Istorija prvenstva Serije A

[Crni Đorđe]

SERIJA A 1929/30: OSVAJAČ "AMBROZIJANA INTER"




PRVENSTVO: Veliki preokret "neroazura"

Stvaranje objedinjene lige je pratilo nekoliko srećnih događaja. Mnoge stvari su se promenile od 1898. godine i prvog prvenstva, održanog u samo jednom danu između četiri kluba. Fudbalska panorama Italije se proširila, učinjeni su koraci ka prevazilaženju geografske podele lige na dve grupe (Sever i Jug), sve kako bi se dala prednost kvalitetu, tako što bi se po osam najboljih klubova iz prethodne sezone "Prve divizije" (dve grupe) spojili u jednu. U leto 1929. godine, predsednik Saveza Leandro Arpinati i sekretar Đuzepe Zaneti, su u tome i uspeli. Najboljih osam iz obe u onu koja će se nazvati Serija A, dok slabije plasiranih osam iz obe u onu koja će poneti naziv Serija B. Izvršni odbor fudbalskog saveza Italije je prihvatio bez dugog razmišljanja predlog i tako se rodila Serija A, koja će dati snažan zamajac popularizaciji fudbala u Italiji. Međutim, na kraju su u ligu ušli 18 klubova - baraž plej-auta između dve osmoplasirane ekipe u jednoj od divizija je potrajao duže nego što se očekivalo, te je obema ekipama omogućeno učešće (Napoli i Lacio), dok je Triestina, iako se plasirala kao deveta u suprotnoj diviziji, bila sačuvana kao član Serije A iz patriotskih razloga.

Prognoze su u prvi plan stavljale Bolonju, branioca titule i Torino, koji je ipak loše isplanirao sezonu ostavši na predsezonskoj turneji po Južnoj Americi dugo. Obe ekipe su ubrzo zaostale za ekipama na čelu tabele. Prva kola su obeležili Đenova i Juventus, koji su se smenjivali na čelu. Ambrozijana je izgledala van igre posle devet kola, kada je vezala dva poraza od Rome (u gostima) i Triestine (kod kuće). Međutim, već od naredne nedelje i posle pobede nad Alesandrijom, Ambrozijana je započela snažnu poteru koja ih je uoči petnaestog kola dovela na jedan bod zaostatka u odnosu na čelo tabele. U tom petnaestom kolu Ambrozijana pobeđuje Juventus u gostima i istupa na prvo mestu, zahvaljujući porazu Đenovu u Livornu. 16. februara Ambrozijana je tzv. "zimski šampion" i od tog trenutka se razlika u odnosu na pratioce, Juventus i Đenovu, polako uvećava. Ambrozijana gubi samo od Napolija 29. maja i Torina 8. juna ali u dramatičnom 32. kolu uspeva odbiti Đenovu u poslednjem naletu, tako da već u narednom kolu, pobedom nad Juventusom postaje i zvanični šampion, jedno kolo pred kraj. Na dnu tabele, Kremoneze je brzo zaostao sa ostatkom lige, dok se Padova na kraju pridružila - u poslednjem kolu je izgubila 8:0 od Rome i tako potvrdila preseljaj u niži rang.

POBEDNICI: "Balilja" i njegova braća

Zvao se Inter, sada se zove Ambrozijana, sve zbog fuzije koja se godinu dana ranije odigrala između Intera i drugog milanskog kluba, Milanezea (Unione Sportiva Milanese). Zbog toga se na dresu Ambrozijane, pored Interovih vertikalnih crno-plavih pruga. nalazio i crno-beli grb Milanezea. Počasni predsednik, toskanski poslanik Lando Fereti, izvršni direktor Oreste Simonoti i sportski direktor Aldo Molinari su se nalazili na čelu kluba te godine. Prelazni rok obavljen prilično diskretno, te osim rezervista nije stigao niko značajniji. Promenjen je trener i od leta 1929. godine na klupi je Arpad Vajs. Na golu je stajao agilni Degani, odbranu su činili snažni bek Alemandi - budući šampion sveta - i Đanfardoni, vezni igrači Rivolta i Kastelaci, medijano "Đipo" Vijani, spor ali odličnog pasa, koji će postati još poznatiji trener. U napadu polutke Serantoni, koji je imao odličnu saradnju sa Meacom i Blaževič, krila Visentin i "Poldo" Konti, mag driblinga, koji su bili u službi eksplozivnog "Balilje", Đuzepea Meace.

IZNENAĐENJE: Rajmundo Orsi

Povelja iz Vijaređa, nastala 1926. godine, je zatvorila vrata strancima ali ne i potomcima emigranata, tzv. orijundima. Odlične partije Argentine na Olimpijskim igrama 1928. godine u Amsterdamu su ubedile Juventus da uloži pravo malo bogatstvo u omaleno levo krilo razornog driblinga, Rajmunda Orsija. Faranonska ponuda (mesečna plata od 8000 lira, Fijat 509 i bonus pre potpisivanja od 100000 lira) je ubedila Orsija da potpiše za Juventus ali je proizvela negodovanje sa obe strane Atlantika, u Argentini i među italijanskim fudbalerima. Nezadovoljstvo je bilo toliko da je italijanski savez odbio dati dozvolu za transfer i Orsi je ostao na "čekanju" godinu dana. Tek od 1929. godine "Mumo" Orsi je postao efektivni član Juventusa i od tada se mogao gledati spektakl finti, driblinga, golova i raznoraznih magija koji ni u kasnijim epohama Serije A nisu bile česte. U decembru, selektor Italije Vitorio Poco, ga poziva u reprezentaciju i tada počinje priča koja će kulminirati osvajanjem Svetskog kupa 1934. godine. Orsi je najverovatnije najznačajnije krilo u istoriji italijanskog fudbala. Rođen u Buenos Ajresu 2. decembra 1901. godine od roditelja italijanskih emigranta, umro je 6. aprila 1986. godine.

RAZOČARANJE: Kremoneze

Kremoneze je na pozornicu prve lige izašao 1922. godine i od tada je imao više nego značajne rezultate, od kojih se pamti drugo mesto u svojoj grupi 1926. godine. Međutim, objedinjenje liga je za njih bilo fatalno. Velike greške su počinjene u prelaznom roku: najbolji defanzivac Moroni je prešao u Milan, dok u napadu pozicija levog krila je postala problem - novopridošli Kavikijoli i Macoleti nikako nisu uspeli postati opasni po gol rivala. Posle šesnaest kola i poraza od Breše na svom terenu, mađarski trener Bela Ludvig biva otpušten i na klupu dolazi Talamacini. Rezultati se nisu promenili. Bez ikakve igre i potpuno bezopasna po rivale, ekipa Kremonezea je ispala u Seriju B posle još jednog poraza na domaćem terenu, ovog puta od Padove. Desilo se to 1. juna, četiri kola pred kraj prvenstva. To je bio znak duboke krize, koji će kasnije Kremoneze odvesti u Seriju C i četvrtoligaška takmičenja. Bilo je potrebno 54 godine da se klub vrati u Seriju A, tek 1984. godine.

POLEMIKA: Drama u ulici Goldoni

15. juna 1930. godine, Ambrozijana u direktnom okršaju sa Đenovom odlučuje o šampionatu. Đenova se nalazila na tri boda zaostatka posle dva vezana poraza Ambrozijane u Napulju i od Torina. Ambrozijani su ostala još tri meča posle Đenove (33. 34. kolo, kao i zaostali meč 30. kola). Na starom stadionu u ulici Goldoni, u Milanu, tribine su krcate ljudima. Sve je puno. Nad stadionom nadleće omanji avion, koji je trebao ispustiti loptu kojom će se susret odigrati. U jednom trenutku, avion nadleće jednu od tribina i vibracije koje proizvodi dovode do toga da se tribina uz jedan gromoglasni prasak uruši i povuče prisutne gledaoce u utrobu građevine. Ubrzo su se začulo zapomaganje. U panici koja sledi mnogi gledaoci silaze sa tribina na teren, kako bi izbegli eventualne katastrofalne posledice. Jedan od povređenih se obraća Meaci rečima: "Ako pobedite danas, ja ću ozdraviti!" Dok se ukazivala pomoć i izvlačili ljudi iz obrušene tribine (na kraju se izbrojalo 14 teško povređenih i bez smrtnog ishoda), sudija Karara iz Padove okuplja rukovodstvo i igrače oba klupa i donosi odluku - koja će kasnije biti centar brojnih polemika - da se utakmica ipak odigra. Utakmica je i sama bila žestoka i bespoštedna i završila se rezultatom 3:3, koji je Ambrozijanu doveo na korak od Skudeta.

NAJTRAŽENIJI: Đino Roseti

Činio je snažni trio Torina, Đino Roseti. Druga dvojica su bili kreativac Balončijeri i snažni Libonati. Trio koji je bio sila prirode. Snažne građe poput bika i agilnog driblinga, posedovao je i šut izuzetne brzine. Rođen u Speciji 7. novembra 1904. godine. Predsednik Torina, Marone, je ugovorio njegov transfer da jednim direktorom Specije 1926. godine, za vrednost od 25000 lira. Međutim, upravni odbor Specije je odbio dati saglasnost za prelazak igrača u Torinu. Roseti je bio razočaran i već je spakovao kofere za put u Čile, gde je njegov stariji brat Đuzepe nosio dres Valparaisa. Mogućnost da izgube svog igrača je naterala upravu Specije da popusti i upravo je njegov budući (i nekadašnji) klupski drug Latelja pronašao Rosetija u jednom malom đenovljanskom hotelu, 3. oktobra 1926. godine. Roseti je sutradan trebao krenuti brodom put Čilea, međutim, krenuo je nazad ka Torinu. Roseti je igrao kao leva polutka i u Balončijeriju i Libonatiju je nalazio odlične saigrače, različitih karakteristika, čime su se nadopunjavali. Imao je neverovatnu karijeru: 19 golova u sezoni 1926/27, 23 gola u sezoni 27/28, čak 36 golova (u 27 mečeva!) u sezoni 28/29. Kada je stvorena Serija A već je bio član reprezentacije. U toj sezoni mu je nedostajala saradnja Libonatija, koji je prolazio kroz bolest koja ga je držala van terena. Međutim, potvrdio je svoje kvalitete sa 17 golova. Torino je napustio tek 1933. godine, prešavši u Napoli. Umro je 1992. godine.

NAJBOLJI STRELAC: Đuzepe Meaca

Imao je tek 19 godina na početku prve sezone Serije A, međutim, Meaca je već tada otkrio svoj neverovatni talenat. Prema nekima, najveći italijanski fudbaler svih vremena. Sigurno je prototip strelca-umetnika, sa vrhunskom tehnikom, taktički nenadmašnim doprinosom na terenu i sa odličnim osećajem za gol. Sa 262 gola je drugi najbolji strelac u istoriji italijanskih prvoligaških takmičenja, iza Piole, dok je u pogledu Serije A na četvrtom mestu sa 216. golova. Bilo mu je dovoljno da bude tek rezervista i da od sebe načini veliku vest: 11 golova u sezoni 28/29. Već naredne sezone je bio na koti 33 na 29 odigranih mečeva, sa samo 18 godina. Odličan tehničar koji je zahvaljujući odličnim fintama nalazio put do gola sa velikom lakoćom. Selektor Poco ga iznenada poziva u selekciju, te debi čini 9. februara 1930. godine, protiv Švajcarske u Rimu. Umesto dugo čekanog Salustra, pojavljuje se Meaca i sa dva gola preokreće situaciju u korist Italijana i donosi pobedu od 4:2. Preko noći postaje idol celokupne Italije. Sezonu završava sa 31 golom u 33 meča. Više nije bilo sumnji - Meaca je postao "prvi među jednakima" na italijanskoj fudbalskoj sceni.