeda u svim klasama
Carlo Ubbiali (Italija) devet svetskih titula, 39 pobeda u svim klasama
Comment